Novosadski Međunarodni sajam knjiga – jedan strip-izveštaj

Sajamski dan

Zvanično, Novosadski sajam knjiga i dalje traje – ovaj tekst zaključujem u kasne sate 10. marta, a programska šema sajma se proteže do ponedeljka, ondosno 13. marta. No, moj luft je dozvoljavao samo posetu na jedan dan. Samim tim, skoknuo sam na voz i kroz tridesetak minuta sam se našao u rodnom mestu Nataše Bekvalac.

Inače, ovde me je htela neka luda sreća. Pošto nisam mogao da nabavim kartu preko automata, morao sam da je kupim direktno u vozu, od konduktera. Međutim, kondukter se nije pojavljivao do maltene kraja puta. Kad sam ga pitao da li mogu da uzmem kartu direktno od njega, maltene rezignirano je rekao „2000 dinara“. Šokiran, svejedno sam spremio pomenutu sumu, iako je iznosila više od 50% mog novčanika u tom trenutku. Već sam se prelamao oko toga kako ću da platim kartu nazad UZ nabavku knjiga koje mi trebaju. Novac koji je trebalo da mi legne na račun još dan pre ovog je i dalje bio u tranzitu. No, kondukter mi je rekao da mu ne plaćam odmah, već tek kad ode da ištampa kartu.

Voz je stigao na odredište, svi su izašli, a ja sam se zaputio ka kondukteru i njegovom kolegi. „Rečeno mi je da dugujem za kartu 2000 dinara.“ „Da, pa?“ „Pa, došao sam da platim.“ „Ma neka, opušteno,“ veli mu kolega. „Ali dugujem vam za vožnju!“ „Ma, ne rade nam aparati ionako.“ „Pa čekajte, ali vozim se odavde od Novog Beograda, treba da platim!“ „Ma nije problem, opušteno, samo cepaj.“ „...jeste li sigurni?“ „Ma da. Ajd.“ „OK, hvala puno!“ Spas u zadnji čas.

Na sajam sam krenuo peške. Usput sam kontaktirao Aljošu, te smo u to neko paralelno vreme (oko jedanaest prepodne) obojica polako išli ka sajmu. Na master ulazu overih prvo izložbe slika i figura, te gornji deo gde je, paralelno, bio i sajam zapošljavanja, a onda pravac u glavnu halu među knjige i stripove.

Sajam u Novom Sadu je dosta manji i kompaktniji od beogradskog, što automatski znači manje gužve i više prostora za disanje. Pride, dobar broj izlagača su zapravo bili lokalni prodavci i antikvari, te je stvarno bilo puno izbora za sladokusce. Ono jes, Olivera Ćirković i Vojislav Šešelj su najviše naroda privlačili, ali ako izuzmemo mejnstrim, moglo je da se uživa u svemu. Ali znate vi mene, ja ne mogu a da ne pričam o stripu.

Prvi štand gde sam iole provodio vremena je bio štand Novosadskog SKCa. Ono jes, ni Jovan Gvero ni Wostok nisu bili prisutni u tom trenutku, ali s obzirom na programsku šemu, samo je bilo pitanje vremena kada ću naleteti na njih. Kao čeoni čovek SKCa i organizator Novosadskog strip vikenda, Gvero je ipak lokalna fikstura novosadske kulture, i kao takav dobija solidno medijsko pokriće. Naredni štand je bio knjižara „Monte Kristo“, gde je bitisao moj odskorašnji drugar Stevan (isti onaj kojeg sam pogrešno oslovio sa „preprodavac“ u prikazu prošlogodišnjeg strip vikenda – čovek nije preprodavac, već prodavac). Stevina supruga je takođe radila za drugim štandom, pa sam i sa njom podelio par razgovora. Stevan je, vidi se, ogromni ljubitelj pisane reči, i nije mu strano da podeli ljubav prema starijim naslovima sa sagovornikom.

Tu negde dok sam visio za njegovim štandom (koji je prodao solidan broj knjiga za to vreme), naišao je i Aljoša. Orni za kafu, uputili smo se van sajma u jedan kafić koji namerno neću imenovati – ne bih da im dajem besplatnu reklamu. Konobari su nas ignorisali i nakon što smo ih zvali, a čekanje preko 10ak minuta za čaj je ipak previše. Na sreću, naredni kafić, „Duck Bar“, je em imao prijatnu uslugu, em je ambijentalno bio izuzetno lep, sa motivima Pobesnelog Maksa (gosn. Rokatanski će inače imati još jednu, epizodnu ulogu tokom ovog sajma). Tu smo Aljoša i ja stigli da se fino ispričamo, otprilike drugi put ove godine u istom gradu (tome je prethodio susret sa Markom Dješkom i druženje em u kafiću „Irish Pub Red Cow“, em u knjižari „Bulevar Books“, tamo u februaru), i nakon razlaza put me je nanovo naneo na sajam.

