Ovo su „mali ljudi iz kompjutera“ koji svakoga dana pišu za vas

Rođendani su prilika kada se obično osvrćemo unazad, sumiramo rezultate ali i pravimo planove. U Heličeriju povodom rođendana uvek smislimo i neku „foru“ (objavimo strip, e-knjigu, pozadine za pametne telefone sa HC motivima,...).

Ne sećam se prvih objavljenih tekstova, ali ne zaboravljam prve mejlove razmenjene sa Nenadom, urednikom kojem dugujem najveću zahvalnost što je šešir moj uveo u svet muzičkog novinarstva.

Pisati za Heličeri je kao kad pitaš ortaka da li možeš da povedeš još nekoga na njegovu kućnu žurku, a on vam pošalje limuzinu koja vas doveze u vilu izolovanu od sveta, u kojoj na tri sprata, od podruma do krova, gruva najbolja muzika, a tamo su ljudi sa kojima si oduvek želeo da se družiš i neprestano imate o čemu da pričate, iako ih nikada pre toga nisi sreo.

Nositi akreditaciju za Heličeri je kao da kod kuće imaš policu na koju donosiš trofeje sa takmičenja. Svaki tekst sa svirke, svaka recenzija koju sam objavio, svaki disk koji mi je stigao poštom na preslušavanje – sve su to medalje kojima podsećam sebe da je kul biti na ovoj strani, daleko od centra, na margini. Bio sam ponosan svaki put kada sam u ime Paklene trešnje izveštavao sa novih festivala, pogotovo kada bih prvi objavio tekst, kao onaj serijal sa Demofesta u Banjaluci ili sa Menta u Ljubljani.

Drugi portali se modernizuju i prilagođavaju svoj sadržaj tržištu i navikama čitalaca, što se ne može reći i za Heličeri. On je poput vinila: dok drugi jure „domet“ i kako će da se upakuju, Heličeriju raste cena sa vremenom, a kvalitet je jedino merilo po kojem se određuje dugoročnost. Heličeri je biblioteka u vremenu instagram pričica-blejačica; dolaziš ovde jer znaš da ćeš naći ono što ti treba.

I svaki od tih alternativnih portala je važan i značajan, ali meni je uvek bilo najvažnije da imam slobodu da izbacim sirove ideje, da eksperimentišem i probam nešto novo, kao što smo uradili sa serijalom „Priče o spotovima“ ili izveštajima sa turneje Sobakaista. Potrebno nam je ovako mesto gde nema cenzure, već samo etike i estetike, a jedino pravilo je kvalitet i istina.

Čast mi je biti deo ove priče. Radujem se svakom rođendanu portala „Helly Cherry“, jer sa godinama, sve smo bolji ortaci i sve mi je bliži po iskustvu.

Nikola Dragomirović, za vas piše od 2016.

Uh, zar je toliko vremena prošlo? U to vreme sam bio redovni strip kritičar nedeljnika „Vreme“, kolumnista na nekoliko portala posvećenih umetnosti i autor nezapaženog i danas nadasve mrtvog bloga „Kaiševi“. Sećam se, bio sam sticajem okolnosti u Rimu, divio se svakakvim čudesima i u međuvremenu obilazio kioske u potrazi za novim Boneli stripovima. Stigla mi je poruka od Nenada na Fejsbuku u kojoj me poziva da pišem za Helly Cherry. „Okej“, rekoh, „ali sad sam stotinama kilometara daleko i baviću se tim kad se vratim“. To je bilo to, ali odmah po povratku sam počeo da listam portal i primetio da u njemu postoji neka urbana i sirova energija koja mi se posebno dopada. Prvi tekst koji sam Nenadu poslao bio je posvećen „Dugoj noći veštica“, priči o Betmenu u izdanju Darkvuda. Potom su usledili drugi, neki o pojedinim stripovima, drugi o događajima iz sveta stripa...

I prošlo je, evo, sedam godina. I dalje pišem za „Vreme“ i Hellycherry, a u međuvremenu sam postao urednik stripova u Čarobnoj knjizi. Znam da su i tekstovi koje sam objavio ovde dobrim delom zaslužni za ovaj korak u mom životu. Primetio sam i da za Hellycherry pišem ubedljivo najlakše, jer mogu da kažem ono što želim u formi kakvoj želim. Pisanje je zanat, i on se prilagođuje formi i formatu onoga za koga pišete. Ali ovo na Hellycherry-ju sam ja; onako kako razmišljam i mislim, tako je i napisano. Većina ostalih portala za koje sam pisao (mnogo manje i mnogo kraće) uveliko su mrtvi ili su odlutali u neprepoznatljivost, ali Hellycherry opstaje. Zašto, pitam se nekada. Zbog energije. Energije onih koji za njega pišu, ali najviše zbog energije i posvećenosti onih koji ga uređuju. Razumevanje kada se ne može, ohrabrivanje kada se može ali sumnja, podrška kada za nju postoji potreba. I to se vidi u živosti Hellycherry-ja, kvalitetu priloga koji se na portalu objavljuju i sveopštem utisku kada se klikne na tu ikonicu među ostalim bukmarkovima. Zato su i mnogi drugi nestali. Ali u ovom teškom trenutku za kulturu – a ako posećujete ovaj portal svakako spadate među one koji vole kulturu u svom najboljem obliku – postojanje sajta poput ovog je poput trunke razuma u moru ludila. Neću ostaviti Hellycherry iza sebe sve dok mogu da pišem, pa čak i kada napravim pauze zbog ostalih obaveza. (Da, Nenade, to je poruka i za tebe.) Znam i da ga oni koji ga uređuju neće ostaviti dokle god su živi. A neće ga ostaviti ni čitaoci poput vas, jer PRAVA kultura mora da ostane, a ovo je mesto gde se redovno dobija neophodna doza iste kako bi se pregurao život.

Čitamo se, bože zdravlja, i sledećih deset godina. I onih posle toga.

Đorđe Miladinović, za vas piše i dizajnira od 2007.

Moj prvi susret sa Helly Cherry-jem dogodio se već daleke 2004 godine. Kao veliki poštovalac umetnosti, blogovanja i aktivizma, Helly Cherry me je privukao svojim zanimljivim sadržajem koji se u to vreme isticao u mnoštvu štampanih i digitalnih underground medija.

