Kako sam postala… Jadranka Tzeetzah Stanić
Helly Cherry
Tzeetzah - naše heavy-metal gore list..U svet “teške” muzike Jadranka Tzeetzah Stanić je ušla 2013. godine pevajući u projektu “Creation of Nothing”, a potom nastupajući uživo sa stoner-metal bendom “Superhammer”. Njen prekrasan, snažan glas kvalifikovao ju je i za frontmena ovog benda, koji je, u vreme dok je bio aktivan, bio vrlo značajan za domaću metal-scenu. U “Superhummer”-u je pevala šest godina, a iz tog perioda, ostala su zabeleženi odlični singlovi „Nameless/Fear and Regret“ i „Blood To The Stone“. 2018. godine objavili su EP po imenu „II/III/IV“ na kom su se našle i dve sjajne obrade - „We Fight Like Lions“ (“Claymorean”) i „Noctis Era“ (“Rotting Christ”). Jadranka je pevala za “Neters Shrine”, a pozajmila je glas i bendu “Kymera” iz Osijeka, na njihovom albumu “Craving the Unreachable”. Osim pevanjem, Jadranka se bavi i fotografisanjem, te promocijom domaće metal scene. Svoje mesto pod medijskim suncem, što se tiče pobrojanog, pronašla je u online magazinu/webzineu “Srpski Metal Portal” - za koji piše od 2017. godine. Jadranka, kao novinarka, podržava i sa velikom ljubavlju promoviše metal i rock muziku bendova koji stvaraju u Srbiji, Crnoj Gori i Republici Srpskoj, putem ovog portala. Moja komunikacija sa Jadrankom od prvog trenutka je bila topla i iskrena. Ona je vrlo saosećajna, izdržljiva, hrabra i otvorena osoba. Njena ličnost je snažna i potpuno celovita, izgrađena na odličnim temeljima sa kojima će vas i sama upoznati, pišući o svim onim stvarima koje su joj pomogle da danas bude ovo što jeste - uspešna, mlada, zanimljiva i intrigantna žena, pevačica i novinarka.
Iako je činjenica da ga ne pustim ni približno često kao nekada, i dalje stoji da je album Operation:Mindcrime benda Queensryche najznačajnija stvar koja se desila mom muzičkom ukusu. Otkriće ovog američkog sastava je za mene je bila prelomna tačka i konačni ulaz u svet metala iz kojega ni skoro 30 godina kasnije nisam izašla. Drugi važni albumi uključuju Moonspell sa svojim Wolfheart, koje sam imala sreće da gledam uživo dva puta, zatim Tiamat i njihov Wildhoney. Godinama unazad plivam u nešto mračnijim muzičkim vodama, sa primesom šizofrenije. Ili da budem malo preciznija - mahom slušam doom i black, koje znam da presečem sa synthwaveom. Synthwave je u moje liste za slušanje uleteo sa filmom Drive, a kasnije sa Isidorom i Scandroidom, i to je moja skoro-pa-obavezna muzička podloga dok radim. Doom i black volim da istražujem, ali se uvek vraćam bendovima October Tide, Schammasch (ne mogu dovoljno da nahvalim ovaj švajcarski bend) Katatonia, Hallatar, Mglai i The Stone (moj najomiljeniji domaći bend).
Što se muzičara tiče, crpela sam uticaje sa svih strana, ali zanavek je na mene najviše uticao Glenn Danzig sa svojim Danzig I i II, kao i Bruce Dickinson sa solo albumima. Od skorijih je tu pokojni Selim Lemouchi i njegova sestra Farida, čiji bend The Devil’s Blood ima posebno mesto u mojoj duši. Takođe skidam kapu i Tobiasu Forgeu (alfi i omegi Ghost), kao i Nergalu iz Behemoth, koji znaju da plivaju u muzičkoj industriji, a da i dalje ostanu svoji. Vokalno, moram da kažem da me je na istraživanje sopstvenog glasa na kraju najviše inspirisala Uta Plotkin, bivša pevačica Witch Mountain. Obožavam distinctive vokale koji izazivaju da se naježiš, a njen je baš takav. A i čuju joj se mooda u glasu, ako ćemo iskreno, i to je često i najvažnije u ovakvoj vrsti muzike.
