INSIDE (2023) – Unutar umetnikove glave
Helly Cherry
Viljem Defo je neostvareni slikar, sada kradljivac visokih umetnina, koji provalivši u skupi njujorški penthaus u potrazi za trima vrednim slikama ostaje zarobljen unutra i pokušava danima da pobegne iz preskupog stambenog kaveza okružen vrednim slikama.
„Inside“ je kao neka arthause verzija „Cast away“-a, kondezovan „one man show“ koji se odvija između četiri zida u kojima naš junak, misterozni lopov Nemo, pokušava da pronađe izlaz iz modernog penthausa koji se svim elementima urotio protiv njega, nema vode, hrane je vrlo malo, termostat divlja od +40 do skoro 0 stepeni, a ceo stan deluje kao zazidana „soba panike“ u koju se ne može niti ući niti izaći.
I to je jedan način da se gleda ovaj film, kao solidni psihološki survajvel triler o čoveku koji se, polako gubeći razum, bori sa činjenicom da mu je sloboda nadomak ruke, a da ništa konkretno ne može da uradi nego da iznova pokušava nekim mahinacijama da se izbavi odatle.
Drugi način da se film gleda jeste simbolični ključ u kome borbu lopova da pobegne iz stana vidimo zapravo kao borbu „umetnika“ da porodi svoju umetnost, boreći se sa svim egzistencijalnim silama koje su često morile vrhunske umetnike da ostvare svoju ambiciju, bila to glad ili borba sa time kako da materijalizuju tu jednu ideju, tu jednu zamisao koja im stalno izmiče.
Da li je slučajno Nemo propali slikar (nigde se to ne kaže, ali se da naslutiti), da li slučajno njegovi pokušaji da pobegne od stana prave malo posmoderno delo primenjene umetnosti u kome svaki komad nameštaja služi kao neki novi potez četkicom na džinovskom platnu.
„Inside“ je zapravo film o „umetniku koji se muči“ i ako mu se tako priđe čeka vas jedno zanimljivo i nesvakidašnje filmsko iskustvo koje svakako vredi vaše pažnje, bez obzira na nešto suzdržaniju kritiku.
Svakako, Defo je ona buktajuća klica ovog projekta koja neće razočarati, retko kada imamo ovako štedru priliku i zadovoljstvo da gledamo jednog od najboljih glumaca današnjice kako se dezintegriše na glumačke atome ovom ulogom skoro sat i 40 minuta na ekranu.
I to je jedan način da se gleda ovaj film, kao solidni psihološki survajvel triler o čoveku koji se, polako gubeći razum, bori sa činjenicom da mu je sloboda nadomak ruke, a da ništa konkretno ne može da uradi nego da iznova pokušava nekim mahinacijama da se izbavi odatle.
Drugi način da se film gleda jeste simbolični ključ u kome borbu lopova da pobegne iz stana vidimo zapravo kao borbu „umetnika“ da porodi svoju umetnost, boreći se sa svim egzistencijalnim silama koje su često morile vrhunske umetnike da ostvare svoju ambiciju, bila to glad ili borba sa time kako da materijalizuju tu jednu ideju, tu jednu zamisao koja im stalno izmiče.
Da li je slučajno Nemo propali slikar (nigde se to ne kaže, ali se da naslutiti), da li slučajno njegovi pokušaji da pobegne od stana prave malo posmoderno delo primenjene umetnosti u kome svaki komad nameštaja služi kao neki novi potez četkicom na džinovskom platnu.
„Inside“ je zapravo film o „umetniku koji se muči“ i ako mu se tako priđe čeka vas jedno zanimljivo i nesvakidašnje filmsko iskustvo koje svakako vredi vaše pažnje, bez obzira na nešto suzdržaniju kritiku.
Svakako, Defo je ona buktajuća klica ovog projekta koja neće razočarati, retko kada imamo ovako štedru priliku i zadovoljstvo da gledamo jednog od najboljih glumaca današnjice kako se dezintegriše na glumačke atome ovom ulogom skoro sat i 40 minuta na ekranu.
Slobodan Novokmet