Čitav pristup pop, mainstream i supkulturnoj tematici kroz kolumne, gig raporte, muzičku, filmsku, literarnu kritiku doveden je na jedan viši nivo koji je, osim promovisanja kulturnog života regiona, imao za cilj da zainteresuje nove snage za sličan angažman. Upravo je ta interakcija između redakcije webzina i čitatelja probudila želju u meni da se angažujem na poziciji muzičkog kritičara.

Saradnja sa uredništvom Helly Cherry-ja oduvek je predstavljala veliko zadovoljstvo zbog samog prijateljstva koje portal gaji prema svojim saradnicima. Samim tim stvaranje sadržaja koji bi privukao pažnju čitaocima oduvek je predstavljalo neizmerno zadovoljstvo. Dvadeset godina postojanja Helly Cherry dovoljno govori o neizmernom kvalitetu, istrajnosti i požrtvovanosti, jer retki su web portali koji su zadržali čitalačku bazu u digitalnom dobu gde je pažnja konzumenata svedena na apsolutni minimum. Iskreno se nadam da će Hellyisanje potrajati još barem 200 godina jer ovakvi mediji su nam potrebniji više nego ikad.

Ilija Najdanović, za vas piše od 2012.

Trocifreni broj puta napisao pa obrisao prvu rečenicu. Prosto, odakle krenuti?

U redakciji Helly Cherry-ja sam jedanaest godina i po drugi put imam čast i privilegiju da vam se obraćam povodom godišnjice postojanja vebzina. Kada sada razmišljam o svojim stvaralačkim počecima kada je Helly Cherry u pitanju, mogu da kažem da se to desilo u pravom trenutku za moj lični i profesionalni razvoj i mnogo toga osmišljenog pa napisanog, pročitanog i saznatog upravo na ovom mestu me je kao gimnazijalca još više usmeravalo ka mom životnom pozivu: Sociologiji. Beskrajno sam zahvalan Nenadu zbog toga, ali i zbog slobode da pišem o tome šta slušam, čitam i gledam i da radim intervjue sa članovima omiljenih bendova, kako domaćih, tako i inostranih. Ipak, najveća draž svega ovoga jesu prijateljstva koja sam stekao za ceo život sa urednikom i članovima redakcije, ljudima koje sam intervjuisao, o kojima sam pisao i sa kojima sam razmenjivao mišljenja posredstvom voljenog nam Helly-ja.

To, valjda, i jeste smisao svega ovoga. Helly Cherry je velika zajednica koju činimo i mi koji kreiramo sadržaj i vi koji nas čitate i podržavate svih ovih godina. Petina veka predanog rada na bilo čemu zaslužuje respekt, a naročito rada na jednom od retkih relevantnih mesta na internetu na kom čitaoci i autori mogu da pronađu sadržaj koji mejsntrim mediji sve manje ili uopšte više ne objavljuju u državi koja je prošle godine izdvojila 0,79 odsto svog budžeta za kulturu. Da nije vas, ne bi bilo ni nas. Srećan nam svima dvadeseti rođendan!

Kostja Ribnik, za vas ilustruje i povremeno piše od 2013.

Prva ilustracija za HC koju sam uradio je čestitka za Novu 2013. s otkačenim Deda Mrazom te djevojčicom u THIRD I majici i dječakom u SMRZNIK majici (koji će se pojavljivati godinama kasnije na HC i kao malo stariji). Htio sam napraviti taj mali tribute tome što Nenada već duže poznajem sa noise scene kao i sam zin koji sam pratio. Na HC-u sam objavljivao i svoje prve stripove kad sam ih počeo praviti 2012. pa je sve išlo svojim putem lagano i prirodno pa bih uskočio tu i tamo i s člancima o stripovima i tako. Na HC su isto tako i debitirali nedavno novi strip junaci/serijal Brizzo i Burra koje smo opremili da izgledaju kao neke izgubljene/pohabane sveščice iz 80tih ala Bonelli domaće izdanje. Helly Cherry i ja smo tako odavno zajedno pa uvijek kroz zabavu nešto napravimo i podijelimo s vama koji nas čitate sve ove godine. Također uživam i pratim priloge koje ostala ekipa radi jer to je uglavnom to što volim pročitati, a i svako malo otkrijem neke nove stripove i bendove pa mi bude lijepo. J

Pozdrav i sretan nam svima 20. rođendan!

Antonio Jovanović, za vas piše od 2015.

Vidi, vidi – napuni naš Helly Cherry 20 godina. Da mi je neko 2015. rekao da ću jedan duži period bit redovni kolumnista ovog veb magazina, zaista mu ne bih verovao. Svestan sam da ova izjava zvuči tako generički i da je izlizana preko svake mere, ali zaista stojim iza izrečenog.

Kada je moj prvi tekst, raport sa (reanimiranog) Dynamo metal festa, ugledao svetlost dana – osetio sam veliki ponos. Postao sam deo jedne velike porodice zaljubljenika u alternativnu i andergraund kulturu, deo ekipe koja mi je godinama ranije, kao čitaocu, pomagala da spoznam neka veoma zanimljiva vizuelna i zvučna štiva.

Pisanje za Helly Cherry mi je uvek bilo zadovoljstvo. Nikada nije postojao pritisak od strane Nenada da se bilo šta radi na silu: pisanje radi pisanja i štancovanje broja članaka reda radi apsolutno nije dolazilo u obzir. Na samom početku mi je u nekoliko navrata sugerisao šta bi trebalo da promenim (preformulišem) ili u potpunosti promenim. Kao osnivač i glavni i odgovorni urednik je imao svako pravo na to. Međutim, pravi razlog za to je bio sledeći: kolumnista nikada ne bi trebalo da se preko svojih tekstova razračunava sa bilo kim, već da na primeren i što kulturniji mogući način iznese svoje kritičko mišljenje.

Nenad je uvek bio prvo drugar, pa tek onda urednik. Sajt jeste njegov, ali sam se uvek osećao kao da je i moj. Svaka kolumna koju sam napisao je bila dobrodošla. Pretpostavljam da su i svi ostali ljudi koji su ostavili traga na Helly Cherry-ju imali takav dojam.

Čast mi je što sam zahvaljujući pisanju za jedan od najaktivnijih web portala imao prilike da upoznam veliki broj predivnih ljudi koji sumornu svakodnevicu čine podnošljivijom.

Kristijan Vekonj, za vas piše od 2016.

