WONDER WOMAN (2017) – Čudesno je novi naziv za prosečno
Helly Cherry
Lepo je što je DC dobio malo vetra u leđa uspehom ovog filma nakon loše prihvaćenog „Batmen vs Superman“, s obzirom na to da će ih zarada ohrabriti da se još žešće suprotstave već pomalo repetitivnom Marvelu, ali meni je teško da stanem na stranu svih tih hvalospeva. U najmanju ruku mogu reći da je film solidan, ono što bi se reklo „by the numbers“, ide utabanom linijom geneze superheroja od tačke nulte do tačke finalnog obračuna sa arhetipskim nemezisom uz dašak humora, dašak romase i setinga koji evocira istorijske ratne filmove.
Može se reći da je „Wonder women“ uspela simbioza dve Marvelove formule – prvog Kapetana Amerike (koji je takođe bio smešten u epohu jednog od dva velika rata) i prvog Tora od koga pozajmljuje premisu „božanstava među ljudima“, božanstava koja na neki način treba da presude ljudskom soju i većinu svojih komičnih situacija bazira na sudaru dveju kultura – božanske, ili u ovom slučaju amazonske (feminocentrične), i ljudske (civilizacijske). „Wonder woman“ ima nekoliko stvari koje mu idu u korist – harizmatičnu i prirodnu Gal Gadot u glavnoj ulozi koja crpi energiju što od svog izraelskog naglaska što od svoje vojne obuke (koju je u životu zaista imala) pa lako spaja ženstvenost sa neustrašivošću (čak i činjenica da nije izbrušena dramska glumica ide u prilog njenom liku koji veći deo filma treba da bude blago zbunjen i zatečen svetom koji otkriva); ima Krisa Pajna u za njega tipičnoj ulozi šarmantnog odmetnutog špijuna; ima lepo pogođen momenat pravilno kanalisane feminističke energije koja je prečesto pre ovoga bila samo sporedna dekoracija u superherosjkim filmovima i ima neke vrlo simpatično koreografisane scene akcije, pogotovo one koje se tiču samih Amazonki i njihove borbe na ostrvu.
Može se reći da je „Wonder women“ uspela simbioza dve Marvelove formule – prvog Kapetana Amerike (koji je takođe bio smešten u epohu jednog od dva velika rata) i prvog Tora od koga pozajmljuje premisu „božanstava među ljudima“, božanstava koja na neki način treba da presude ljudskom soju i većinu svojih komičnih situacija bazira na sudaru dveju kultura – božanske, ili u ovom slučaju amazonske (feminocentrične), i ljudske (civilizacijske). „Wonder woman“ ima nekoliko stvari koje mu idu u korist – harizmatičnu i prirodnu Gal Gadot u glavnoj ulozi koja crpi energiju što od svog izraelskog naglaska što od svoje vojne obuke (koju je u životu zaista imala) pa lako spaja ženstvenost sa neustrašivošću (čak i činjenica da nije izbrušena dramska glumica ide u prilog njenom liku koji veći deo filma treba da bude blago zbunjen i zatečen svetom koji otkriva); ima Krisa Pajna u za njega tipičnoj ulozi šarmantnog odmetnutog špijuna; ima lepo pogođen momenat pravilno kanalisane feminističke energije koja je prečesto pre ovoga bila samo sporedna dekoracija u superherosjkim filmovima i ima neke vrlo simpatično koreografisane scene akcije, pogotovo one koje se tiču samih Amazonki i njihove borbe na ostrvu.
Ono što mu ne ide u prilog je nešto naivnija priča koja je prilagođena 12-godišnjoj deci, različite nelogičnosti koje se tiču lokacija, jezika, distanci koje se prelaze u kratkom periodu, istorijskih netačnosti i sl. i nekog sentimantalno-patriotskog duha koji naravno kulminira bezočnom destrukcijom snajderovskog tipa u trajanju od pola sata u konačnom obračunu koji se, pritom, odvija uz obilje dijaloga koje kao da je pisao srednjoškolac i koji obrađuju sto puta viđen motiv „da li su ljudi vredni spasavanja“. Međutim, sve se ovo da svariti i progutati dok god možete sami sebi da objasnite jednu stvar – Kako Čudesna žena uspeva da sakrije svoj mač na leđima u haljini, tj. gde se njegov kraj završava?
Slobodan Novokmet