Deset regionalnih i deset stranih izdanja koja su obeležila 2022.

Spejs Noksi - Kuća zabave

Pojava Zicer Inc. ekipe pre nekoliko godina bila je pravo osveženje za srpsku hip hop i trep scenu. Deo njihove trupe bio je i Novak Mirković iz Velike Plane, poznatiji kao Spejs Noksi, koji se vremenom osamostalio, a prošlog leta pod vlastitom etiketom objavio drugi album „Kuća zabave”. Ovo izdanje muzički ne može precizno da se definiše - osnova je rep, odnosno trep, dok se u matricama prožimaju različiti sonični uticaji i zvukovi. Dominira elektronika iz različitih epoha i brejkbit. Tako se na momente čuju obrisi Prodidžija, onda malo Detroita, pa raznorazni tonovi koji su provejali u špicama i najavama emisije VJ Techno na 3K. A tu je i pokoji vejv izlet u dark, no, sint... I lirički je album zanimljiv i drugačiji, što ukazuje da se inspiracija crpila iz šarolike literature, filmova, tradicionalne i pop kulture. Nekoliko pesama je na mene ostavilo najbolji dojam, a prva je Bal deluzija – stvar motivisana osamdesetima, na liniji saundtreka za „Čudnije stvari”, zatim kosmička Izgubljeni raj, rejverska Ego i energična Pankeru, na kojoj gostuje Cojkana iz sastava FTP! Za kraj, nije zgoreg pomenuti i da je ovaj album skoro pa kantautorski rep poduhvat, pošto je Spejs Noksi producent izdanja, tekstopisac, kompozitor i ostalo.

Šajzerbiterlemon - Na dugačkim poljima

Meni jedan od najdražih bendova sa beogradske garaž/nojz/post-pank scene najnovije generacije objavio je prošle godine drugo dugosvijrajuće izdanje. Ono što me posebno raduje kod ove, ranije trojke, sada već vokalno-instrumentalne četvorke, je što napreduju, sazrevaju i jednostavno se nisu učaurili i ušuškali u vlastitom muzičkom komforu. U prilog tome govori i činjenica da su album obogatili mnogim muzičkim finesama, a meni se posebno dopadaju elektro-sint detalji koji su posebno došli do izražaja kod numere Zavrti me. Pored nje moji pikovi sa albuma su još i Strepnja, Nestani sa mog ogledala i Truliš. Izdanje bi trebalo ove godine da ugleda svetlost dana i na ploči, što će biti posebna poslastica.

Crna Lista - Crna Lista

Kada su na proleće 1981. mladi beogradski bendovi snimili materijal za kultnu novotalasnu kompilaciju „Artistička radna akcija”, njihovi članovi uglavnom nisu bili zadovoljni krajnjim proizvodom. Zato je nekoliko njih, četrdesetak godina kasnije rešilo da se opet okupi kao supergrupa Crna lista, snimi ponovo nekoliko numera i objavi ih na albumu koji će zvučati onako kako su oni tada, u mladosti, želeli. Bend inače čine Slobodan Nešović Loka nekadašnji pevač i gitarista Defektno efektnih, Vojislav Bešić Beške gitarista grupe Bezobrazno zeleno, Aleksandar Đukić iz TV Morona na basu i Relja Obrenović, bubnjar sastava Petar i zli vuci. I na izdanju su uglavnom numere ovih bendova sa čuvene ARA-e, uz još poneku koja se nije našla na kultnoj kompilaciji, poput Tebi dajem sve i Ja imam ideju TV Morona i, meni omiljena, Ipak bojiim se rata, u originalu Urbana gerila. Većini pesama je ovim izdanjem ponovo oživela, a novi aranžmani su od njih načinili sasvim druge pesme, što je na primer slučaj sa trakom A (Izdrži udarac) grupe Defektno efektni, koja mi je apsolutni pobednik. Album je izašao na ploči, a na proleće bi bend trebalo da se koncertno aktivira.

Neven – Demo

Prva reakcija koju sam imao kada sam čuo ovo izdanje bio je jedan ogroman osmeh, a onda radost jer se konačno na srpskoj hardkor sceni pojavila nova, mlada snaga, puna elena, borbenosti i beskompromisnog stava. Utisak koji sam stekao preslušavajući ovaj demo od pet pesama je da nema kalkulisanja, kako u tekstovima i u muzici, tako i pristupu. Stilski bi se to moglo negde smestiti u metalizirani hardkor s početka devedesetih, ali s obzirom na činjenicu da se dugo u Beogradu nije pojavio bend sličnog senzibiliteta, deluje i te kako sveže. Moji favoriti među pesmama su Nisam sam i Pozer, ali ne zaostaju ni ostale tri – Sujeta, Male stvari i Niko. Pored toga što su u pitanju apsolutno nova lica u svetu domaćeg hardkora, Neven je interesantan i po tome što su pojedini njegovi članovi pristalice religioznog pokreta Hare Krišna i zagovaraju strejt-edž filozofiju, odnosno zdrav način života bez poroka. Od izlaska demo snimka do danas, već su izvršene personalne promene, ali uprkos tome grupa nastavlja da roka.