Davno beše ta 2016. godina kada mi je na Sajmu knjiga u Beogradu pisac Željko Obrenović rekao da kontaktiram Helly Cherry - da bi HC mogao da bude zainteresovan za moje tekstove (inače, okidač za ovo je bio moj prikaz njegovog stripa). Nisam bio lenj – seo sam za kompjuter, javio se uredniku, priložio jedan tekst, i tako je počela naša saradnja. Moje tekstove možete da nađete u rubrici Littera – pošto je za mene književnost i strast i deo poziva kojim se bavim - mada ponekad zađem i u teme koje su vezane za strip.

Zaista ne preterujem kada kažem da Helly Cherry zauzima posebno mesto među webzinima, prvenstveno zbog tema kojima se bavi. Ima tu andergraunda, mejnstrima, i toliko mnogo različitih stvari da svaki čitalac bukvalno može da nađe tekst po svojoj meri. A dešava se i da neki drugi sajtovi preuzmu naše tekstove, što svakako govori o njihovoj aktuelnosti i kvalitetu.

Rad za Helly Cherry definitivno nije opterećujuć pošto svi pišemo o stvarima koje nas zaista interesuju. Zahvaljujući svom radu za HC proširujemo svoje vidike, prisustvujemo interesantnim dešavanjima, upoznajemo zanimljive ljude, a ponekad skupimo hrabrosti i kontaktiramo poznata imena da vidimo da li su raspoloženi da odgovore na neka naša pitanja... Stalno saznajemo nešto novo i rastemo: kao osobe, kao pisci, kao novinari; rastemo kao i ovaj naš webzine. A to se vidi i u našim tekstovima...

S obzirom na činjenicu da slavimo 20. rođendan, čini se da naš „posao“ (da li je to uistinu posao ako uživamo u tome?) obavljamo kako treba, a to nam potvrđuju naši dragi čitaoci koji su stalno uz nas. Srećna nam svima ova godišnjica, a za četvrt veka postojanja bismo mogli i da se okupimo :)

Miljan Ristić, za vas piše od 2015.

Helly Cherry sam otkrio pre dvanaestak godina i od tada ga redovno pratim. Zapravo moje prvo sretanje sa jednim vebzinom je trenutak otkrivanja Helly Cherry-ja. Još tada sam shvatio da je u pitanju veoma važan sajt koji ima mnogo toga da ponudi i koji ima veliki potencijal. Prvi članak za vebzin napisao sam 2015. godine i time postao deo te „paklene“ ekipe, na šta sam posebno ponosan. U tom smislu, ja sam fan Helly Cherry-ja, ali ujedno i autor, koji s vremena na vreme napiše po neki tekst za vebzin. To je za mene dupli užitak ili kao što se kaže spojio sam lepo i korisno.

Helly Cherry je jedan od prvih sajtova u Srbiji i regionu koji se bavi alternativnom kulturom, koji je eto i posle dve decenije prisutan i aktivan i koji se za to vreme prilično razgranao, usavršio i evoluirao i mogu slobodno da kažem omasovio i postao prepoznatljiv. Sadržajan i raznovrstan. Obuhvata mnoge vidove umetnosti počevši od muzike, preko filmova, stripova, književnosti do likovne i multimedijalne umetnosti i street arta...

Danas postoje mnogi portali, blogovi, e-magazini koji se u većoj ili manjoj meri bave kulturom i umetnošću. U to nema sumnje. Međutim, ono što Helly Cherry izdvaja od drugih je ta svestranost i sveobuhvatnost. Većina tih portala fokusira se na jedan vid umetnosti kao na primer muziku, film, književnost... i samo se time bavi. Helly Cherry obuhvata sve pomenuto i još po nešto. Na Helly Cherry-ju možete pronaći sve što vas zanima u vezi alternativne i undegraund umetničke scene i kulture. Pojedine sadržaje možete pronaći samo na Helly Cherry-ju, kao na primer kratke strip forme domaćih i stranih autora, kreativne kratkometražne filmove, tekstove koji predstavljaju nedovoljno afirmisanu undergraund muziku i umetnost...

Ono što se meni posebno sviđa kod ekipe koja stoji iza ovog vebzina je svakako ljubav i posvećenost kojom se pristupa koncepiranju sadržaja. U ovom post-kapitalističkom i pred-apokaliptičnom društvu gde se sve svodi na kupoprodaju i marketing postoji nekolicina entuzijasta koji eto zarad širenja određenih ideja i drugačijeg pogleda na svet piše i deluje bez obzira što to možda i nema neku materijlanu satisfakciju. To je danas tako retko, pa je zbog toga i mnogo vrednije i važnije. Iz tog razloga sam i ja deo cele te priče. Nadam se da ćemo za tridesetogodišnjicu biti mnogobrojniji, mnogo značajniji i mnogo uticajniji. Do tada čitajte Helly Cherry!  

Tatjana Smiljanić, za vas piše od 2019.

Pre nešto više od četiri godine, kada sam pokrenula svoju stranicu o filmu, stripu i muzici, mislila sam da ću to raditi isključivo za sebe, da ću voditi neku vrstu virt-dnevnika, da će to biti samo hobi. Nisam ni slutila da sam stvorila takvo mesto da su me vrlo brzo “primetili” ljudi koji rade slične stvari.

Sećam se kad mi je tekst o stripu “100 metaka” objavila stranica “Jezovnik”. To je bilo prvi put da sam osetila da mogu to da radim i da to i nije tako loše. Bila sam na sedmom nebu od sreće. Onda je isto tako dragi Zoran Popnovakov (“Dotkom”) pitao da li može da podeli moje tekstove, a za njim je stigao i Marko Stojanović (“Strip Pressing”) koji mi je ponudio da za njega napišem neke strip-recenzije. A onda se do mene dokotrljala jedna slatka višnjica, paklena i najdraža na svetu - Helly Cherry i njen “baštovan” - glavni i odgovorni urednik Nenad Popović.

Ljudi moji, pa vi ne možete zamisliti kakvo je to oduševljenje bilo! Odem na sajt da vidim šta se tamo dešava (ono “Hell” u imenu me posebno zaintrigiralo jer, kao neko ko voli i heavy-metal, sa gomilom njegovih podžanrova, ovo je prosto obećavalo) i raspametim se. Toliko kategorija, toliko svega - muzike, filma, stripa, koncerata, intervjua, da čoveku pukne srce od miline. Andergraunda, subkulture na svakom koraku, a ja kukavna, o većini stvari pojma nemam - čitam, gutam, guglam, slušam. I nikad kraja.

