Zvuk se vratio
Helly Cherry
Na Usrks se vraća među žive, pa se tako i živa svirka vratila u Gornji Milanovac, a sa njom se i šešir moj našao u ovom gradu.
Dan ranije otvoren je AKC Obala, novi centar za alternativu u gradu koji je posle korone ostao bez klupskog prostora. Ovaj događaj je najavljen parolom "Звук се враћа!", a da razuveri nevererujuće postarali su se Zlotvori, mladi pank bend iz Vršca, i Vrljika, milanovačka motka univerzalne namene kojom je utučena svaka bubna opna zatečena u i ispred novog prostora.
Dan kasnije, iz Milanovca u Klatičevo, u vikendicu gde se povukao nekadašnji Ljubitelj. Umesto kultnog kluba u istorijskoj zgradi stare železničke stanice, sada smo "kod Stanka" i slavimo praznik u krugu porodice koja broji oko 200 ljudi, od kojih je većina jedva punoletna, mada je bilo i šire familije iz drugih gradova, kao i jedan rođak iz Slovenije. Kucamo se glavama, čestitamo praznik. Svirka nije ni u najavi, a Selective Kollective renda prostoriju muzikom koju bi švercovali na Ibici. Misliš da si zalutao, ali dve glave za pultom te premeštaju sve bliže onome što sledi, pa tako ide prelaz sa Igi Popa, na Massive Attack, da bi pred sam početak izrokao Soulcage.
Praznik je, a oni su potpuno nov bend koji ni organizator svirke ne zna da najavi pravilno, pa greške nisu bitne, jer zabavljamo se, uživo, posle toliko vremena. Pevač nam tri puta čestita praznik, a publika odgovara horski, posle čega ide instrumental, pretpostavljam autorski, jer između pesama nema fusnoti, samo njihovog dogovaranja i iščekivanja. Gruv vuče na Bjesove, ali u njemu se nalazi i nešto njihovo, nešto od vremena u kojem su, a preko instrumentala se razleže improvizovano pevanje Đorđa Dabića iz Kaktusa. Iako su voljeni od mase, nesigurni su na sceni i to je slatko za videti, jer možda nisu ni svesni, ali ovo je istorijski trenutak – prva svirka novog benda iz Milanovca, grada koji etiketiraju srpskim Sijetlom, pa iako im je izvedba slabašna, ideje su im dobre i vidi se potencijal koji imaju. Ne puštaju ih da odu pre bisa, koji overavaju sa Nirvanom, punom podrškom iz VIP zone i otimanje publike oko mikrofona.
Masa se premešta između dnevne sobe sa šankom i trema na kojem se oznojene glave puše. Provlačimo se u hodniku, ispred wc-a i ulaznih vrata k'o na Arsenalu. Luka Todorović za pultom skrečuje ploču, oštri vazduh za Kaktuse koji preuzimaju scenu.
Stojimo na kablovima od mikrofona, zgurani od zida do zida prostorije, a više nego u stihovima pesme, divljaju od života oni koji stoje pred njima. Sviraju kao da je kutak pred stepeništem galerije velika bina na Egzitu. Dominiraju muzikom, sigurni u svaki trenutak u pesmi, usvirani u svaki ton. Ovo mi nije prvi put da sam se ubo na njih, pa mi je drago da je napredak očigledan od slušanja u Elektropioniru. Pesme sad ubadaju do krvi, a vokal Vukašina Petrovića konačno izlazi u prvi plan i mogu da čujem kako peva: tri šestice su broj koji okrećem kad treba mi moj bog. "Pokreti" su stopljena publika koja se savija, valja i pada preko muzičara, toliko da basistkinja Ana Milošević u jednom trenutku slepuje publiku opomenom, a onda nas kolektivno napušava srednjakom, na opšte oduševljenje.
Šutiranje i proklizavanje po ispolivanim pločicama se menja u stisnuto đuskanje tokom pesme "Dete na prozoru", ali refreni opet bacaju ljude u trans i plafon postaje preblizu za sva tela koja se dižu u visinu. Nema Jovana Sibinovića, ali lomljenje ne prestaje ni u "Muvama", a taj uticaj novog talasa koji se čuje u ovoj pesmi, potvrđen je i obradom "Plastika". Trenutak predaha je pajdo-stoner obrada Šejna u kojima dominira ritam Miloša Kneževića, bubnjara čiji gruv udara u publiku kao talas, a onda ga vuče nazad poput plime. Već mnogo puta sam ispomerao rebra njegovim udarcima, jer ga pratim još od benda Belo u Boji. Sa takvim bubnjarem bend vaistinu može da napravi šta želi.
