Pomislio sam, tokom i nakon čitanja koje se pretvorilo u opsesivno uživanje, na izdavača, na to kako mi je i koliko ulepšao i oplemenio tadašnji Sajam na kojem sam ga i upoznao i ostao fasciniran minimalizmom štanda, kvalitetom ponuđenih izdanja i načinom njihovog finalnog izgleda, ali već sam pisao o Frakturinom bljesku, pa ću preskočiti ponavljanja. Pomislio sam, iza te misli i na stid koji me je obuzeo dok sam u punoj Sali Studija M gledao najlepši javni govor ikada, onaj Kena Robinsona sa TED konferencije, u kojem je na tako jednostavan i ogoljen način ismejao i u lice nam bacio veliku istinu o tome kako su i koliko vreme i tehnologija obesmislili ikakvu funkcionalnost nošenja ručnog sata, izuzev estetskog elementa, nakon čega sam krišom svoj primerak skinuo i dugo ga nisam vraćao na ruku. Pomislio sam i na to kako čitam nešto što miriše na velike knjige poput Heseovih perli i li Basarine fame. Pomislio sam toliko toga.

Već prilikom uvodnog dela, pomislio sam i koliko je skrivene kreativnosti bilo potrebno da bi se parodiranje savremenog turskog života i njegova potreba da se promeni i prilagodi zapadu, a što provejava kao jaka i dominantna pozadina čitave prilče, poverilo u do toj meri otkačenoj i besmislenoj instituciji kao što je Institut za nameštanje satova, ustanovi čiji je jedini cilj da svi satovi u Turskoj pokazuju identično vreme. Institut je pokretač priče koju pripoveda fantastično nacrtani prazni, prosečni, siromašni i ničim posebni junak, zaljubljenik u časovničarstvo, kojeg samo ta ljubav odvede u nesluđene visine života, pa ga naravno svom snagom na kraju lupi u zemlju. Prazni je junak tokom života upoznavao mnogo interesantnije i dominantnije ljude od kojih je malo šta naučio, lekare fanatično zaljubljene u psihoanalizu, mistične ludake i lopove, i na vrh svega najvećeg od svih sumanuto manipulativnih tipova koji ga je ubedio da istina i život ne postoje sami po sebi, nego ih sam pišeš, koji ga je ubedio koliko je važno i potrebno osnovati Institut za nameštanje satova, na primer, koliko god to besmisleno zvučalo, zapravo baš zato. U njega zapošljavati isključivo nesposobne rođake i poznanike, ili već nasumično izabrane nesposobnjakoviće, a posao će rasti i rasti u nesluđene visine. Tako i beše. Ne treba ni da trošim reči na to na koliko me je samo današnjih majstora političkog, mafijaškog, marketinškog zanata podsetio taj genijalno opisani Halit regulator, mozak čitave priče, ne, ne treba.

Pomislio sam i na to da li je bilo neophodno biti istinski zaljubljen u satove da bi se sa ovoliko ljubavi pisalo o njima, a onda sam se setio da u islamskom svetu vreme i tačnost istog biva mnogo važniji i ozbiljniji faktor življenja nego bilo gde drugde, a onda sam pak pomislio da li je autor mogao biti toliko bezobrazno dvosmislen da zapravo nikog ne ismeva, da zapravo sve ovo ozbiljno misli, dešavalo mi se da pokušam da zamislim da li i najluđe teorije zavere mogu ispasti istinite.

Pomislio sam i na prelepi džepni sat kojeg otac čuva kao porodičnu tradiciju i kojeg mi je samo jednom pokazao, pomislio sam i na trenutak kada mi je deda poklonio prvi primerak mehaničkog remek dela kada mu se učinilo da sam dovoljno odrastao. O, toliko toga sam pomislio čitajući ovaj sjajan roman. Trebalo je dozirati ironiju tokom petstotina smireno, pažljivo i lepo osmišljenih i napisanih strana, da ih ne potroši ovako jaka i ludačka osnovna ideja, trebalo je biti vrhunski kormilar u pisanju. Nije izgledalo kao zahtevan posao autoru, čini mi se. Duhovito na tako uzvišen način svo vreme. Pamuk je napisao pogovor sa dubokim naklonom. Nisam siguran da je moguće tražiti i dobiti više. Tako je malo ovako velikih i važnih knjiga, zapravo.

Marko Gaić