Tačno sam znala kako se osećala Alisa kad je upala u onu rupu. Moj zec je bio crvene boje i bio mu je gricnut rep. Na dnu rupe bila je cela jedna nova planeta - naseljena ljudima koji vam prenose znanje, daju važna obaveštenja, upoznaju sa novim stvarima, otkrivaju drugačije svetove i pružaju nove perspektive, neprestano vam dajući “taj osećaj” da “nije sve, nije sve tako sivo”.

Ono što ovaj dragi web-zine čini drugačijim od ostalih je to što je on pravi, pravcati vodič kroz umetnost - ona vrsta vodiča koji nam ukazuje na sigurna mesta na kojima možemo zastati, spustiti umornu glavu i odmoriti, nahraniti gladnu dušu, razgaliti prezasićeno srce i krenuti na novo mesto, jer Helly Cherry svakodnevno otvara takva mesta. I tako, kako je glavni i odgovorni urednik Nenad Popović rekao - već 20 godina. To je velika stvar! 20 godina u ovom vremenu kad se sadržaji smenjuju takvom brzinom da je nemoguće fokusirati se ni na šta i uživati na miru.

Što je najvažnije, kako sam uspela da pohvatam - ljudi koji pišu za HC nisu isključivo školovani novinari - recimo - mene je to najviše plašilo kad je Nenad rekao da bi želeo da budem član redakcije. Ja sam to odbijala, jer sam smatrala da nisam dovoljno obrazovana da bih mogla obavljati novinarski posao. Sa svakom prepiskom, Nenad mi je objašnjavao šta znači rad sa HC-om, bodrio me je, pomagao mi da steknem bolje “spisateljsko” samopouzdanje. Tako smo izgradili međusobno poverenje koje je rezultiralo pravim drugarstvom. Ostavio mi je slobodu da prvo pišem za svoju stranicu, a on je taj tekst delio sa čitaocima Helly Cherry-ja.

I samo je jednog dana javio da me je dodao u redakcijski tim. Tek tako. Bez daljnjeg polemisanja. I jako sam ponosna zbog toga.

Pokušala sam da se setim koji me je tekst doveo u HC kuću, pa sam potražila kroz prepisku sa Nenadom,ali sam vrlo brzo shvatila da su to ćorava posla, jer smo razmenili jako, jako puno reči i linkova za objave. Nenad je savršeni urednik - on vam ne traži mane i razume da je za njegov (i naš) HC najbolje da ga pišu ljudi koji “osećaju” i vole stvari o kojima pišu. Ono što sam dobila od rada sa njim i Helly Cherry-jem jeste duhovno zadovoljstvo i osećaj da vredim više nego što mislim o sebi, da je to što pišem naišlo na dobar odziv, a to mi je bio podstrek za ostvarivanje novih ciljeva. Na neka vrata na koja sam u međuvremenu “pokucala”, u mom malom, svedenom CV-ju Helly Cherry je uvek zvučao važno i snažno. Napisala bih da sam “deo redakcije najboljeg andergraund web-magazina na ovim našim prostorima” i vrata su se otvarala..

Čestitam dvadesetogodišnjicu našoj “Višnjici” i upućujem veliki, saučesnički pozdrav kolegama po tastaturi!

Tamara Lujak, za vas piše od 2006.

Dvadeset godina sreće

Da smo muzičari, sigurno bismo našu priču započeli u prenatrpanoj garaži na obodu grada, ili još bolje, plesnivom podrumu – tako nas vidim. Autsajderi, nepoznati, nepriznati, a puni ideja, snova i vizija.

Ali, kako smo samo književni moljci, tako smo počeli u e-garaži sad već prastarog internet sveta, na dajl apu, ako se sećate tog perioda, ako ne, srećni ste koliko ste teški. Jurnjava za vezom – tada nije bilo internet kafea – uglavnom fakultetskom, kačenje materijala koje je znalo da traje satima, izbor što lakših fotografija, kidanje živaca na svakom koraku – jer svaki je korak mogao da bude „smrtonosan“ – u smislu: da se sruši sistem, krahira sajt, pukne veza ili se jednostavno izgube podaci koje ste prikupljali danima, nedeljama…

Ali… Vizija je čudo. Kao droga je. Uhvati vas, podigne i vozi mesecima, godinama. Dvadeset, tačnije. I još nas nije pustila, bogu hvala.

I iskreno se nadam da nikad i neće.

Obožavala sam te (naj)ran(ij)e dane. Uzbuđenje i ustreptalost pred nepoznatim. Prvi put urednikom, u ekipi koja puca od života i ideja, ludački genijalnih. I to sve zahvaljujući glavnom pokretaču naše priče, Nenadu Popoviću, vizionaru, ludački hrabrom momku, koji i dan danas istrajava, uprkos svim životnim nedaćama koje su nas pratile tokom ove dve decenije, a ne bi se moglo reći da ih je bilo malo.

Obožavala sam te prve korake, iako nisam u ekipi od samog početka, pridružila sam se tek 2006. godine, smelom, mladom glasu, kojem sam tako rado želela da pripadam. Grube crte tadašnjeg fanzina, oštre ivice i mračni crteži, tamni tonovi i grube skice, otvorene priče, slobodni vidovi izražavanja (bez psovki i ružnih reči, treba naglasiti), bili su raj za oči i buntovni duh svakog od nas. Sa godinama koje su dolazile, tekstovi su se menjali, sazrevali, produžavali, ideje zaokruživale, kristalisale, da bismo došli do današnjeg izgleda i sadržaja.

Dug smo put prešli.

Dug put bez trzavica i raspadanja, bez sukoba i neslaganja, što se za retko koju redakciju može reći. I samo da je to – pa je mnogo.

Vremenom su nam se pridruži(va)li drugi, mnogi, ostajali i nestajali, dopunjavali nas i obogaćivali. Neki su postali ime, neki su potonuli u zaborav, ali su tekstovi i prilozi iza njih ostali, kao:

Svedočanstvo vremena.

Svedočanstvo bunta.

Posao urednika posao je učitelja. Tu ste da podučite, posavetujete, dobronamerno ukažete na greške i propuste, ali nikad, nikad ne treba zaboraviti da je i urednik taj koji u celom procesu uči, rame uz rame sa učenikom.

Koliko me je samo Helly Cherry obrazovao! Podučio, naučio! Koliko sam samo predivnih tekstova u njemu pročitala, koliko sam novih oblasti iz kulture otkrila, koliko sam zahvaljujući njemu novih ljudi zarazila željom za (sa)znanjem!

