“Vidi vidi, provalnik.”
“Milena, oči moje lepe, dodaj mi bombu”
“Šta nosiš… Ma ne, ne kašikaru! Stripčinu onu ogromnu mi dodaj aman! Sad će Igor da objasni gospodinu kakav je Alkant brutalan scenarista”
Tras! Tras!
Provalnik: “Imaš Zagora možda?”
Tras!

Kad god uzmem prvi put neki strip u ruke, zagledam se u naslovnicu, ovlaš ga prelistam, pogledam kvalitet štampe, papira, opis... Kod stripova koji imaju 400+ strana prvo što mi padne na pamet je misao “Ovo bi komotno mogao koristiti kao sredstvo odbrane prilikom provale u naš dom”. Ovom mišlju kapitalni stripovi kod mene dobijaju i ocenu srazmernu koliko bi mi hipotetičkih udaraca trebalo da pomoću njih onesposobim imaginarnog napadača. Bomba bi bila vrlo efikasna kao pomoćno sredstvo. Napadač bi verovatno izgubio strpljenje gledajući me kako stojim ispred police i snebivam se razmišljajući naglas “ako uzmem bombu, raspalim ga i pukne mu rikna tačno ću popizdeti”. Fibra je to ipak, mogao bih sebi dati oduška komotno.

Kad sam sišao niz stepenice u Bulevar Books knjižari negde u junu 2021, prvo što sam tad ugledao je Bomba kako stoji uspravno na stolu. Nažalost, tad sam došao po neke druge stripove i izašao sam bez nje, ali mi je ostala u mislima. Sledeći put kad dodjem izlazim sa njom. Strip se rasprodao veoma brzo i ostadoh praznih polica. Početkom 2023. požalio sam se prijatelju Petru kako Čarobna knjiga nikako da je izda a stoji im u pripremi još od pre Nove godine (upravo 8. marta ČK je objavila ovaj strip - prim.ur). “Imam ja Fibrino izdanje, ako želiš pročitati”?!

Nikad neću navići kad neki strip nema predgovor. Možda su se vodili time kako danas svi manje više znaju priču oko atomske bombe pa nisu hteli dzabe dodavati stranice. Ispašće da ne znam ni dva posto toga. Umesto predgovora postoji prolog. Tu upoznajemo naratora – Uranijuma. Kako strip odmiče pripovedačka uloga Uranijuma je sve bolja. Zapravo davanjem glavne uloge njemu, pruža se prilika čitaocu da posmatra priču sa strane, objektivno. Biće potrebno puno objektivnosti kako bi čovek mogao da shvati poglede na situaciju tada. To je potrebno jer će se nesumnjivo javiti pitanje koga bi čitalac danas podržao. Naučnike ili vojsku? Većina će reći naučnike.

Šta kad naučna dostignuća dovedu do stvaranja oružja nevidjenih razmera? Prilikom čitanja dešavaće se povremene introspekcije nas samih. Da li bi se danas našli toliko hrabri ljudi koji su radili na sprečavanju nacističkog razvijanja atomskog programa poput komandosa koji su pravili diverzije u Norveškoj? Da li se njihova hrabrost može uporediti sa hrabrošću kamikaza. Ili je to više ludaštvo? Do kakvih god odgovora došli činjenica je da su kamikaze nacrtane fantastično. Micubišijevi avioni, piloti, poniranje aviona na američke brodove.

Kako je strip crno beli, crtač nije mogao da umakne izmedju boja. Priča o pilotu japanske mornarice kroz njegovu porodicu nam omogućava pogled kako ipak nije sve tako kako se čini na prvi pogled. Iako izmaštana, izvukla je najveću dozu saosećanja. Koje se povećava sa svakim krajem priče nekog od te trojice likova. Borba doktora Lea Szilarda koja vodi iz krajnosti u krajnost je fascinantna. Njegovi nadljudski napori uveravanja vojne i političke sfere u neophodnost istraživanja atomskog programa te još veći napori u uveravanju dotičnih kako se ide ka velikoj grešci je prikazana odlično.

Alkant pokazuje svoju moć fantastičnog scenariste a velik broj strana mu omogućava kompletiranje svih priča unutar stripa uspešno. Zapravo, scenaristički dvojac je toliko dobar da osećate sve te teške odluke koje likovi nose na svojim ramenima. Odluke koje neprestano važu, odmeravaju, opravdavaju sami sebi ili drugima. Suočavanje sa tim istim odlukama. Dok se pitanje žrtvovanja humanosti zarad većeg “dobra” konstantno razmatra. Bilo na ispitanicima u bazama za istraživanje ili japanskim žrtvama. Da li odlaganje konačnog ishoda samo produžava nepotrebno stradanje vojske zbog hira japanskog cara i njegovih oficira? Da li je zapravo hir ili čast? Lično, nisam uspeo da nadjem tu čast, uglavnom sam pronalazio žal zbog odluka drugih koji su sigurni i na sigurnom. Kao i njihove porodice. Siguran sam da vam zvuči poznato. Iako znam kakav je ishod na kraju, hvatam sebe kako mi srce radi ubrzano dok bombarderi lete prema Hirošimi. Želim viknuti Naokiju da se skloni sa tih stepenica. Glas ipak zadržavam, znajući da je kasno. Verovatno kao i mnogi tada što su zaćutali. Kad je bilo najbitnije.

Kako je sudbina odlučila da “sjena” nepoznatog čoveka postane jedan od najvećih spomenika tog stradanja tako je sudbina odlučila da je Alcante baš taj koji mora napraviti ovo remek delo i dati toj sjeni lik. Njegov pogovor zaokružuje kompletnu priču i pruža uvid kolika je bila potrebna čelična volja da se strip završi za samo pet godina. Od pogovora se da napisati još jedan scenario za odličan dokumentarni film o nastanku ovog remek dela.

Zatvaram korice ovog masivnog stripa. Trgnem se na nalet vazduha iz njega. Hoćemo li svi opet zaćutati pre nego što sledeći put bude prekasno?

Igor Zdravković