Pera Brada Potomak – Sa sudbinom se miri, ili je menjaj!
Helly Cherry
Ako posmatramo rokenrol kao duh vremena, danas je sve više bendova koji spajaju različite žanrove, komplikuju, ubacuju melanholične glasove. Imam osećaj kao da se izgubila ona čista energija, već se teži salonskom uživanju u muzici. Okej, ima dobrih bendova, previše je dobrih ideja, ali previše je mnogo originalnosti, do tog stepena, da je postalo kompleksno uopšte preslušavati muziku.
Iskreno, moje mišljenje je da je težnja ka originalnosti i dovela rokenrol do pada, ali uvek se naleti na neki biser koji izrodi nadu i težnju da je ipak ono opštepoznato poenta. Nikada nisam posmatrao neki bend na osnovu boleština koje proizvodi; naprotiv, tretirao sam, i dalje tretiram, muziku, a pogotovo rokenrol, kao nešto što bi trebalo da pokrene i fizički i metafizički.
A kada se sluša Pera Brada Potomak, upravo se dobija taj trip. Naleteo sam na bend tako što sam skrolovao Fejsbukom, da ja sam ta generacija koja još uvek nije prešla na druge socijalne mreže. Naravno, pojavio se bend kao sponzorisani sadržaj, a iskreno, baš mi se retko dešava da kliknem kada mi tako upadne nepoznati bend u fid.
Ali uzeo sam da preslušavam pesmu Život neće nikoga da čeka i odjednom, ludnica.
Sve ono što znam, sve ono što volim, sve ono što poznajem, ispripovedano i odsvirano baš na način koji očekujem i koji savršeno dovodi do razrešenja, do katarze, do energije koju nisam čuo u poslednje vreme.
Iskreno, moje mišljenje je da je težnja ka originalnosti i dovela rokenrol do pada, ali uvek se naleti na neki biser koji izrodi nadu i težnju da je ipak ono opštepoznato poenta. Nikada nisam posmatrao neki bend na osnovu boleština koje proizvodi; naprotiv, tretirao sam, i dalje tretiram, muziku, a pogotovo rokenrol, kao nešto što bi trebalo da pokrene i fizički i metafizički.
Ali uzeo sam da preslušavam pesmu Život neće nikoga da čeka i odjednom, ludnica.
Sve ono što znam, sve ono što volim, sve ono što poznajem, ispripovedano i odsvirano baš na način koji očekujem i koji savršeno dovodi do razrešenja, do katarze, do energije koju nisam čuo u poslednje vreme.
Napokon bend koji ne pati od orginalnosti, već je sastavljen od energije, poezije i sirovog rokenrola. Ništa pretenciozno, ali baš u ovo vreme prepuno šatro avant-garde, savršena kombinacija moje slušalačke istorije sažeta u jednu skupinu. Svaki instrument pojedinačno podrazumeva standard u rokenrolu, ali postoji i taj rušilački momenat, koji me je i naveo da slušam rokenrol isprva. Ono kada sam bio klinac i prvi put čuo AC-DC, pesmu Riff Raff i skakao po gajbi prepun euforije.
E ovaj bend mi je vratio taj osećaj, kao da mogu da sažmem sve što sam ikada voleo. Sa EP-jem po imenu Kataklizma Kapitalizma ostavili su mi utisak kao da je potrebno da iscimam sve ljude koje poznajem i sa kojima sam preslušavao muziku, da im nagovestim da ima nade!
Vreme je da se rokenrol vrati korenima, da odbaci modernost kao funkciju i da uhvati onu nit koju je nosio kada se stvorio. Jedino tako će privući mlade da se okušaju i da se inficiraju. U prevodu, vreme je da pocepamo umetničku crnu rolku i da je pretvorimo u bretele.
Stefan Megić
Vreme je da se rokenrol vrati korenima, da odbaci modernost kao funkciju i da uhvati onu nit koju je nosio kada se stvorio. Jedino tako će privući mlade da se okušaju i da se inficiraju. U prevodu, vreme je da pocepamo umetničku crnu rolku i da je pretvorimo u bretele.
Stefan Megić