U tome, čini mi se, leži najveća vrednost našeg, Nenadovog, zaveštanja.

U burnim vremenima koja su za nama (nisu, naravno (i na žalost) u potpunosti), Helly Cherry je uvek, makar za mene, stajao kao mirna luka, utočište, izvor sreće i radosti zbog pročitanog, ukazanog, otkrivenog, saznanog...

Dan započinje, makar moj, prelistavanjem HC-a. Dan započinje čitanjem tekstova, jer u njima leži dnevna doza sreće. Toliko ljubavi prema kulturi, muzici, knjigama, filmovima, stripovima… Toliko ljubavi prema stvaraocima, prema idejama i njihovim realizacijama.

A sve to besplatno – jer, fanzin smo.

I tako dvadeset godina.

To samo potvrđuje kako dobre ideje (ipak) mogu da povežu ljude, kako ljubav (ipak) može da traje, kako kultura (ipak) može da cveta u inat svima i uprkos svemu... I kako nikad ne treba odustati od borbe za lepše parče stvarnosti, koje zaslužuje svako od nas.

Dvadeset godina čiste sreće…

Malo li je?

Ilija Marjanović, za vas fotografiše od 2022.

Za Helly Cherry sam saznao pre nekih desetak godina kada sam svirao u pank bendu Kvazimodo. Da l’ smo svirali na većoj bini ili u manjem podrumu, često bih kod njih video recenzije i najave naših svirki.

foto: Marko Ristić

Prošle godine sam krenuo sa aktivnijim fotkanjem koncerata koje i inače posećujem, a plan mi je bio da ispratim pre svega mlade bendove koji oživljavaju duh rokenrola. Helly Cherry me je podržao praktično od samog početka, kada smo se skroz slučajno spojili preko Zorana i Ane u Novom Sadu. Hajlajt saradnje mi je definitivno koncert Pixies-a u Beogradu, jedan od najboljih koncerata koje sam posetio prošle godine.

Što se ove godine tiče, moram da podelim ljubav za sve bendove iz Hali Gali ekipe, svirka u Dragstoru je rasturila! Fotke su naravno u HC galeriji, pa ko nije, nek pogleda! Zahvalio bih se Nenadu i celoj ekipi na istrajnosti ovih godina i na svim omogućenim prilikama za prošla i buduća fotkanja! Inače, kad već pričamo o rokenrolu, posušajte novi album Proto Tipa “s ivice sanjanja”

Nikola Franquelli, za vas i sebe, da bi ostao normalan, piše od početka dvijehiljaditih (tačna godina mora da se utvrdi karbonskim datiranjem)

Vjerujem da je motiv iza svih tekstova na Helly Cherry približno isti - potreba da se izbace ideje koje se vrte po glavi te da se bude dio jednog zdravog kolektiva koji dijeli ista mišljenja i iste ljubavi. Pošto je na Balkanskom medijskom nebu hronična upala mozga, i imparcijalni mediji koji se bave alternativnom muzičkom kulturom su vrlo rijetki, početkom dvijehiljaditih i nakon što sam završio rad na svom papirnom fanzinu, sam započeo da tražim načina da sav svoj pisani rad (koji se najviše sastojao od recenzija albuma i povremeno članaka i intervjua) predstavim široj publici u nadi da ću nekoga zainteresovati, edukovati i podijeliti moje mišljenje, iskustvo, i usput se dobro zabaviti - jer, budimo iskreni, pisanje mi duboko prija. Vrlo brzo sam nabasao na Helly Cherry koji je, pogotovo tada, bio unikat na digitalnom nebu - medij na kome mogu da pročitam o undergroundu ne samo u Srbiji već i šire. Za mene je to bio pun pogodak, rudnik zlata.

Najznačajnije u ovoj cijeloj priči je sloboda koju imam da obrađujem teme koje me interesuju i da misli prenesem publici. Objektivnost i detalji su mi bili uvjek bitni, ali subjektivnost se uvjek potkrade, kao ponekad i koja neprikladna riječ u žaru pisanja, a redakcija je uvjek imala i sluha i tolerancije. Drugi detalj, i pokazatelj da je redakcija vrlo otvorena, je da nema prevođenja. Živim na području gdje se u govoru koristi ijekavica, i isto tako i pišem. Urednik i sami sajt gravitiraju području na kome se govori ekavica, a od kada je stara država pukla, i svaka republika ima svoj jezik, prevođenje u pisanim medijima je postalo standard koji je meni uvjek bio izlišan, jer, pobogu, pa razumijemo se. Niti vama niti meni riječnik nije potreban da bi se međusobno razumjeli. Na televiziji se ne prevode komentatori iz susjednih država, jer, opet, od Vardara do Triglava, svi se razumijemo sasvim slolidno. Činjenica je da se politika previše ukorijenila u sve pore naših života, a Helly Cherry je sveto tlo i zemlja u kojoj demokratija doista vlada, i to je uočljivo već nakon par pročitanih članaka.

Ovo nije bijeg od iskrivljene stvarnosti, već ispravljanje vještački napravljenih krivina, svojevrstan kulturološki eko pokret koji ispravlja medijsko zagađenje koje je nastalo u posljednjih 40 godina na području svih bivših Jugoslovenskih republika.

Dovoljno sam vam pisao. U ova dva pasusa je sažeto sve, a biće još drugih autora koji takođe zaslužuju da su čitani.

Hvala svima na mnogim prijatnim godinama, toleranciji i otvorenim pogledima. Ostanite mi veselo,

Vaš,
Nikola Franquelli

Nikola Đorđević, za vas fotografiše od 2017.

Raditi za Helly Cherry je posebna privilegija i čast. Fotografisanje muzičkih događaja nije samo posao za mene, već i velika strast koja me pokreće.

Omogućeno mi je da se izražavam na svoj način i da pritom istražujem i upoznam različite žanrove muzike i umetničke pravce. Pružanje platforme manje poznatim umetnicima, bendovima i kreatorima koji se ne uklapaju u mainstream medije je velika stvar. Kroz svoj rad, imao sam priliku da upoznam neverovatno talentovane ljude, čija kreativnost i strast zaista inspirišu.

Prikazivanje alternativne i underground scene postaje ključno za prepoznavanje i podršku tim umetnicima. Jako je važno prikazivati te različite perspektive i umetničke izraze koji se često zanemaruju u tradicionalnim medijima. Ova iskustva su me promenila jer sam postao svestan bogatstva i raznolikosti koje alternativna kultura može doneti.

