Kad sam pre nekih mesec dana prvi put video postavljen event za bostonski Death Before Dishonor prva reakcija mi je bila znak pitanja iznad glave. Zar oni još sviraju? Sigurno deset godina nisam čuo ništa o njima. Hajd, možda je neki reunion, pomislih ja u sebi, to je bar popularno ovih dana. Međutim, ne lezi vraže i ostali stanovnici pakla, DBD su pre neke tri godine izdali “Unfinished Business”, kažu oni što su ga slušali, sasvim solidan album, ali zbog poznate situacije sa Koronom nisu stigli da ga promovišu.

Pre dosta godina sam ih baš intenzivno slušao i bili su mi verovatno najomiljenija Boston HC grupa iz druge generacije bostonskih hardcore bendova, uz Blood For Blood i Converge.

kompletnu galeriju sa ovog koncerta pogledajte klikom ovde
Dođe i ta sreda, 22. februar i uputih se u SKCNS “Fabriku” ne očekivajući ništa posebno. Prvo, ne volim koncerte sredinom radne nedelje jer nit smem da popijem (previše) nit mogu da se opustim do kraja jer moram da razmišljam o trčanju na zadnji bus i ranojutarnjem ustajanju, ali šta je-tu je. Red je da se ispoštuje bend koji je zapucao iz pripizdine zvane Boston udaljene od Novog Sada tačno 6889 kilometara.

Ono što volim kod koncerata koje organizuje SKCNS je tačnost. Sve se zna. Kad počinje koncert, kad se završava, koji bend koliko svira… Užasno mrzim kad se koncert zakaže u jedno vreme a onda počne dva sata kasnije i završi se duboko u noć. Halo, nismo svi studenti ili nezaposleni…

kompletnu galeriju sa ovog koncerta
pogledajte klikom ovde
…Dakle, tačno u 21 čas (možda i čitava dva minuta ranije) na binu je istrčao beogradski Chemical Tomb, ovoga puta kao trio. Znam da su četvorka i moguće je da su i pomenuli razlog što su bili hendikepirani za jednog člana, ali ga ja, eto, nisam čuo. Mešavina besnog thrasha i HC crossovera lepo je zagrejala masu koja je već na početku lepo ispunila koncertni prostor, uzimajući u obzir da je radni dan i da su Novosadisti poslovično lenji kada je u pitanju podrška predgrupama. Sve u svemu, nisam neki fan Chemical Tomba, ali su sinoć bili više nego solidni, entuzijastični i orni za svirku pa ni podrška, a bogami ni fin aplauz nije izostala. Par “šutki” se podrazumeva. Sišli su stejdža tačno u 21:30. Kao što rekoh, volim tačnost.

Ground Zero, novosadski grind, crust, hardcore veterani koji uopšte tako ne izgledaju (svi su poprilično mladoliki a i postava se menjala baš mnogo puta) “guli” dvadeset drugu godinu postojanja! Za sve to vreme nisu bili diskografski bog-zna-kako aktivni pa iz sebe imaju samo 3 albuma (još je jedan split sa hrvatskim “proslovom” i jedan EP. Ipak, mene su uvek više “radili” uživo nego na nosačima zvuka iz razloga što je jako teško, gotovo nemoguće, tu energiju i taj “zvučni zid” preneti na medije. I sinoć su (kao šestorka) pokazali, sad već popunjenijoj “Fabrici” da su usvirani, uigrani, besni i potentni. Odabir tema o kojima pevaju (čitaj, urlaju) kaže i da su društveno i ekološki osvešćeni i da ne robuju klišeima toliko uvreženim kod bendova slične provenijencije. Šutki je bilo primetno više, Dule je skakao sa bine i insistirao na “crowdsurfingu” što i nije bio izazov s obzirom na njegovu kilažu. Publika se odlično zabavila, zagrejala i spremno dočekala headlinere...

kompletnu galeriju sa ovog koncerta pogledajte klikom ovde
…A headlineri su gotovo direktno iz tourbusa kojim su stigli iz Ohrida gde su prethodno veče rasprodali koncert, a u sklopu turneje “Balkan Takeover 2023” skočili na stage i u nepunih sat vremena “objasnili” zašto je bostonska HC scena u vrhu već toliko godina. Još su mi sveži utisci sa sjajnog koncerta njihovih starijih sugrađana “Slapshot” ali nisam želeo da upoređujem njih i DBD. To bi bio skroz pogrešan pristup i dobro je da nisam upao u tu zamku. Ameri su došli kao kvartet a do sada su bili petorka i zaista ne znam šta se tu izdešavalo i nemam vremena da se bavim istraživačkim novinarstvom. Uglavnom, pevač Bryan Harris je od samog početka insistirao na animiranju publike, konstantnom pozivu na šutke, igranje u krug i prepuštanje mikrofona najhrabrijim posetiocima što su ovi povremeno i zloupotrebljavali pa mi je na trenutke zaličilo da krdo bizona galopira “Fabrikom”, da se sprema neka opasna “pičkaža” (arhaizam svojstven mojim bumerskim generacijama [smeh]) ili da se glasaju “divlje životinje koje mutiraju”.

kompletnu galeriju sa ovog koncerta pogledajte klikom ovde
Šalu na stranu, publika je uživala i sinoć je to znala da pokaže. Značajan broj ljudi je sinoć došao da podrži zaista odlične Bostonce, bez obzira što je sreda i na tom se frontmen posebno i zahvalio. Što se tiče repertoara, iako je je gotovo svaku pesmu najavio, nisam sve uspeo da razumem, ali sam razaznao da su “najveće hitove” svakako svirali – “Fuck It All”, “Count Me In”, “Never Again”, "Better Ways To Die”, “Our Glory Days”… Za kraj seta od nepunih sat vremena, što je optimalno za ovu vrstu muzike, pripremili su nam i cover Cock Sparrer-a “England belongs to me” samo što su prilagodili tekst i pevali “Boston belongs to me”. Kako bend, tako i cela sala. Uglas.

I to je uglavnom – to. Vrlo dobra svirka, fino popunjena sala, zadovoljni posetioci, bendovi, takođe…Šta biste još?

Zoran Popnovakov