Polywhy – Don’t You Want To Use Me

Matematika, nojz i post-hardkor. To su žanrovski sastojci muzičke torte koji se zove „Don’t You Want To Use Me”, glavnog kuvara Polywhy iz Novog Sada. Apsolutni kuršlus, lom i zvučni rusvaj, a opet poslagan baš kako treba, u jedan haotičan red, gde se tačno zna kad šta treba da zagrmi. Malo je teže u tih milion tonova, rifova i akorda, upamtiti baš koja je koja pesma, ali preslušavajući ovo izdanje, za bubnu opnu su mi naročito zapale draga i Stepdaughters. Pored ovih kompozicija, toplo preporučujem odlazak na neki koncert ove mašinerije, koji sem zvučnog, nudi i vizuelni ugođaj, posebno kada vidite kako članovi benda uživaju u onome što rade.

### - Nasilno

Ako niste znali u Sisku postoji instrumentalni nojz/alternativ rok sastav pod nazivom ###. Pored toga što ima interesantno ime, ovaj bend je zanimljivo, i ne baš preterano optimistično, naslovio i vlastite numere na albumu simboličnog naziva „Nasilno”. Tako da izdanje otvara Jer život je ljepši kad se zaustavi, negde po sredini je Jedno kad tebe ostavim Satano, posle koje nailazi precarska Oprostite, što u taj sumrak pada, dok je na začelju Dvanaest boja za nasilje. Znoj, neobuzdanost i buka kojom je okupan ovaj odličan album glasno se i daleko čuo, a prepoznala ga je i kritika u regionu, pa i u Srbiji, te se „Nasilno” fino pozicionirao na prošlogodišnjim top listama. A čak će se i takmičiti i za „Rock&Off” izvođača godine u Hrvatskoj.

Vartra – Basma

Vartra predstavlja domaći odgovor na eksperimentalne i ambijentalne etno i folk bendove sa severa Evrope, poput sastava Heilung i Wardruna, ali i mnogo više od toga. Oni su, kako kažu za sebe, kolektiv muzičara, igrača i zanatlija i za razliku od nordijskih kolega kojima je fokus na vikinzima i runima, beogradski sastav se usredsredio na kulturnu baštinu Balkana. Na albumu „Basma”, za razliku od prethodnog gde su u centru pažnje bile vlaške bajalice, obuhvatili su usmeno i pisano kulturno nasleđe Srbije, Crne Gore i Bosne i Hercegovine, uz standardne (muzičke) uplive u orijent, paganizam, šamanizam i drugo. Na albumu se mogu čuti razni instrumenti, od kojekakvih bubnjeva i udaraljki, preko frula, didžiridua, violina, saza, zvečki, a tu je i karakteristično pojanje sestara Ivane i Aleksandre Stošić. Magično, mistično i mračno, tri reči koje doslovce ilustruju ono što je Vartra stvorila i što se može čuti na „Basmi”. A uživo... tu predstavu tek valja videti.

Vipera – Nest of Vipers

Rokenrol! U ovu reč staje sva suština prvenca zagrebačke vokalno-instrumentalne trojke Vipera koga su krstili „Nest of Vipers”. Sirovi rifovi, polupromukli i prodorni vokal ala Lemi Kilmister iz Motorheda i pevljivi refreni, karakterišu ovaj EP, u najkraćim crtama. Na izdanju se nalazi pet pesama, od kojih se posebno izdvajaju Lioness i La Belle Rebelle, pa i obrada Grind the Enemy britanskih krastera Axegrinder sa jednim amebiksovskim začinom, taman toliko da oplemeni sadržaj. Ovaj zagrebački bend je jedan neposredni derivat pandemije kovida-19 i upravo je oformljen tokom karantina.