Helly Cherry dosta doprinosi i stvaranju zajednice koja podržava i ceni umetnost koja je drugačija i nekonvencionalna. Uvek ću se zalagati za takve magazine i podržavati njihovu misiju, jer su oni most između alternativnih umetnika i šire publike.

Zaključno, raditi za Helly Cherry je ispunjavajuće iskustvo koje mi je omogućilo da se povežem sa raznolikom i kreativnom scenom. Smatram da je važno da takvi magazini postoje kako bi promovisali alternativnu i underground scenu, dajući glas i podršku umetnicima koji često prolaze neprimećeni. Ne preba praviti generalizacije, ali ako ćemo napraviti neku neka to bude “tko čita Helly Cherry vrijedi”.

Ivana Grujić, za vas piše od 2013.

Mislila sam da će ovo biti znatno lakše, ali mi iz nekog razloga reči izmiču. U stvari, na neki način je teško u nekoliko redova sumirati sve ono što je obeležilo moj rad za HC.

Možda je najpametnije krenuti iz ove pozicije, odnosno pitanja, koje se više puta provlačilo. Ponekad su ljudi želeli da znaju “Šta ja zapravo imam od pisanja za HC?”

Kao neko ko poštuje DIY proces i neko ko je samouk u ovom novinarskom poslu kojim sam se bavila, kako kroz rad za HC, tako i kroz neke druge oblike, ovo iskustvo je, čini mi se najviše doprinelo tome da izgradim neki svoj lični, a mogu slobodno reći i - prepoznatljiv stil.

Dok, sa jedne strane potpomažeš i podržavaš underground scenu kod nas i u regionu, dobijaš toliko toga na nekom ličnom i profesionalnom nivou. A, to nije mala stvar.

Međutim, uh, davno je bio taj početak i Helly Cherry-ijevski, a i moj u HC-u, a sve je krenulo od “Invazije tvrdog zvuka u Kragujevcu”, kako je glasio naslov prvog teksta koji sam tu objavila.

Neću komentarisati kako ga sada doživljavam, jer je mnogo važnije sve ono što je usledilo nakog toga - jedan fenomenalan period otkrivanja nove muzike i novih bendova. Iako, je tu bilo i nekih “fejlova” ili davanja prostora bendovima koji to,možda nisu baš toliko zaslužili, bar ne na način kako sam ja to radila, sve je to doprinelo tome da se nekako profilišem i pronađem sebe u razgovorima sa stvaraocima.

Uvek sam se trudila da ne budem previše kritična, ili možda nisam imala srca za to iz prostog razloga, jer znam koliko se bore da održe scenu i mnoge stvari guraju na “mišiće” i onda je uvek najbolje dati prostora ljudima da ispričaju neku svoju priču i kako sve to izgleda iz njihove perspektive.

Bilo je tu dosta intervjua na koje sam baš ponosna, ne samo zbog načina na koji su odrađeni, već iz zbog činjenice da sam ostvarila neke ciljeve i želje da odradim intervjue baš sa određenim izvođačima i bendovima.

Kada sve to uzmem u obzir, mogu slobodno reći da sam kroz rad za HC ostvarila bar neki delić svoje svrhe. Svakako potrebe da to nešto interesantno, čak i fenomenalno i manje poznato sa domaće muzičke scene podelim sa svetom.

Iako, nisam više toliko aktivna na Helly Cherry-ju, ima tu još razgovora, da ne kažem ciljeva koje treba ostvariti, tako da sve, mi se čini - čitaćemo se još.

I, treba to negde objaviti, pa neka ova priča traje još bar dvadeset godina… Hepi brzda J

Zoran Popnovakov, za vas piše od 2017.

Velika mi je čast što sam, evo, već petu godinu član ekipe našeg najstarijeg webzina. Do saradnje je došlo na moju inicijativu, jer sam bio baš zagriženi fan Helly Cherry-ja i nekako sam imao potrebu da svoju strast prema muzici koju kada već ne mogu da izrazim svirajući, ispunim kroz pisanje o njoj. Moj blog/portal, DOTKOM, koji postoji i dalje, mada je malo zapostavljen, mi tada nije bio dovoljan, a bio je nešto drugačije i koncipiran, pa sam cimnuo Nenada za rukav i pomalo stidljivo, netipično za mene, pitao da li ima mesta i za mene u HC dresu. Nenad je pristao, bez zadrške i evo već pet godina ja na stranicama Helly Cherry-ja izveštavam sa koncerata (uglavnom u Novom Sadu), pišem recenzije, ponekad odradim neki intervju… Sve mi to pomaže da ostanem normalan u ovim smutnim vremenima jer je moja ljubav prema muzici ogromna, možda čak i neizmeriva. Dan mi počinje i završava se sa rifovima, melodijama, harmonijama, ritmovima…

Od zadrtog tinejdžera-metalca, koji se družio sa pankerima pa usput preslušao mnogo više pank muzike od onih koji se pankerima zovu, preko hardcore i industrial faze mogu da kažem da sam sada, u zrelim godinama pravi fan prog rocka i prog metala, koji povremeno sluša i jazz, blues ili hard rock. Otprilike sve te nabrojane stilove možete čuti i na digitalnim talasima UnderGRAND radija koji postoji već tri godine i gde sam jedan od urednika. Ovih dana pokrećemo i UnderGRAND Records pa ću i kroz izdavaštvo pokušati da nahranim ovo večno gladno čudovište u meni koji se hrani muzikom.

Dvadeset godina Helly Cherry-ja u kontinuitetu je neverovatan uspeh, uzimajući u obzir vreme, mesto i trenutnu ulogu rokenrola i uopšte, urbane supkulture kojom se HC kao medij bavi. Ponosan sam što sam bar delić toga…

Ana Bjes Nikolić, za vas piše od 2015.

U Helly Cherry sam "upala" u tom periodu života kada mi je najviše bio potreban kreativni "boost". Imala sam 25. godina (dakle, ne baš sasvim žutokljunac) i gomilu slobodnog vremena koje sam trošila, možda bolje reći - ulagala, u svirke "velikih" i "malih" bendova svuda unaokolo. Tada sam bila na master studijama srpske i komparativne književnosti u Nišu. Kao nedavno diplomirani filolog, nisam videla sebe nigde u sistemu, ni u kakvim institucijama. Nisam to baš doživljavala tragično (barem tada).