Iako su bili na svom terenu, bend je ostao nemušt u pauzama između pesama i amaterskim štimovanjima u punom glasu, koje se može oprostiti početnicima koji su im bili predgrupa, ali ne i bendu koji promoviše prvenac. Publika jedva da je čula o čemu se radi i zašto smo se tu okupili, osim da proslavimo uskrsnuće čovekovo. Nisu nam rekli da je Uroš Milkić snimio album, da je bubanj svirao Stevan Marinković, koji je ujedno uradio i master, a da izdanje može da se pazari na bendkempu. Ipak, počastili su nas pesmom koju sviraju samo u rodnom gradu – singlom "U glavi". Za ovu stvar bas je preuzeo David Tadić, drugi selektor Selectiv kolektiva i prvi basista ovog benda. Nastup im se završio kao rođendanska proslava u kojoj se svi grle i međusobno čestitaju jedni drugima.
Pre četiri Usrksa, Gazorpazorp je ispomerao inventar u Ljubitelju, a sad su došli i da mu preture gajbu. Od prve pesme nisu dopustili da se protraći energija nakupljena nastupima prethodnika. Iako bi za lokalnu svirku uvek bilo pametnije ostaviti domaći bend za kraj, ovakva postavka je ispala mnogo bolja, jer u svakoj pesmi beogradskog sastava Gazorpazorp ima po štap dinamita koji samo čeka da se detonira, makar to bilo i u baladičnoj "Moja devojka", gde su se ljudi udavili oko mikrofona pokušavajući da otpevaju zajedno sa Jasminom Rastićem. Posle svirke, onaj rođak iz Slovenije mi se hvali kako je baš uz ovaj nastup prvi put doživeo da ga masa podigne tokom koncerta.
Za mnoge je ovo bio prvi susret sa pesmama benda na čijim prvom EP-u je Milkić započeo da ostavlja trag na novoj beogradskoj sceni. Za četiri godine od kada nisu vratili nežnost u ovaj grad, objavili su još jedan EP, opšte hvaljeni "Od vazduha i sunca", i pregazili su celu Sloveniju na turneji, kao i sve veće alt festivale. Za ovu priliku doneli su i jednu novu pesmu, što je znak da rade na novom materijalu. Za mene nije bio šok kada im se Ćirić iz Sv. Pseta, na učtiv poziv, pridružio urlanjem i zaletanjem u publiku, ali ne znam o čemu su sutradan razgovarali sa pedagogom srednjoškolci koji su se našli pred njim.
Posmatrao sam klince koji su prvi put doživljavali pesmu "El Matador" i zavideo im što ne mogu opet da premijerno preslušam ovu stvar. Već četiri godine svet se ruši lepo, a ovaj bend i dalje razbija uživo, kopa po unutrašnjosti i iskopava iz dubine pesme na kojima se lagano surfuje, a još lakše utapa ako se okliznete. Ono kako Miloš Đerković renda uz kobilicu basa podignutog k'o zastava - to je kako zvuči ovaj bend. Ono kako doboš eksplodira od udarca Nikole Bajčetića i kako ga ekspresno menjaju - to je kako je njihov zvuk prilagodljiv svakom raspoloženju, od depre do euforije. Ono kako David Soda poji pivom Damjana Nedeljkovića dok solira - to je kako im se jebe što su unikatni, a podjednako na zemlji, i kada su na velikoj bini, i kada su u istoj ravni sa publikom zbog čijih grehova je žrtvovan sin božji.
Koliko je dobra svirka sudi se po afteru, a zahvaljujući ekspertizi dvojca Selektivnog Kolektiva, kraj događaja se produžio do četiri ujutru, a možda i duže, jer šešir moj je bio gotov da spadne koliko sam igrao uz miks hitova i komada koje sam prvi put čuo. Ako sam i brinuo i sumnjao, sad znam da se zvuk vratio, a samo je potrebno ponovo mu naći dom u centru grada, pa se nadam da će ovakve žurke opet biti realnsot sad kad Milanovac ima AKC Obalu, a da ćemo kod Stanka ići o praznicima, za gušt i iz ljubavi.