Logička greška - Čekam autobus koji nikad neće doći

Logičku grešku sam sasvim slučajno otkrio na beogradskom izdanju „Više manje zauvjek festivala pop muzike”. Oduševio me je i oduvao njihov energičan i poletan nastup, kao da su svirali pred krcatim klubom, a ne pred desetak preostalih ljudi u publici. Sutradan sam preslušao „Čekam autobus koji nikad neće doći”, njihov prošlogodišnji debi album, i na njemu pronašao kvalitet i mladalačku snagu koja je toliko iskrena i neproračunata, da makar i samo zbog nje vredi da bude uvršen na ovu listu. Muzika koju beogradski sastav je neki miks alternativnog i garažnog roka, ali ima i dosta pank upliva, a što se tiče tekstova, oni odražavaju baš taj mladalački duh, bunt i zanos. Moj prvi izbor su Kažu da smo otkačeni, Trči, Omega dolina i Svim čulima.

Abergaz – Sivoslavija

U foto-finišu 2022, odskoro i ponovo, one-trans woman bend Abergaz iz, jelte, Zagreba, objavio je novi album „Sivoslavija”. Sonja Hranjec, dobro poznata protagonistkinja regionalne pank scene, solo je snimila celokupni materijal od 12 pesama, za dva dana i ukupno 12 sati. Dakle, sve instrumente je odsvirala, sve vokale otpevala i svaku pesmu napisala sama samcijata. Svaka čast. Da li zbog teksta ili muzičke podloge, najjači utisak su ostavile numere Glavni izvor moje gorčine, O kolegama i kolegicama i naslovna, Sivoslavija. Sonja, odnosno Abergaz je ostao odan klasičnom pank rok zvuku, kao i šaljivim, ljubavnim, ali pre svega direktnim, politički i društveno angažovanim tekstovima, što se, naposletku, vidi i po naslovu izdanja.

A sada idemo van granica regiona, da vidimo kako je prošla diskografska godina na globalnom nivou...

Soul Glo – Diaspora Problems

Bez premca jedno od izdanja koja su obeležila godinu, barem dok koračamo po kliskom hardkor/pank terenu. I to ne samo po mom izboru. U skoro 40 minuta, koliko traje album „Diaspora Problems“, američki sastav Soul Glo smestio je 12 energičnih, haotičnih, ali prvenstveno kvalitetnih pesama. Radi se o beskompromisnom hardkor/pank zvuku, sa sporadičnim rep začinima, uz karakteristične i agresivne vokalne bravure pevača Pirsa Džordana, na raskrsnici između vrištanja i dranja. Verovatno su me zbog vokala na momente i podsetili na planetarne kraljeve ovog muzičkog pravca, legendarni američki bend Bad Brains. Od pesama sa ovog izdanja najviše mi se dopala Jump!! (Or Get Jumped!!!)((by the future)), koju sam ponavljao do iznemoglosti, a onda i Driponomics, na kojoj gostuje njihova sugrađanka iz Filadelfije – reperka Mother Maryrose, te Gold Chain Punk (whogonbeatmyass?) i Spiritual Level of Gang Shit. Inače, ploču je, ni pet, ni šest, objavio čuveni Epitaf rekords (Epitaph Records).

Osees – A Foul Form

Da je album „A Foul Form” benda Osses snimljen krajem sedamdesetih ili početkom osamdesetih, verovatno bi izašao za Crass records jer je upravo to taj senzibilitet, bar što se muzičkog aspekta tiče. Iako je mnoge fanove kultnog američkog garažnog sastava, koji često menja imena, novi pristup iznenadio, a neke boga mi i razočarao, baš takav sonični tvist je mene nadasve oduševio. Čovek koji stoji iza celog projekta, Džon Dvajer, album je opisao kao „omaž pank bendovima na kojima su odrastali“. Živa istina. Jedan od njih je sigurno i čuveni londonski anarho pank sastav Rudimentary Peni koji je, sudeći po rifovima i aranžmanima, a ponajpre zbog obrade „Sacrifice“ koja zatvara album, evidentno uticao na američkog gitaristu i pevača. Inače, ceo album je sniman i miksovan u Dvajerovom kućnom studiju u podrumu, dok su radovi finalizirani tokom Božića pretprošle godine kada je frontmen bolovao od kovida-19. Ako mene pitate, nema loše numere na albumu, ali ću ipak izdvojiti Funeral Solution, pesmu koja ga otvara, zatim naslovnu A Foul Form, kao i Scum Show, Fucking Kill Me i Perm Act.