Odrastala sam osamdesetih i devedesetih pa oni koji znaju kakav nam je filmski program tada bio dostupan, može da pretpostavi kakve sam filmove konzumirala. Čak se često šalim da sam volela ozbiljnije knjige i filmove kada sam bila adolescent, nego što ih volim sada. Omiljeni su mi bili Veliko Plavetnilo i Amadeus, ali bi bila laž da kažem da nisam po više puta gledala Gunise, Betovena, Isterivače Duhova i Povratak u Budućnost. Jedno od bitnih sećanja mi je i na Sarajevo neke ‘87., prvi put u video klubu i iznajmljena kaseta na kojoj se nalazio Let Zmajeva i moj prvi korak u fantastiku na koju ću kasnije trošiti sate svog vremena i gomile novca.
Režiseri? Ovo mi možda i nije toliko teško pitanje koliko mi je delovalo na prvi pogled. Dve reči će reći sve - Miyazaki i Ghibli! Moram da spomenem i fenomenalnog Mike Flanagana i njegove serije, od kojih uvek i vazda izdvajam Kuću na Ukletom Brdu koju često (i navalentno, što da se lažemo) preporučujem i drugima. Film koji mogu da gledam do besvesti, i čiji poster u raznim varijantama često držim kao pozadinu na telefonu je fenomenalni Drive Nicolasa Winding Refna.
Iskreno, u svet stripa sam upadala sporadično, i mahom na preporuku. Prvi dodiri sa ovom granom umetnosti sam imala kroz Mikijev Almanah i Politikin Zabavnik, još krajem osamdesetih i početkom devedesetih. Kao omiljeni su mi se izdvojili Fantom i Ket Klou, mada se za potonju ne sećam kojim volšebnim putem je stigla u moje ruke. Zbog tadašnjeg dečka (a sadašnjeg muža) i njegovih prijatelja, do mojih radoznalih čitalačkih očiju su došle veličine kao što su Druije (Nosferatu), Art Špigelman, Alan Mur, Mebijus, Manara i Serpieri. Kasnije, početkom dvehiljaditih sam se preko sveta animea zainteresovala i za svet mange, a tih godina je i onlajn čitanje bilo lako dostupno. U neku kraću top listu najomiljenijih autora i njihovih dela bi mi svakako ušli Alan Mur i sve što je u mojoj ličnoj kolekciji - Stvorenje iz Močvare, Nadzirači, itd, zatim Gejmen i njegov fenomenalni Sendmen, kao i mangaka Junji Ito sa njegovim Uzumakijem.
Ne znam da li da smatram ovu temu kao nešto na šta moram preopširno da odgovorim, jer priča sa mnom o fantastici je kao otvaranje Pandorine kutije, ili može da se sažme u izjavu - ja sam veliki obožavalac epske fantastike! Ako ćemo o počecima, ovo je jedan od onih koji se jasno urežu u pamćenje ili tzv. core memory, a počeo je prvim ulaskom u gradsku biblioteku i naslovom Kula Koja Iščezava, Majkla Murkoka. Moram da dodam i da sam tada, te daleke ‘91. i sa mojih 11 godina tek na pola knjige shvatila da je u pitanju četvrta u serijalu o Elriku od Melnibonea.Elem, da skratim priču, bila je to ljubav na prvo čitanje, koja je utemeljila moje velike ljubavi. Prva je ka fantastici, i ne mogu da kažem samo epskoj, jer je Elrik tzv. sword and sorcery žanr (imam prijatelje koji bi me sigurno opomenuli za ovakvu epohalnu grešku). Druga je ka tragičnim antiherojima, a obe me prate i dan danas. Danas se moja ljubav vrti oko Džordanovog Točka Vremena (sa svim njegovim manama,) Martinovom svetu Pesme Leda i Vatre, Brendonu Sandersonu, Robin Hob, i nadasve Tolkinu. Kada je fantastika u pitanju, svojevrstan sam megaloman - čitam i kupujem sve što mi padne šaka, i čitam kako stignem, bilo da su meke korice, tvrde ili elektronska knjiga.