Rokenrol kao kulturološki fenomen, način života, mišljenja i večite borbe protiv jednoobraznosti i uniformnosti, ipak je više bio "moj teren". Smorili su me naučni diskursi i akademske terminologije, trebalo mi je nešto življe, "opipljivije", prijemčivije, a opet, jednako misaono. S druge strane, nisam bila neki pratilac, a kamoli poznavalac rok novinarstva. Znala sam za neke kultne figure, pratila ih, čitala, slušala i podržavala, ali oni su još i tada bili već matori i njihova razmatranja o sceni i muzici uopšte, baš i nisu na bila relevantna za vreme u kome sazreva moja generacija, prosto, nisu hvatali taj impuls onako kako smo mi to osećali. Oni mlađi tek nisu nasledili slavu i reputaciju svojih prethodnika, ili su proživljavali svojih 15 minuta brzo nestajući u moru sadržaja (vrlo novo digitalno doba). Hoću da kažem, pravo novinarstvo, a pogotovu rok novinarstvo je postalo retka, ugrožena vrsta mišljenja i delanja.

Ipak, u to vreme, imala sam sreće da se krećem među nekim ljudima, mojim vršnjacima i malo starijim, koji su umeli da napišu neke mnogo kreativnije izveštaje sa koncerata od, recimo, pukog nabrajanja redosleda pesama ili koji su imali mnogo više stila u izrazu negoli tada već popularne pljuvačne sa gomilom prostakluka i frajerisanjem na kilo. Internet prostor je postao slobodan za bukvalno sve, a paradoksalno, bilo je izuzetno teško pronaći neki kvalitet.

Helly Cherry je u to vreme bio webzine koji sam pratila zbog toga što se bavio ne samo muzikom, već i (andergraund) književnošću, stripom, pop kulturom uopšte, koji je uvek imao talentovane i stvaralački upečatljive fotografe, ikoničan web dizajn, i koji je, iznad svega, nudio sadržaje koji pored gole informacije nude i obilje inspiracije.

U priču me 2015. godine "ubacila" Olja Wagner, čuvena niška (post)pankerka, basistkinja benda Language Sex Violence i član HC redakcije. Pričale smo negde po andergraundima o tome kako treba da idem u Sloveniju, u grad Velenje, na sedmodnevni omladinski, alternativno kulturni festival, i kao, htela bih da pišem, na šta je Olja odgovorila sa: "Pa baš dobro, tako nešto nam i treba, povezaću te s Nenadom". Krajnje spontano!

Kunigunda festival mladih Kultur (kako glasi pun naziv) bio je, prema mom sećanju, niz najuzbudljivijih dana, zbog samog mesta i svega što se tamo dešavalo i moglo videti, a posebno zbog toga što sam svakoga dana nakon bogatog festivalskog programa sedela i pisala izveštaj o onome što sam ispratila i procesuirala. Kad pogledam iz ove perspektive, to je baš bio poduhvat. Pošla sam od zamisli da to ne bude klasično izveštavanje i uspela sam u tome, iznedrila sam niz tekstova koji se mogu nazvati svojevrsnim ciklusom rokenrol putopisnih priča sa poetičnim prizvukom. Tako je krenula moja alternativna stvaralačka avantura, kao baš ono o čemu sam maštala i što mi je i bio cilj.

Mogli ste me nakon toga videti svuda, ni ne znam koliko sam svirki i festivala posetila, ko mi se sve nije javio da napišem neku recenziju, dam mišljenje, predstavim, prikažem. Koliko sam tek ljudi upoznala i koliko njih su mi, zahvaljući HC konekcijama i dan-danas prijatelji i saputnici gde god me andergraund povede. Izdvojila bih naročito Stefana aka Andrea Kane, čije priče obožavam i ponekad sam ljubomorna (ali na zdrav način) što bolje ubode poentu ili nešto slobodnije i lakše kaže. Da nije bilo HC-a, verovatno ne bih, kada sam se preselila u Novi Sad, kao najbolje drugare imala ekipu iz benda Northern Revival (upoznala ih isto 2015. u Nišu na događaju pod imenom Invasion from the East) i čiji sam sada PR i booking menadžer.

Helly Cherry je za mene prostor u kome sam ostvarila mnogo toga, a naročito napredovala u radu na sebi kroz traženje i brušenje sopstvenog, autentičnog izraza. Hvala HC-u što imam na šta da budem ponosna kada se osvrnem iza sebe! Nisam trenutno toliko aktivna u pisanju, ali HC doživljavam kao najboljeg drugara sa kojim je odnos takav da se možete ne videti i godinama, a da, kad se sretnete, to nešto "vaše" nimalo nije nestalo, naprotiv, još je intenzivnije.

Smatram da vreme masovnijeg čitanja Helly sajta tek dolazi, jer je i u ono "moje" vreme bio, a i sada je stvar budućnosti. (Mislim da sam sličnim zaključkom poentirala izveštaj sa Obojenog programa, ali nema veze što se ponavljam, Helly Cherry je u mom sistemu vrednosti, bez sumnje, jednak njima po značaju za srpsku alternativnu scenu).

Olja Wagner, za vas piše od 2014.

Kako da vam kažem, 20 godina opstati, i za mejnstrim je mnogo. A tek za underground... Hej, 20 godina pisati o alternativnoj kulturi i još uvek biti tu i važan je ravno divljenju. I to ne govorim subjektivno, kao član tima Helly-ja. Isto bih rekla i za nekog drugog.

Ako pratite malo “scenu”, kad je muzika u pitanju, strip ili film, primetićete da se mnogo toga menja i to vrlo ubrzano. Setimo se samo, pre 20 godina ni internent nije bio prisutan u svakoj kući. Sada ne možemo da živimo bez njega. I mnogo toga se promenilo uz to. Kako nalazimo sadržaje koji nas interesuju, I šta nas uopšte interesuje. Kome i koliko verujemo kada nešto čitamo i čije nam je mišljenje relevantno, čijem ne pridajemo na značaju.

Pisati zbog drugara, pisati jer imam free upad na koncert...Za sve i svašta su me “optuživali”. Ne. Pisati jer imam nešto da kažem i imati mesto gde to mogu da objavim. Pisati i kad je to možda nepopularno mišljenje. Pisati kad to izazove polemiku. Znači pisati jer izazove nekog da odgovori, ne samo skroluje preko teksta. Pisati jer ako makar jednom čitaocu promeni mišljenje ili ga inspiriše, tome služi fanzin. Tome služi Helly Cherry. Pisati jer će neko preslušati album o kome pišem, ili bend koji predstavljam. Ili film koji će pogledati.