Fontaines DC - Skinty Fia

Kada album otvori pesma poput In ár gCroíthe go deo, koja krije jednu zanimljivu i emotivnu priču, a u prevodu sa irskog na srpski znači „u našim srcima zauvek”, onda možeš da pretpostaviš kakvo te ludilo čeka u nastavku. I zaista, album „Skinty Fia”, pored toga što verovatno predstavlja vrhunac u dosadašnjoj karijeri dablinskog sastava Fontaines DC, trenutno stacioniranog u Londonu, neverovatna je muzička gozba za post-pank/alt-rok sladokusce, posebno one koji preferiraju setnije melodije. A upravo su ti melanholični, sneni, kao i nežni zvuci jedna od glavnih odlika ovog izdanja, uz poetične tekstove i prijemčiv vokal Grijana Čatena. Da se razumemo, ni ranija izdanja nisu preterano vrvela od prskalica, konfeta i pozitivnog naboja, ali mi se čini da je ovaj album u tome najdalje otišao. Ali je valjda zato i vredan i budi sve te emocije kada ga slušaš. Pesme koje su mene kupile već kod prvog slušanja bile su još Jackie Down the Line, Roman Holiday, I Love You i Nabokov, a kod drugog, trećeg, dvadesetog i sve ostale.

V/A Paris on Oi!

Glavni grad Francuske je poslednjih godina definitivno postao i evropska oi prestonica. O tome svedoči i ova kompilacija na kojoj je svoje mesto pronašlo čak 13 kvalitetnih i uglavnom mladih pariskih sastava koji baštine taj zvuk. Iza projekta stoje Dejvid Litl, iz izdavačke kuće UVPR, i Voti, u oi i skinhed krugovima i te kako poznata faca, inače član nekoliko pariskih grupa, među njima i Bromure-a, koji je na kompilaciji predstavljena pesmom Leve-toi. Uz ovu kompoziciju, moji aduti su još i Coup de tete, fenomenalnog benda Squelette i Famine, sastava Cran prevođenim ženskim vokalom. Album čini posebnim i činjenica da je većina materijala snimljena tokom jednog vikenda u UFO studiju u nekadašnjem skvotu Les Frogos u 13. arondismanu u Parizu.

Bob Vylan - Bob Vylan Presents the Price of Life

Londonski duo Bob Vylan je ove godine objavio albumčinu pod nazivom „Bob Vylan Presents the Price of Life”. Istoimeni i prezimeni dvojac – Bobby i Bobbie Vylan, toliku su pažnju ovim izdanjem skrenuli na sebe da su ih primetili i mejnstrim mediji, a čak su i dobili nagradu za najbolji album 2022. čuvenog britanskog muzičkog časopisa „Kerrang!”. Oštri na jeziku, tvrdi na mikrofonu i matrici, politički jasni i aktivistički nastrojeni u tekstovima, Londonci su napravili pravo malo pank-rep-grajm remek delo. Take That, Pretty Songs, GDP i Drug War samo su neke od pesama, da ne kažem hitova, koje su po meni obeležile ovaj album. Vrela preporuka.

Syndrome 81 - Prisons Imaginaires

Još je legendarni britanski bend Blitz pre skoro 40 godina ustanovio da linija može biti tanka između oi/strit i post-panka, što je ove godine i potvrdio francuski sastav Syndrome 81. I na prethodnim izdanjima su momci iz Bresta dodavali njihovim oi tonovima pokoji post-pank rif, dok su sada, na albumu „Prisons Imaginaires“, ova dva muzička pravca zapakovali u jednu interesantnu celinu. Vrlo je nezahvalno odababrati omiljenu stvar ili više njih, sa ovog odličnog izdanja, ali ako bih baš morao, bile bi to Avenir, Des nuits blanches, Toujours a l’ouest i Fuir son passe. Takođe, treba obratiti pažnju i na pesmu sa začelja kolone – Lumiere magnetique, urađenu u nekom darkvejv fazonu, čime Bretonci možda nagoveštavaju u kom pravcu će se kretati njihovo buduće stvaralaštvo.

Viagra Boys - Cave world

Pandemija korona virusa je jedna od najvećih savremenih pošasti sa kojima se susreće čovečanstvo, ali uprkos tome, neki ljudi, naročito iz sveta muzike, bili su dovoljno nadahnuti, kreativni i domišljati da i u takvim okolnostima zasuku rukave i stvore odlične stvari. Tako je na primer švedska post-pank grupa Viagra Boys album „Cave world” pravila usred lokdauna, a objavila ga ovog leta. Dosta je sadržajno drugačiji u odnosu na njihov raniji opus, ali i u tim žanrovskim šetanjama ima previše šmeka i kreativnosti da bi im stari fanovi okrenuli leđa, a potencijalni novi ostali indiferentni. Dakle, na post-pank bazu nakalemili su dosta elektronike, a igrali su se malo i kaubojskom estetikom i kantrijem što se posebno vidi kod pesama Punk Rock Loser i Big Boy gde gostuje Džejson Vilijamson iz Sleaford Mods-a. Meni su za uvo posebno zapale i Troglodyte, The Cognitive Trade-Off Hypothesis, ADD i Ain’t No Thief koju sam uspeo da čujem i uživo još pre izlaska albuma na pariskom koncertu u maju. Sebastijan Marfi, koji likom i stilom neodoljivo vuče na naše krajeve, i stokholmska petorka uspeli su da za sedam godina steknu jaku fan bazu širom sveta, a verujem da će im ovaj album pomoći da se takav trend nastavi.