Onda su već krenula druženja. Vuk Marković, čeoni čovek izdavačke kuće „Komiko“, je vredno novim mušterijama dostavljao sopstvena izdanja, vazda visokog kvaliteta. Povedosmo tu jedan razgovor solidne dužine, što o formiranju Srpskog udruženja izdavača stripa, što o novim radovima Borisa Stanića, a dotakli smo se pomalo i ostalih autora i budućih planova „Komiko-a“. Nakon toga pravac SKC NS. Na štandu, kao poručeni, su bili i Gvero i Wostok. Spremala se promocija novog izdanja Wostokovih radova pod okriljem SKC NS-a, „Život posle smrti“, kao i jedan solidni intervju koji će završiti na zvaničnom YouTube kanalu Radio-televizije Vojvodina. Klipovi dotičnog intervjua su, pride, završili i na još jednom mestu. Naime, Wostokova supruga Zlata Vojnić Kortmiš, inače ispraksovana multimedijalna autorka i videografer, je sastavila jedan zanimljiv snippet sa festivala – ona je, pride, osoba koja mi je dotični snimak poslala, sa mojom nikad prijatnom facom na thumbnail-u tik uz Wostoka. Međutim, premda je ovo bio jedan od par intervjua koji će i Wostok i Gvero dati lokalnim medijima, kao i jedan od par događaja koji će Zlata snimiti, tu nije bio kraj njihovog bitisanja na malom stejdžu.

Za nastavak te priče, doduše, treba ubaciti još jednog Markovića, ali ne Vuka, već Igora. „System Comics“ je i ove godine prisutan na literarnim manifestacijama, a Igora sam ovde, dakle u Novom Sadu, video bezmalo drugi put u manje od 14 dana. Pre toga sam ga, u prolazu, zapazio kod striparnice „Alan Ford“, premda su nam razlozi posete ovom etabliranom zdanju bili različiti. „Aha, ima te svuda,“ veli on uz osmeh, a u ruci mu poigrava drugi album „Prokletih“. Sledeća promocija na stejdžu je bila jasna – Jovan Gvero vodi, Igor je jedan od gostiju, a drugi je upravo crtač „Prokletih“, Rajko Milošević Gera. I tu se podosta razgovaralo, pretežno o „Prokletima“, te „Teksaškim jahačima“ (koje Igor i dalje iščejuje a Gera nekako stidljivo pominje da su u fazi rada, em za Francuze, em za srpsko tržište), te o „Boneliju“, te o Kventinu Tarantinu, a promolio je glavu i podatak da je Gera svojevremeno i crtao nešto vezano za „Pobesnelog Maksa“ (rekoh vam.); neke od tih crteža još uvek možete da vidite na njegovom zvaničnom Facebook profilu.

Usred publike sam spazio i još jedno lice za koje znam, od autora kog sam tek tada uživo na blic upoznao. Bio je to, ni manje, ni više, nego Zoran Janjetov, čiji mi „Bernard Panasonik“ i dalje stoji na polici (obe verzije). Tu je trebalo upoznati i Geru, ali budući da je odmah zadenuo razgovor sa Janjetovim, nisam hteo da se ubacujem (naposletku, bilo bi nepristojno), te sam se povukao za štandom SKC NSa i nabavio jedno Wostokovo izdanje. S obzirom na nedostatak finansija, odluka je pala na „Vučju zemlju“, albumčić rađen u koautorstvu sa bivšom mu suprugom Sanjom Stepanović.

No kad smo kod nedostatka finansija, evo još jedne zanimljive anegdote. Nešto posle razgovora sa Vukom, zamolio sam Stevu da mi odvoji sa strane par stripova dok sam se zaputio ka banci. Prevoz dotle me je dočekao na kišu, ali nisam se dao pokolebati. E sad, hteo sam da razmenim novac na jednoj menjačnici preko puta Tržnice, ali je žena koja je čistila ispred iste odsečno i nabusito rekla „Ne radimo“. „Molim?“ rekoh učtivo, jer je nisam čuo od buke u saobraćaju. Podjednako drsko mi je ponovila „Ne radimo.“ „OK,“ odgovorih ja i krenuh polako, kad čujem od nje nešto tipa „Ne možete sami da se uslužite“ i onda niz uvredljivih komentara. Prema tome, ukoliko menjate novac u Novom Sadu, izbegavajte menjačnicu u Futoškoj ulici, blizu „Grekos Gyros-a“, jer je usluga tamo bezobrazna i ne zaslužuje vaše vreme. Umesto toga, pređete lepo ulicu i razmenite novac kod fine dame u menjačnici tik uz Futošku pijacu. Em je žena vaspitana, em nasmejana, em lepo građena, em brzo radi svoj posao. I nek vam ovo bude naravoučenije – potrudite se da budete kvalitetni ljudi; nikad se ne zna ko će vam naići i na koji način će vas obesmrtiti u javnosti pred svima.