Dan ranije otvoren je AKC Obala, novi centar za alternativu u gradu koji je posle korone ostao bez klupskog prostora. Ovaj događaj je najavljen parolom "Звук се враћа!", a da razuveri nevererujuće postarali su se Zlotvori, mladi pank bend iz Vršca, i Vrljika, milanovačka motka univerzalne namene kojom je utučena svaka bubna opna zatečena u i ispred novog prostora.
Dan kasnije, iz Milanovca u Klatičevo, u vikendicu gde se povukao nekadašnji Ljubitelj. Umesto kultnog kluba u istorijskoj zgradi stare železničke stanice, sada smo "kod Stanka" i slavimo praznik u krugu porodice koja broji oko 200 ljudi, od kojih je većina jedva punoletna, mada je bilo i šire familije iz drugih gradova, kao i jedan rođak iz Slovenije. Kucamo se glavama, čestitamo praznik. Svirka nije ni u najavi, a Selective Kollective renda prostoriju muzikom koju bi švercovali na Ibici. Misliš da si zalutao, ali dve glave za pultom te premeštaju sve bliže onome što sledi, pa tako ide prelaz sa Igi Popa, na Massive Attack, da bi pred sam početak izrokao Soulcage.
 |
| foto: Staša |
Svirku otvaraju Mohagen Sun, prvi vesnik dobrih vesti. Radost je videti srednjoškolski bend i sve njihove vršnjake koji su došli da ih podrže i prozivaju u pauzama između pesama. Četvoročlani bend u standardnoj postavi basistkinja, dve gitare i bubanj počinje nesigurno: sviraju Peperse, "Readymade", ali tako da izgleda kao da svako od njih ima svoju verziju pesme i da je bitno da počnu i završe u isto vreme, a ono između nije toliko važno.
Praznik je, a oni su potpuno nov bend koji ni organizator svirke ne zna da najavi pravilno, pa greške nisu bitne, jer zabavljamo se, uživo, posle toliko vremena. Pevač nam tri puta čestita praznik, a publika odgovara horski, posle čega ide instrumental, pretpostavljam autorski, jer između pesama nema fusnoti, samo njihovog dogovaranja i iščekivanja. Gruv vuče na Bjesove, ali u njemu se nalazi i nešto njihovo, nešto od vremena u kojem su, a preko instrumentala se razleže improvizovano pevanje Đorđa Dabića iz Kaktusa. Iako su voljeni od mase, nesigurni su na sceni i to je slatko za videti, jer možda nisu ni svesni, ali ovo je istorijski trenutak – prva svirka novog benda iz Milanovca, grada koji etiketiraju srpskim Sijetlom, pa iako im je izvedba slabašna, ideje su im dobre i vidi se potencijal koji imaju. Ne puštaju ih da odu pre bisa, koji overavaju sa Nirvanom, punom podrškom iz VIP zone i otimanje publike oko mikrofona.
Masa se premešta između dnevne sobe sa šankom i trema na kojem se oznojene glave puše. Provlačimo se u hodniku, ispred wc-a i ulaznih vrata k'o na Arsenalu. Luka Todorović za pultom skrečuje ploču, oštri vazduh za Kaktuse koji preuzimaju scenu.
 |
| foto: Staša |
Razlika u stažu se vidi od trenutka kada klimnu glavom jedni drugima i uđu u prvu pesmu. Cactus Fields, drugi podmladak milanovačke scene, više nije tako nov, iako im je ovo svirka kojom zapravo promovišu prvi, istoimeni album, objavljen u novembru 2022. godine. Činjenica da ga promovišu u svom gradu pola godine kasnije govori o trenutnoj situaciji u ovom gradu, ali gde bi drugo nikle bodlje nego u pustinji? "Horizonti" su pesma skovana za otvaranje debi albuma, koncerta ili pećine zapečaćene velikim kamenom. Dabić od prve pesme se zabada gitarom u publiku, što će ga do kraja koncerta koštati žica.
Stojimo na kablovima od mikrofona, zgurani od zida do zida prostorije, a više nego u stihovima pesme, divljaju od života oni koji stoje pred njima. Sviraju kao da je kutak pred stepeništem galerije velika bina na Egzitu. Dominiraju muzikom, sigurni u svaki trenutak u pesmi, usvirani u svaki ton. Ovo mi nije prvi put da sam se ubo na njih, pa mi je drago da je napredak očigledan od slušanja u Elektropioniru. Pesme sad ubadaju do krvi, a vokal Vukašina Petrovića konačno izlazi u prvi plan i mogu da čujem kako peva: tri šestice su broj koji okrećem kad treba mi moj bog. "Pokreti" su stopljena publika koja se savija, valja i pada preko muzičara, toliko da basistkinja Ana Milošević u jednom trenutku slepuje publiku opomenom, a onda nas kolektivno napušava srednjakom, na opšte oduševljenje.
