Prvi Belgrade Metal Fest održan u beogradskom Domu omladine

Sastav Dawn of Creation iz Niša otvorio je prvi Belgrade Metal Fest i doneo svoje poimanje modernog i tehničkog death metal zvuka koje se ponajviše oslanja na poljsku školu, i to u prvom redu na sastav Decapitated, krećući se vrlo hrabro putevima na kojima je pomenuti sastav postavio visoke prepreke za premostiti. Moram da priznam da sam nespreman došao i da prethodno nisam preslušao njihov prvi album pod nazivom „Self-Destructive Matters“, što ću sada posle nastupa, podstaknut ubedljivošću i preciznošću njihove svirke, svakako ispraviti; a čemu ovakvi andergraund festivali upravo i služe – da se skrene pažnja na nove cvetove koji rastu na sceni.

Ništa manje tehnički potkovani, ali ne toliko u smislu ritmičnosti, kao prethodni bend, koliko u melodičnom pristupu i većim oslanjanem na tekovine geteborške melo-death škole metala, beogradski sastav Xsus pokazao je da takođe raspolaže raskošnim talentom, ali isto tako na teritoriji gde je mnogo toga već rečeno i zaista je potrebno mnogo kreativnosti da bi se izašlo iz već postojećih paterna, postavljenih još mnogo ranije. Međutim, uzimajući u obzir da je bend još uvek u svojim prvim koracima, da je reč o iskusnim muzičarima kod kojih su kreativni potencijal, želja za progresijom i fuzijom evidentni, kao što je evidentna i sklonost ka razbijanju konvencija kroz džez, i to na način koji me na momente podseća na norveški sastav Emperor u svojoj poznoj fazi, očekujem da će bend vrlo brzo pronaći svoj jedinstveni put.

Kad smo kod doom metal žanra, i to gotskog usmerenja, nakon nastupa sastava The Father of Serpents, grupe takođe sastavljene od iskusnih muzičara, jasno je da smo dobili jedan zaista vredan i reprezentativan sastav. Svi kvaliteti koji su karakteristični za ovaj žanr su vrlo ubedljivi u njihovom izrazu – sporoća, težina, melanholični ambijent, a evidentni su i viškovi vrednosti u odnosnu na stardardnu žanrovsku ponudu i progresije taman s merom upotrebljene da ne smetaju celom pakovanju i da se izbegne pretencioznost, onako kako to samo iskusni muzičari umeju da izbalansiraju tako da ostave utisak da je sve na svom mestu i da ima svoj smisao, uključujući i povremena zahuktavanja u tempu, post-rock poigravanja dinamikom i na koncu i upotrebu violine.

Šta reći za jagodinski sastav Infest, a da nije već toliko puta ispričano, osim da su još jedanput potvrdili svoj legendarni status, ucrtavrši još jednu beskompromisnu oldschool svirku, u prepoznatljivoj furiuoznoj fuziji thrash i death metal zvuka, koja poslovično stvara nepremostivi i neprobojni zvučni zid od distorzije zaklanjajući nas od svega svetog. Zoranovi govori u pauzama između pesama su i dalje, neko bi rekao tradicionalno prenapadni i prenapaljeni, kao i celokupna njegova pojava na bini, a takođe i nepotrebno predugački, ali bih dodao i iskreni – to mu niko ne može osporiti, kao što niko ne može dovoditi u pitanje značaj ovog sastava za domaću metal scenu, a onda i njegov doprinos prepoznatljivosti srpskog metala u inostranstvu.

foto: Nemanja Đorđević, Balkanrock

Na kraju nam je poslužen dezert u vidu, po mom dubokom uverenju, najpotentnijeg projekta kod nas trenutno. Iako se žanrovski, striktno govoreći, sastav Vartra ne može nazvati metalom, osim mestimičnih doom metal upliva karakterističnih za njihov zvuk, po reakcijama publike na nastup moglo bi se reći da su ga metalci prigrlili kao svoj i da je Vartra jedna prirodna sila koja svakim svojim koncertom raste i rasplamsava se, osvajajući srca najšarenolikije publike, od džezerske na Nišvilu do metalske na BMF-u. A kako i ne bi kad se ovde ne zna ko više pleni svojim umećem - violinistkinja koja može da svira i Vivaldija i slovensku paganštinu, pevačica koja poseduje najširi mogući raspon kako clean tako i harsh vokala, tribal ritam sekcija koja donosi ritmove pravo iz „srca tame“ afričkog kontinenta, gitarista koji suptilno distorzira i efektira zvučnu sliku ili didžiriduista koji svojom potpuno organskom distorzijom pojačava ambijent mraka i jezovitosti, a sve to provučeno kroz tradicionalnu muziku Balkana. Ostaje žal što nije bilo dovoljno vremena da odsviraju sve kompozicije koje su bile predviđene setlistom, ali to nije pokvarilo finalni utisak koji glasi – ovako se ide u svet.

Na kraju mi ostaje da pohvalim zvučni inženjering, rasvetu i krajnje profesionalan odnos organizatora, a uz sve to i više nego pristojan odaziv publike, što svakako, sve zajedno, uliva optimizam u pogledu daljeg razvijanja festivala u budućnosti.