Postojali su svi uslovi da ovaj roman svoje mesto nađe u jednom ranijem tekstu, onom o započetim i nikada dovršenim knjigama, o čijem sam blagu tada pisao. Godinama je tavorila u gornjem levom uglu police namenjene domaćim autorima, nakon što sam dva puta neuspešno tokom godina počinjao upoznavanje, kako sa romanom, tako sa Kovačevim opusom uopšte. Isuviše melanholičan, blag, a opet tako neuverljivo nadmen beše taj početak u kom autor počinje svoje porodično ispovedanje, nakon što je posle ko zna koliko vremena posetio svoj rodni kraj. Ne stigoh niti jednom dalje od tog uvodnog opisa uvek inspirativnih hercegovačko dalmatinsko crnogorskih zabiti u vrelim sušnim letima. Ne stigoh dalje, ali ne želeh ga tada gurati u taj tekst o nepročitanim delima jer sam nekako znao da će doći vreme kada će se sklopiti emocije potrebne da bi se čitale takve knjige. I, nakon što sam nedavno i sam nakon punih dvadeset godina prvi put nakratko pohodio svoja rodna brda, sinula mi je pred očima knjiga i znao sam da je vreme došlo. I stvarno beše tako. Ima knjiga koje se mogu pročitati samo u savršeno spojenim odrednicama vremena, emocija i misli.

Sretao sam Kovača indirektno, u nekim drugim čitanjima, nekih drugih lepih knjiga, tekstova, feljtona, intervjua, sretao sam ga ali mi se nije dopadao, nikako. I nije ova porodična ispovest ništa drastično promenila u tom stavu. Volim, baš umem da volim, oholost, gordost i nadmenost koju sa sobom i na sebi nose, pre svega umetnici, volim je kad stoji na nekim drugim osnovama, na nekim jačim temeljima, od ovog koji mi je i dalje pomalo nategnut, i nedovoljan s koje god ga strane posmatrao. Sretao sam Kovača kao prijatelja isto tako nadmenog i mračnog Kiša pre svega, i uvek mi je delovao kao senka, ne baš bleda nego nadasve autentična senka, ali i dalje senka. I ovaj me roman uveri da i senke pišu, dobro pišu.

Mnogo lep naslov, možda jedan od lepših sa kojim sam se susretao, i potpuno prikladan sadržaju ogoljene, zapravo razgolićene ispovesti, bljeskova sećanja detinjstva, odrastanja, dubokih i predivno sročenih misaonih lutanja, porodičnih slika, detaljnih portreta, pomalo hronološki razbacanih ali i na druge načine povezanih delova života. Porodična studija, oda jednom kraju, nimalo pohvalna ali i dalje iskrena, emotivna i bolna. Eto tako. Kvalitet autobiografija velikih pisaca ne zavisi samo od njihovog talenta, već i od života koji su živeli, ili sposobnosti da ga predstave privlačnim, ili količine zapamćenih detalja u važnim delovima sećanja, ili u emocijama koje sa sobom nose. Ima svega, u ovom romanu. Vrlo dobro razumem zašto pisci imaju potrebe da kad tad, i u kakvom takvom obliku javno pretresu svoj život i stave ga na uvid milionima, i ovo svakako spada u jedno od direktnijih, otvorenijih i ogoljenijih. Boljih sam čitao, svakako.

Ima knjiga koje možete pročitati samo u savršeno spojenim odrednicama vremena emocija i misli. Samo u takvom spoju mogao sam pročitati i udahnuti roman koji me van toga ni u jednom delu ne bi dotakao. Ali nakon što sam posle celodnevne vožnje savršenim hrvatskim autoputevima, izašao kod Ploče i počeo uspon po vanzemaljskom kamenju, što bi rekla moja draga, uspon do zabačenog i od svih odbačenog rodnog mesta, bilo je jasno da ćemo ova knjiga i ja imati jedan kratak i lep odnos, koji više neće zavisiti ni od koga, pa ni od autora koji će mi i dalje ostati dovoljno dalek da ne poželim detaljnije upoznavanje. Iako je odličan. Pisac. P.S. Nigde u tekstu ne uspeh da nađem mesto jednoj sporednoj misli koja me drži. Misli o tome koliko sam uvek obožavao način na koji je SamizdatB92 štampao svoja izdanja. Nimalo kvalitetno, ali savitljivo, mekano upakovano u dimenzijama savršenim za lagano držanje u jednoj ruci i listanje bez muke. Kratki prelazak sa elektronske na papirnu formu pojačao je melanholiju čitanja. Eto.

Marko Gaić