Šutiranje i proklizavanje po ispolivanim pločicama se menja u stisnuto đuskanje tokom pesme "Dete na prozoru", ali refreni opet bacaju ljude u trans i plafon postaje preblizu za sva tela koja se dižu u visinu. Nema Jovana Sibinovića, ali lomljenje ne prestaje ni u "Muvama", a taj uticaj novog talasa koji se čuje u ovoj pesmi, potvrđen je i obradom "Plastika". Trenutak predaha je pajdo-stoner obrada Šejna u kojima dominira ritam Miloša Kneževića, bubnjara čiji gruv udara u publiku kao talas, a onda ga vuče nazad poput plime. Već mnogo puta sam ispomerao rebra njegovim udarcima, jer ga pratim još od benda Belo u Boji. Sa takvim bubnjarem bend vaistinu može da napravi šta želi.
Iako su bili na svom terenu, bend je ostao nemušt u pauzama između pesama i amaterskim štimovanjima u punom glasu, koje se može oprostiti početnicima koji su im bili predgrupa, ali ne i bendu koji promoviše prvenac. Publika jedva da je čula o čemu se radi i zašto smo se tu okupili, osim da proslavimo uskrsnuće čovekovo. Nisu nam rekli da je Uroš Milkić snimio album, da je bubanj svirao Stevan Marinković, koji je ujedno uradio i master, a da izdanje može da se pazari na bendkempu. Ipak, počastili su nas pesmom koju sviraju samo u rodnom gradu – singlom "U glavi". Za ovu stvar bas je preuzeo David Tadić, drugi selektor Selectiv kolektiva i prvi basista ovog benda. Nastup im se završio kao rođendanska proslava u kojoj se svi grle i međusobno čestitaju jedni drugima.
 |
| foto: Staša |
Za mnoge je ovo bio prvi susret sa pesmama benda na čijim prvom EP-u je Milkić započeo da ostavlja trag na novoj beogradskoj sceni. Za četiri godine od kada nisu vratili nežnost u ovaj grad, objavili su još jedan EP, opšte hvaljeni "Od vazduha i sunca", i pregazili su celu Sloveniju na turneji, kao i sve veće alt festivale. Za ovu priliku doneli su i jednu novu pesmu, što je znak da rade na novom materijalu. Za mene nije bio šok kada im se Ćirić iz Sv. Pseta, na učtiv poziv, pridružio urlanjem i zaletanjem u publiku, ali ne znam o čemu su sutradan razgovarali sa pedagogom srednjoškolci koji su se našli pred njim.
Posmatrao sam klince koji su prvi put doživljavali pesmu "El Matador" i zavideo im što ne mogu opet da premijerno preslušam ovu stvar. Već četiri godine svet se ruši lepo, a ovaj bend i dalje razbija uživo, kopa po unutrašnjosti i iskopava iz dubine pesme na kojima se lagano surfuje, a još lakše utapa ako se okliznete. Ono kako Miloš Đerković renda uz kobilicu basa podignutog k'o zastava - to je kako zvuči ovaj bend. Ono kako doboš eksplodira od udarca Nikole Bajčetića i kako ga ekspresno menjaju - to je kako je njihov zvuk prilagodljiv svakom raspoloženju, od depre do euforije. Ono kako David Soda poji pivom Damjana Nedeljkovića dok solira - to je kako im se jebe što su unikatni, a podjednako na zemlji, i kada su na velikoj bini, i kada su u istoj ravni sa publikom zbog čijih grehova je žrtvovan sin božji.
Koliko je dobra svirka sudi se po afteru, a zahvaljujući ekspertizi dvojca Selektivnog Kolektiva, kraj događaja se produžio do četiri ujutru, a možda i duže, jer šešir moj je bio gotov da spadne koliko sam igrao uz miks hitova i komada koje sam prvi put čuo. Ako sam i brinuo i sumnjao, sad znam da se zvuk vratio, a samo je potrebno ponovo mu naći dom u centru grada, pa se nadam da će ovakve žurke opet biti realnsot sad kad Milanovac ima AKC Obalu, a da ćemo kod Stanka ići o praznicima, za gušt i iz ljubavi.
Andrea Kane