Najvrednije stvaralaštvo vrišti za konstantnom promenom, za promenom kao jedinom konstantom zapravo. Opiranje tapkanju u mestu, bežanje od manirističkih potonuća, metamorfozističko mišljenje u svemu. Veliki umetnici tako izgledaju, šetaju kroz pravce, šetaju kroz granice mogućeg, uvek drugačije, neuhvatljivi su, neopisivi i malo ih je. Peljevin im predsedava, barem u savremenoj književnosti, to svakako, ili bi barem trebao da im predsedava, da ima pravde da se recimo redovno okupljaju na nekim pijankama ili debatnim zasedanjima koja bi menjala svet. Peljevin je lud, mističan i savršen autor. Takva mu je gotovo svaka knjiga, pa ni ova nije izuzetak, samo što njome dodatno objašnjava da metamorfozirati možete i unutar jednog dela, i unutar jednog poglavlja jednog dela, i unutar jedne misli jednog poglavlja jednog dela.

Pet je, naizgled nepovezanih priča, smeštenih u dve tematske celine, između korica ovog omnibus romana, otkačenog i parodističnog naslova. U prvoj tematskoj celini nalaze se dve priče, naglašeno satirične, beskrajno duhovite, duboko unutra strašne i mračne, i ovoga puta okrenute američkoj politici kao meti. U prvoj priči „Operacija Burning Bush“, nekadašnjem ruskom pioniru, Jevrejinu, koji ima fantastičnu sposobnost imitiranja glasa radijskih spikera, na ulici, niotkuda, stiže ponuda od prijatelja iz detinjstva, sada ruskog tajnog agenta, koja i nije ponuda koliko prisila da učestvuje u tajnom projektu čiji je cilj implementacija mikrofon-plombe u zub predsednika SAD, preko koje bi mu se radio talasima javljao glas Boga iz glave i usmeravao njegove postupke?!! Dalje u priči, ismevajući priglupost i naivnost prosečnog Amerikanca, autor neće propustiti da odjednom priču zaokrene ka sopstvenom narodu, nesmanjenim intenzitetom podsmevajući se nesposobnosti domaćih tajnih službi i otkrivajući da iste glasove čuju i njihovi zvaničnici samo u vidu glasa đavola! Na to sam recimo mislio kad sam rekao lud i otkačen. U drugoj priči prve celine „Protivavionski kodeksi Al-Efesbija“, čitaćete na drugačiji način o ratu u Avganistanu, o odmetnutom kavkaskom junaku heroju, dvostrukom ili trostrukom ili ko zna kolikostrukom agentu koji po pustinjskom pesku ispisuje parole kojima parališe i obara bespilotne letelice ulazeći im u kodeks rada, jer iste rade na do savršenstva dovedenom principu veštačke inteligencije koja brine o svemu pa i o tome kako umiriti žaljenje svetske javnosti zbog kolateralnih ljudskih žrtava. I na to sam mislio kad sam rekao lud i otkačen.

Drugu tematski celinu čine priče smeštene blizu budističkih misli, sasvim blizu istočnjačkih religija, tibetanske mudrosti, smirenosti, i dematerijalizovanosti od koje smo pobegli toliko da je više ne razumemo. Uopšte je ne razumemo, toliko nam se smeje autor stavljajući savremene ljude u pokušaje da otkrivaju tajnu senke, recimo, ogoljavajući do granice bola svest o tome koliko i kako smo se udaljili od sebe samih. Na samom kraju, u poslednjoj sceni, pred zatvaranje, kao kratki odsjaj, u jednoj emotivnoj i divno opisanoj lirskoj sceni, kada već prestanete da se pitate otkud i zašto naslov, pojavljuje se i divna dama i sok od ananasa koji joj ostaje nedostupan i zatvara ovaj uznemirujući i brijantno urađen roman. Izrugivanje svemu postojećem koje prelazi najviše planine, duhovitost koja ne prestaje ni u jednom trenutku jer gorke teme zahtevaju urnebesan smeh u pozadini, dovođenje do apsurda megalomanskih potreba za moći, teorija zavere, svetske politike, potrošačkog društva, i sve to bacajući vam misli od Avganistana preko Indije do ovalne predsedničke sobe. Kakav pisac. Ne pojavljuje se u javnosti, ne promoviše sopstvena izdanja, a ipak ih prodaje u milionskim tiražima.

Veliki umetnici tako izgledaju, šetaju kroz pravce, šetaju kroz granice mogućeg, uvek drugačije, neuhvatljivi su, neopisivi i malo ih je. Peljevin im predsedava, barem u savremenoj književnosti, to svakako, ili bi barem trebao da im predsedava, da ima pravde.

Marko Gaić