BEFORE I GO TO SLEEP (2014) – Memento iz ženske perspektive
Helly Cherry
„Before i go to sleep“ je triler reditelja Rovana Džofija koji se u karijeri do sada više pročuo kao scenarista filmova „Amerikanac“ i „28 nedelja kasnije“. Snimljen po poznatom petparačkom romanu autora S.Dž. Votsona, ovo je blagi, razvodnjeni i poluambiciozni pokušaj da se varijacijom na radnju koja nam je poznata iz kultnog filma „Memento“ Kristofera Nolana da određena ženska perspektiva na nepodobnost gubljenja pamćenja u okruženju izvesne misterije.
Naša junakinja Kristi (Nikol Kidman) budi se svako jutro bez ikakvog sećanja o tome ko je, šta je i kakva je situacija u njenom životu, a sva sećanja i saznanja koja stekne u toku dana sledećeg opet gubi. Njena jednina veza sa stvarnošću je njen muž Ben koji joj svako jutro predočava ko je, objašnjava da su u braku i podseća da je zbog izvesne nesreće zadobila stanje konstantnog gubljenja pamćenja. Međutim, svakodnevna viđanja sa psihijatrom dr Nešom počeće kod Kristi da otvaraju nova poglavlja u njenom narušenom pamćenju i da odmotavaju klupko okolnosti koje su je dovele u to stanje.
Plot mehanizam „gubljenja pamćenja“, „amnezije“ i sl. sasvim je izraubovana tehnika u trilerima, još od Hičkokovog „Začaran“ do „Mementa“ koji je taj princip doveo do ekstrema (glavni junak nije sposoban duže od 5 minuta da zadrži nova sećanja), i zna da bude vrlo efikasna žanrovka odskočna daska, pogotovo kada se plete izvesna misteriozna radnja, pošto omogućava gomilu produktivnih flešbekova, iznenadnih otkrića i preokreta, a publika se, slično amnezičnom junaku, stavlja u poziciju nekoga ko naporedo sa likovima slaže slagalicu događaja. Primetićemo ovde izvestan senzibilitet da se evocira hičkokovska atmosfera, pošto je i sam Alfred voleo da snima filmove u kojima mu je glavna junakinja privlačna plavuša oko koje se montira nekakva tajanstvena slagalica. Za razliku od „Mementa“ Kristi u ovom filmu ima čitav dan da dođe do novih saznanja o tome kako je završila tu gde jeste, a kao izvestan podsetnik na nova otkrića koristi ne tetovaže već snimke na kameri foto-aparata.
Iako nam je ovakav „seting“ poznat, ipak rado ćemo pristati da zajedno sa junakinjom otkrivamo srž njenog problema, pošto je gotovo od starta jasno da realnost koja joj se servira nije baš onakva kakva bi trebalo da bude, i s te strane reditelj se trudi koliko god mu to ograničeni materijal dopušta da održava triler tenziju do kraja. Međutim, problem ovog filma je što se do kraja bogzna šta spektakularno i ne otkriva, sumnje koje imamo na početku, uglavnom će se do kraja i obistiniti, a zavrzlama koja se plete oko tri (eventualno četiri) osobe i jedan solidan preokret i ne mogu dovesti do nekog zavrnutijeg razrešenja misterije. Tempo je u redu i prati formulu „otkrivalačkog“ filma, ali je prave napetosti malo i jedva da je ima u poslednjem činu. Takođe, film neobično kratko traje, oko 70-ak minuta, što je dovoljan pokazatelj da ovako postavljena radnja nije moga da se rastegne čak ni na prosečnih sat i po filmskog vremena.Takođe, izvesna nelogičnosti i rupe, postavljene tu da bi se opravdala radnja, pomalo ljuljaju ionako slabašan temelj ove strukture (npr. kako je moguće da Kristi nema nikakvu rodbinu ili još prijatelja koji bi se interesovali za njenu dobrobit). Nikol Kidman, već dugo na donjoj lestvici svoje karijere, ovu ulogu odrađuje sasvim korektno, ali joj ona ne pruža dovoljno potencijala da izađe iz čabra prosečnih filmova u koji je upala, jednostavno njena junakinja je prirodom svog amnezičnog stanja skoro beskarakterna, prazna i neharizmatična, dok Kolin Firt pokazuje dovoljno umešnosti i podseća da je iskrojen za dosta ambicioznije uloge (ovo im je drugi film u nizu zajedno, posle „The Railway man“ i ni jednim ni drugim nisu zasenili publiku).
Plot mehanizam „gubljenja pamćenja“, „amnezije“ i sl. sasvim je izraubovana tehnika u trilerima, još od Hičkokovog „Začaran“ do „Mementa“ koji je taj princip doveo do ekstrema (glavni junak nije sposoban duže od 5 minuta da zadrži nova sećanja), i zna da bude vrlo efikasna žanrovka odskočna daska, pogotovo kada se plete izvesna misteriozna radnja, pošto omogućava gomilu produktivnih flešbekova, iznenadnih otkrića i preokreta, a publika se, slično amnezičnom junaku, stavlja u poziciju nekoga ko naporedo sa likovima slaže slagalicu događaja. Primetićemo ovde izvestan senzibilitet da se evocira hičkokovska atmosfera, pošto je i sam Alfred voleo da snima filmove u kojima mu je glavna junakinja privlačna plavuša oko koje se montira nekakva tajanstvena slagalica. Za razliku od „Mementa“ Kristi u ovom filmu ima čitav dan da dođe do novih saznanja o tome kako je završila tu gde jeste, a kao izvestan podsetnik na nova otkrića koristi ne tetovaže već snimke na kameri foto-aparata.
Iako nam je ovakav „seting“ poznat, ipak rado ćemo pristati da zajedno sa junakinjom otkrivamo srž njenog problema, pošto je gotovo od starta jasno da realnost koja joj se servira nije baš onakva kakva bi trebalo da bude, i s te strane reditelj se trudi koliko god mu to ograničeni materijal dopušta da održava triler tenziju do kraja. Međutim, problem ovog filma je što se do kraja bogzna šta spektakularno i ne otkriva, sumnje koje imamo na početku, uglavnom će se do kraja i obistiniti, a zavrzlama koja se plete oko tri (eventualno četiri) osobe i jedan solidan preokret i ne mogu dovesti do nekog zavrnutijeg razrešenja misterije. Tempo je u redu i prati formulu „otkrivalačkog“ filma, ali je prave napetosti malo i jedva da je ima u poslednjem činu. Takođe, film neobično kratko traje, oko 70-ak minuta, što je dovoljan pokazatelj da ovako postavljena radnja nije moga da se rastegne čak ni na prosečnih sat i po filmskog vremena.Takođe, izvesna nelogičnosti i rupe, postavljene tu da bi se opravdala radnja, pomalo ljuljaju ionako slabašan temelj ove strukture (npr. kako je moguće da Kristi nema nikakvu rodbinu ili još prijatelja koji bi se interesovali za njenu dobrobit). Nikol Kidman, već dugo na donjoj lestvici svoje karijere, ovu ulogu odrađuje sasvim korektno, ali joj ona ne pruža dovoljno potencijala da izađe iz čabra prosečnih filmova u koji je upala, jednostavno njena junakinja je prirodom svog amnezičnog stanja skoro beskarakterna, prazna i neharizmatična, dok Kolin Firt pokazuje dovoljno umešnosti i podseća da je iskrojen za dosta ambicioznije uloge (ovo im je drugi film u nizu zajedno, posle „The Railway man“ i ni jednim ni drugim nisu zasenili publiku).
Slobodan Novokmet