Naslov kojim sam otvorio novu čitalačku godinu pojeo me je svojom silovitom prepotentnošću kojom su mu zračile korice sa sumornih polica lokalne biblioteke. Voleo sam, oduvek, te iznenadne susrete sa vrišteći samopouzdano dizajniranim knjigama iza kojih ne nužno stoje i takvi autori, ili su takvi ili kriju tamnosive unutrašnje slabosti. Nekoliko dana kasnije, dok ne dozvoljavam utiscima da se slegnu, plašeći se da ne pobegnu, mislim svašta a ne znam šta zapravo da mislim a što bi stalo u uvodni pasus.

Američka je bre, tako je prokleto američka do srži, do ispod srži, do krvi, ma do ispod krvi, ako ima gde ispod. Otuda to samopouzdanje sa naslovnice, trebalo je da znam i pre čitanja. Ponosno nošenje vrlina i mana podjednako, isticanje i jednih i drugih, ali uvek sa ljubavlju, uvek. Američko društvo s kraja prošlog veka, nikad prevaziđeni rasni problemi, ratne traume, nasilje i muzika. O, tako mnogo muzike.

Odsustvo lirike u načinu pisanja, odsustvo viška reči, odsustvo viška misli, odsustvo ikakvih stilskih figura, odsustvo skrivenih značenja, kotrljajući sirova realnost koja piše samu sebe. Do kostiju ogoljena proza koja se ne citira, na sedam stotina strana.

Vijetnamski veteran iz naslova, krhki, melanholični i čudni, fantastično talentovani džez pijanista, u nemogućnosti i nesposobnosti da prevaziđe duboku i u mislima potisnutu i mračnu traumu o ubistvu prijatelja na frontu koja će ga pratiti od prve do poslenje strane; od tog prokleto interesantnog naslova koji zapravo ne pristaje knjizi, pa sve do poslednjeg čina koji će zacementirati to crnilo, koji će ga decenijama nakon rata replicirati i u krvi ugušiti u Njujorku. Mnogo krvi na kraju iz kojih je opet na tako američki način provrištao život.

Mnogo jednostavne psihologije pre toga. Mnogo diskretnih heroja knjige pre toga, uglavnom njegove dece iz dva braka i najstarija ćerka kao polunarator i nosilac glavne niti priče. Mnogo džeza svuda i na svakoj strani. Džez istorije, džez načina sviranja, džez razmišljanja, džez muzičara, poznatih i manje poznatih. Kad malo bolje razmislim, mogla je ovo da bude i enciklopedija najčudnije i najslobodnije od svih vrsta muzike ikada, možda ću je tako i pamtiti, kao knjigu iz nekih novogodišnjih praznika koja me je naterala da svakodnevno uz čitanje puštam jazzradio, pianojazz kategoriju u pozadini i čitam. Svideće mi se to sećanje, jednom, znam. A zapravo, očekivao sam i više, možda neki x faktor koji će obojiti čitanje i dati nezaboravan pečat do drskosti samopozdanom frajeru koji je ovako naslovio knjigu i zasluženo pokupio velike nagrade. Sve u svemu, kopajte, istražujte i dozvolite sebi svakakve lude, lepe i čudne knjige van izloga knjižara i top lista i u ovoj godini. Poput ovih.

Marko Gaić