Ali ta anegdota nije baš toliko zanimljiva, kad bolje razmislim. Umesto toga, evo vam jedne lepše. Na samom ulazu u glavnu halu, na uglu sa leve strane, stajao je štand izavačke kuće „Agora“. Svratio sam kod devojke koja je radila za štandom i poveli smo razgovor, te mi je pride predložila par naslova. I premda mi se jedan konkretan naslov jako dopao na prvu loptu, ono malo finansija koje sam imao su se isušile brzo, jer su ipak druga izdanja uzimala primat (primera radi, reizdanje domaće mange „Zveri u nama“ šesnaestogodišnje Nađe Tiodorović, ovaj put u izdanju „System Comics-a“; topla preporuka, inače). Međutim, opet ću se pozvati na ovu floskulu o kvalitetnim ljudima i obesmrćivanju. Naime, radnica „Agore“ je toliko lepo izašla u susret da mi je iskreno bilo krivo što dotičnu knjigu nisam kupio. Prema tome, iako ovo nemam naviku da radim, dajem vam preporuku „na slepo“ što se naslova tiče – u pitanju je antologija kratkih priča „Digitalni život: Hispanska priča novog milenijuma“ u prevodu Bojane Kovačević Petrović. Nabavite dok traju zalihe.

Bližio se kraj mog bitisanja u Novom Sadu. Uz kratke pozdrave Wostoku, Jovanu i Stevi, zaputio sam se ka izlazu. I premda sam bio pun utisaka, ipak mi je nedostajao jedan detalj. Naime, tokom razgovora Vuk mi pomenu da se Tanja Bogojević, čeona žena štamparije „Grafostil“, nalazila na sajmu u to neko doba. Nažalost, nismo uspeli da se vidimo; Tanju poznajem još od inicijelnog nam upoznavanja u beogradskom SKCu za vreme Salona stripa. U razdoblju od tog trenutka pa do ovog sajma, „Grafostil“ je ispratio veliki broj strip izdavača, a kvalitet štampe (uz impozantan broj klijenata i zadovoljnih mušterija) govori sam za sebe. I premda se nismo sreli u Novom Sadu, ne sumnjam da je svoje vreme tamo iskoristila da upozna nove potencijalne klijente – kao i da pronađe pokoju knjigu da kupi za svoje zadovoljstvo.

Zaključak

Par kišnih sati, jedna vožnja vozom, jedno lomljenje gradskim prevozom i jedna jurnjava liftom kasnije, našao sam se u stanu sa svežim papirnim plenom. Poruke vazda stižu, što o stripu, što o književnosti, i to od nekoliko različitih izvora. A meni je u glavi i dalje sajam knjiga u Novom Sadu, kao i lepo, zavidno mesto koje je strip uživao tamo.

I ne, to nije preterivanje. Ako samo Gveru i Wostoka uzmemo u obzir, davali su nekoliko intervjua i održali tri-četiri tribine, sve to na prominentnom mestu u centru hale. Vuk i njegov kolega su prodali masu stripova žednim mušterijama, a Steva i njegova supruga su isto tako obogatili i staro i mlado sad već polovnim, ali i te kako vrednim grafičkim romanima raznih autora. SKC NS štand se isto lepo praznio dotične robe, a ono malo mangi na engleskom što se nalazilo na štandu „Lagune“ je nalazilo dosta mušterija, koliko dece, toliko i odraslih. I ovde treba citirati Jelenu Jokić, voditeljku sajamskog programa „RTV Vojvodine“, gde tvrdi da „iako važi neko mišljenje da mladi menjaju knjigu za društvene mreže, izdavači se sa tim, na svu sreću, ne slažu.“ Da, ovde govori o knjigama, ali imajmo na umu da je ovo bukvalno završna rečenica segmenta sa Gverom i Wostokom; ukratko, ove njene reči se komotno mogu preneti i na stripove.

Dakle, imamo puno knjiga, što novih izdanja, što antikvarnih čarolija. Imamo puno projekata iz zemlje i regiona, sve predstavljene na jednom mestu. Imamo dosta starih prijatelja, ornih da posede par minuta i popričaju o stripu. Imamo predani rad domaćih autora, štampanje novih izdanja stranih autora, kao i saradnju između pojedinaca sa obe strane granice. I naposletku, imamo jednu veliku halu, punu utisaka i krcatu štampanim stranicama spremnim za čitanje. Ovde mogu da potpišem da, iako sam tek bio na jednom od nekoliko dana manifestacije, smatram ovogodišnji novosadski sajam knjiga kao apsolutni uspeh. A nemali doprinos tom uspehu je upravo od stripa došao.