Šta drugo nego - KONCERTI! Svaki koncert kojem sam ikada prisustvovala, kao i poneki na kom sam učestvovala su moji Raison d'être, i uvek me iznova vraćaju u život. Ovo je zajednička strast koju delim sa svojim mužem, a koju smo sada preneli i na srednje dete, jer je prošle Nove godine i ona počela da svira svoju prvu gitaru. Već nekoliko godina smo redovno na Explosive Stageu na Exitu kao novinar i fotograf (ispred Srpskog Metal Portala), i moram da priznam da volim i na ovaj način da otkrijem nešto novo.
____
Pročitajte tekstove i ostalih učesnika rubrike "Kako sam postao..."
Bendovi, muzičari i albumi
Iako je činjenica da ga ne pustim ni približno često kao nekada, i dalje stoji da je album Operation:Mindcrime benda Queensryche najznačajnija stvar koja se desila mom muzičkom ukusu. Otkriće ovog američkog sastava je za mene je bila prelomna tačka i konačni ulaz u svet metala iz kojega ni skoro 30 godina kasnije nisam izašla. Drugi važni albumi uključuju Moonspell sa svojim Wolfheart, koje sam imala sreće da gledam uživo dva puta, zatim Tiamat i njihov Wildhoney. Godinama unazad plivam u nešto mračnijim muzičkim vodama, sa primesom šizofrenije. Ili da budem malo preciznija - mahom slušam doom i black, koje znam da presečem sa synthwaveom. Synthwave je u moje liste za slušanje uleteo sa filmom Drive, a kasnije sa Isidorom i Scandroidom, i to je moja skoro-pa-obavezna muzička podloga dok radim. Doom i black volim da istražujem, ali se uvek vraćam bendovima October Tide, Schammasch (ne mogu dovoljno da nahvalim ovaj švajcarski bend) Katatonia, Hallatar, Mglai i The Stone (moj najomiljeniji domaći bend).
Što se muzičara tiče, crpela sam uticaje sa svih strana, ali zanavek je na mene najviše uticao Glenn Danzig sa svojim Danzig I i II, kao i Bruce Dickinson sa solo albumima. Od skorijih je tu pokojni Selim Lemouchi i njegova sestra Farida, čiji bend The Devil’s Blood ima posebno mesto u mojoj duši. Takođe skidam kapu i Tobiasu Forgeu (alfi i omegi Ghost), kao i Nergalu iz Behemoth, koji znaju da plivaju u muzičkoj industriji, a da i dalje ostanu svoji. Vokalno, moram da kažem da me je na istraživanje sopstvenog glasa na kraju najviše inspirisala Uta Plotkin, bivša pevačica Witch Mountain. Obožavam distinctive vokale koji izazivaju da se naježiš, a njen je baš takav. A i čuju joj se mooda u glasu, ako ćemo iskreno, i to je često i najvažnije u ovakvoj vrsti muzike.
Reditelji i filmovi
Odrastala sam osamdesetih i devedesetih pa oni koji znaju kakav nam je filmski program tada bio dostupan, može da pretpostavi kakve sam filmove konzumirala. Čak se često šalim da sam volela ozbiljnije knjige i filmove kada sam bila adolescent, nego što ih volim sada. Omiljeni su mi bili Veliko Plavetnilo i Amadeus, ali bi bila laž da kažem da nisam po više puta gledala Gunise, Betovena, Isterivače Duhova i Povratak u Budućnost. Jedno od bitnih sećanja mi je i na Sarajevo neke ‘87., prvi put u video klubu i iznajmljena kaseta na kojoj se nalazio Let Zmajeva i moj prvi korak u fantastiku na koju ću kasnije trošiti sate svog vremena i gomile novca.