The Chats - Get Fucked

Australija je u poslednjih desetak godina svetskoj muzičkoj sceni podarila nekoliko vrsnih izvođača, a među njima su i The Chats, pank rok sastav koji je prošle godine objavio precarsko, brzo i koncizno, drugo studijsko izdanje pod nazivom „Get Fucked”. Iako ih neko svrstava u najnoviji talas post-pank bendova, njihova muzika nema mnogo dodirnih tačaka sa tom scenom. U osnovi je brzi pank rok, ali ima i američkih hardkor aditiva iz osamdesetih. Kao neko mesto susreta sastava Dead Boys, Circle Jerks i ranih The Queers, recimo. Od 13 pesama koliko broji album, mene su najviše oduševile Struck By Lightning, Ticket Inspector i The Price of Smokes. Inače, mnogima je interesantan i imidž grupe, a posebno pevača i basiste Ejmona Senita koji fura fudbalerku, odnosno tarzanku (na engleskom mullet), frizuru koja je poslednjih godina u trendu, posebno u Australiji. Ta frizura je takođe popularna i među omladinskom supkulturom koju sam krstio summer rave punks, kritičnom masom sa festivalskih nastupa brojnih bendova sa ove liste, odevenom u košulje šarenih i cvetnih dezena, sa „navijačkim” šeširićima na glavama, udobnim patikama na nogama i torbicama „ala devedesete” preko ramena i grudi.

King Gizzard and the Lizard Wizard - Omnium Gatherum

Pet – rečima, a evo i brojem – 5. Toliko albuma je u ovoj godini objavio jedan od najproduktivnijih i najmaštovijih bendova današnjice, King Gizzard and the Lizard Wizard. Ja biram drugi u nizu – „Omnium Gatherum”, jedno beskompromisno, originalno i stilski neuhvatljivo osamdesetominutno izdanje oslobođeno aranžmanskih stega. Ovaj album je zapravo jedna žanrovska oblanda - prvi red psihodeličan, uz progresiv i kraut-rok, onda malo metalčine, džeza i drim popa, pa ušuškani sloj repa i (neo)soula. Što se tiče traka, moji favoriti su metalične Predator X i Gaia i psihodelično-popaste Presumptuous i The Garden Goblin. Imao sam sreće da letos sve ove pesme australijskog benda čujem uživo na dva uzastopna koncerta u Šibeniku i uživo zvuče jednako dobro, a neke i za nijansu bolje.

Dry Cleaning – Stumpwork

Prošlog juna, na festivalu „INmusic” u Zagrebu, imao sam priliku da pogledam nekoliko irskih i britanskih bendova iz najnovijeg i izuzetno popularnog post-pank rivajval talasa, a među njima i odlični Dry Cleaning koji je nešto kasnije, na jesen, objavio drugi studijski album „Stumpwork”. Na tom koncertu, gde je publika padala u trans zahvaljujući vrhunskoj izvedbi londoskog sastava, odsvirali su samo Don’t press me sa tada dolazećeg, a sada aktuelnog izdanja. Bila je to svojevrsna najava za novu seriju odličnih i originalnih pesama, gde bih poseban akcenat stavio na Kwenchy Kups, Gray Ashby, Hot Penny Day i naslovnu numeru. Sve te pesme odišu jako prijatnim melodijama kojima dodatnu draž daje spoken word - usmena umetnička ekspresija, odnosno naracija/recitovanje vokalistkinje Florens Šo. Ovakvo vokalno rešenje, po kojem je grupa postala prepoznatljiva, nije blisko svim ljubiteljima gitarske muzike, ali ga ja pronalazim izuzetnim. I to je verovatno jedan od razloga zašto mi je Dry Cleaning jedan od najdražih bendova iz tog novog post-pank talasa ili kako su ga pojedini muzički kritičari krstili – krank vejva (crank wave), pored, naravno, vrhunskih instrumentalnih rešenja, ne preterano kompleksnih, ali vrlo dopadljivih.