Sada kada smo bombardovani trash kulturum na svakom koraku, Helly je još važniji jer je lučonoša i svetionik. Šteta je što nema još ovakvih. Šteta je što svi radimo neki shit posao i nemamo vremena da budemo još ozbiljniji. Šteta je što eto.. 20 godina a nismo se ni sakupili negde barem za zajedničku fotografiju. Ako dobijem na lotto-u, za sledeći jubilej organizovaću party. Obećavam. Svečano. Da nazdravimo kako dolikuje. Za šefa kravata sa logoom. I torta. Živeli Helly Cherry!

David Hrubik, za vas fotografiše od 2022.

Iako nisam dugo član Helly Cherry-a, tek nekih 8 meseci, osećam kao da sam tu duže.Tokom ovih meseci sam imao priliku da ispratim mnoge koncerte, što poznatijih, što bendova na samom početku, među kojima ima zaista talentovanih i kojima držim palčeve da uspeju. Takođe sam upoznao mnogo sjajnih ljudi.

Rad za Helly Cherry je jedno nezaboravno iskustvo, koje mi pomaže da naredujem i da se razvijam, a takođe me je i usmerilo u pravcu u kojem želim dalje da idem. Najveće zadovoljstvo mi je kada su čitaoci zadovoljni našim sadržajem, to me dodatno motiviše da napredujem i da idem dalje. Koncertna fotografija je nešto što sam do juče sanjao, a sada je postala stvarnost tako da mogu da kažem da se jedan deo mojih snova i ostvario. Zato bih svima poručio da prate svoje snove i da ne odustaju od njih.

Drago mi je što imam priliku da pomognem našoj muzičkoj sceni na neki način i što imam priliku da i mlade bendove promovišem. Sajtiovi popit Helly Cherry-ja su veoma bitni u današnje vreme kada nam kultura i umetnost polako odumiru. Posebno sam ponosan na Helly Cherry što daje priliku i mladim umetnicima da se istaknu u svojoj branši poput stripa i što pokriva popriličan broj tema iz različitih sfera (muzika, film, strip, umetnost...), koji nudi čitaocima širok sadržaj i raznolikost.

Čast i zadovoljstvo mi je biti član jedne ovakve redakcije sa tradicijom, dugom već 20 godina, koji i dalje čuva kulturu, nadam se da će i u budućnosti nastaviti ovako i da ćemo proslavljati prvo 30 godina, a zatim i dalje.

Aleksandar Petrović, za vas piše od 2019.

Budući da sam odrastao na Rock i Metal Express-u i Butcherian Vibe-u, kasnije Nocturne-u, čitao ih od prve do poslednje stranice, imao svoje omiljene recenzente, čuvao sve brojeve kao relikvije itd, rok novinarstvo i rok kritika su mi oduvek bili u krvi. U gimnazijskim danima sam piskarao recenzije albuma čisto za svoju dušu. Nekako u isto vreme kad sam pokrenuo Lazarus Fest 2018. godine, andergraund festival u svom rodnom mestu Lazarevu kod Zrenjanina, urednik jednog lokalnog portala, koji mislim više i ne postoji, ponudio mi je da uređujem tzv. „Rokenrol kutak“ u okviru tog portala i da tu objavljujem priloge o lokalnoj sceni, a ujedno i promovišem svoj festival na lokalu. Međutim, zbog neslaganja sa uređivačkom politikom portala, a budući da je u meni već potaknut impuls za pisanjem, potražio sam novog urednika i pronašao ga u Nenadu Popoviću, retko pristojnoj osobi koju još nisam imao čast da upoznam uživo. Od 2019. Godine sam član redakcije. Ne pišem u onoj meri u kojoj bih želeo, ali mi je Helly Cherry dao neograničenu slobodu da pišem o čemu god hoću i kad god osećam potrebu, kao i da eksperimentišem stilovima do mile volje. Lazarus Fest i Helly Cherry su tako postali moja konekcija sa andergraund i alternativnom scenom u kojoj sam pronašao svoj eskapizam, upoznao masu kreativnih individua, sklopio brojna dragocena prijateljstva i poznanstva, obogatio sebe onim što nema cenu. Takođe, Helly Cherry je značajno doprineo da rasplamsam svoju strast za pisanjem kratkih priča od kojih su neke već pronašle svoje mesto u objavljenim zbirkama različitih autora.

Svim mojim saradnicima, prijateljima, poznanicima i onima koje ću tek upoznati, čestitam jubilej - 20 godina najdugovečnijeg webzina/portala, utvrde i odbrane svega lepog i podzemnog na umetničkoj sceni, u zemlji i regionu!

Od samog početka, glavni urednik Nenad Popović je pokazao koliki je, pre svega čovek i prijatelj, saradnik, mentor, izvor znanja (diskova, kaseta...), koliko ima strpljenja za mene, tada žutokljunca koji se odazivao na pseudonim (i odbrambeni mehanizam) Desya Lovorov.

Da ne pominjem koliko mi je portal pružio mogućnost da se usavršim u spisateljskom, slobodno-novinarskom delanju, širom i uz tresak otvorio mnoga vrata (klubova, prostora i institucija), stekao sam nebrojena poznanstva u umetničkom svetu (i van njega), od kojih neka traju i DAN-DANAS! Koliko bendova i interakcija sa istima... Da krenem da vas nabrajam, braćo i sestre moje - bio bi potreban zasebni tekst.

Takođe, Helly Cherry je uvek tu za moje lične projekte i na tome ne mogu dovoljno biti zahvalan, od beskraja pa nazad.

Status punokrvnog urednika i akreditaciju u srcu nosim sa sobom uvek i u svakoj prilici, čak i kada imam spisateljsku blokadu, sa kojom se trenutno borim.

Ne znam koliko puta se desilo da me ljudi primete i priđu, samo zato jer su videli moje ime i prezime na portalu, da me prepoznaju i na koncertima - to je zaista lep osećaj i laže onaj ko tvrdi da mu to ne prija!

Zanimljivost: Nenada JOŠ UVEK nisam upoznao lično, ali, zgodiće se i to, valjalo bi posle decenije i kilometara dopisivanja, saradnje i poštovanja, bez kojih nema NIŠTA.