Režiseri? Ovo mi možda i nije toliko teško pitanje koliko mi je delovalo na prvi pogled. Dve reči će reći sve - Miyazaki i Ghibli! Moram da spomenem i fenomenalnog Mike Flanagana i njegove serije, od kojih uvek i vazda izdvajam Kuću na Ukletom Brdu koju često (i navalentno, što da se lažemo) preporučujem i drugima. Film koji mogu da gledam do besvesti, i čiji poster u raznim varijantama često držim kao pozadinu na telefonu je fenomenalni Drive Nicolasa Winding Refna.
Stripovi
Iskreno, u svet stripa sam upadala sporadično, i mahom na preporuku. Prvi dodiri sa ovom granom umetnosti sam imala kroz Mikijev Almanah i Politikin Zabavnik, još krajem osamdesetih i početkom devedesetih. Kao omiljeni su mi se izdvojili Fantom i Ket Klou, mada se za potonju ne sećam kojim volšebnim putem je stigla u moje ruke. Zbog tadašnjeg dečka (a sadašnjeg muža) i njegovih prijatelja, do mojih radoznalih čitalačkih očiju su došle veličine kao što su Druije (Nosferatu), Art Špigelman, Alan Mur, Mebijus, Manara i Serpieri. Kasnije, početkom dvehiljaditih sam se preko sveta animea zainteresovala i za svet mange, a tih godina je i onlajn čitanje bilo lako dostupno. U neku kraću top listu najomiljenijih autora i njihovih dela bi mi svakako ušli Alan Mur i sve što je u mojoj ličnoj kolekciji - Stvorenje iz Močvare, Nadzirači, itd, zatim Gejmen i njegov fenomenalni Sendmen, kao i mangaka Junji Ito sa njegovim Uzumakijem.
Pisci i knjige
Ne znam da li da smatram ovu temu kao nešto na šta moram preopširno da odgovorim, jer priča sa mnom o fantastici je kao otvaranje Pandorine kutije, ili može da se sažme u izjavu - ja sam veliki obožavalac epske fantastike! Ako ćemo o počecima, ovo je jedan od onih koji se jasno urežu u pamćenje ili tzv. core memory, a počeo je prvim ulaskom u gradsku biblioteku i naslovom Kula Koja Iščezava, Majkla Murkoka. Moram da dodam i da sam tada, te daleke ‘91. i sa mojih 11 godina tek na pola knjige shvatila da je u pitanju četvrta u serijalu o Elriku od Melnibonea.Elem, da skratim priču, bila je to ljubav na prvo čitanje, koja je utemeljila moje velike ljubavi. Prva je ka fantastici, i ne mogu da kažem samo epskoj, jer je Elrik tzv. sword and sorcery žanr (imam prijatelje koji bi me sigurno opomenuli za ovakvu epohalnu grešku). Druga je ka tragičnim antiherojima, a obe me prate i dan danas. Danas se moja ljubav vrti oko Džordanovog Točka Vremena (sa svim njegovim manama,) Martinovom svetu Pesme Leda i Vatre, Brendonu Sandersonu, Robin Hob, i nadasve Tolkinu. Kada je fantastika u pitanju, svojevrstan sam megaloman - čitam i kupujem sve što mi padne šaka, i čitam kako stignem, bilo da su meke korice, tvrde ili elektronska knjiga.
Događaji
Šta drugo nego - KONCERTI! Svaki koncert kojem sam ikada prisustvovala, kao i poneki na kom sam učestvovala su moji Raison d'être, i uvek me iznova vraćaju u život. Ovo je zajednička strast koju delim sa svojim mužem, a koju smo sada preneli i na srednje dete, jer je prošle Nove godine i ona počela da svira svoju prvu gitaru. Već nekoliko godina smo redovno na Explosive Stageu na Exitu kao novinar i fotograf (ispred Srpskog Metal Portala), i moram da priznam da volim i na ovaj način da otkrijem nešto novo.
____
Pročitajte tekstove i ostalih učesnika rubrike "Kako sam postao..."