Skoplje ima mikroklima, ali i kvalitetnu darkvejv/got rok scenu, čije su staze utabane pre više od četiri decenije, a koja i dalje opstaje i prkosi vremenu. Jedan od rodonačelnika te scene i pionir takvog zvuka na prostoru bivše Jugoslavije, kultni bend Mizar, preksinoć (16.12.) je održao koncert u beogradskom Domu omladine. Makedonska petorka predvođena gitaristom Gorazdom Čapovskim, pred gotovo ispunjenom salom Amerikana, predstavila se mahom numerama sa novog albuma „Večna praznina“, koji je, prema rečima organizatora, upravo juče ugledao svetlost dana.

Skopski darkeri ili gotičari, kako kome paše, rešili su da posle sedam godina, ponovo dođu u njihovu, prema rečima gitariste Čapovskog, „drugu kuću“ – Beograd. U redovima se stajalo pred stepenicama koje vode ka prvom spratu Doma omladine i popularnoj sali Amerikana. Predvorje je vrvelo od gotičara raznih dobi i stajlinga, uz evidentno vođstvo nešto starijih fanova. Lagano, ali sigurno, masa se premeštala u koncertni prostor koji su okupirali zvuci raznih novijih got/darkvejv/post-pank bendova, poput She Past Away i sličnih. Negde oko 21.30, sa razglasa se začuo intro koji je najavio dolazak. Mizar se ukazao, predstava je mogla da počne.

foto: Aleksandra Ignjatović
Koncert su otvorili kompozicijom Izrod sa novog albuma „Večna praznina“ koji su na neki način i promovisali sinoćnjim nastupom. U njihovom stilu, negde na raskrsnici istočnjačkog, vizantijskog melosa i zapadnjačkih mračnih gotik tonova, ovaplotila se i ova pesma, nedavno objavljena na Jutjubu u formi singla. U pozadini je prikazano i njihovo sablasno grafičko rešenje za ovu traku, koje je dodatno doprinelo samoj atmosferi. Bez zadrške i pauze, nastavili su dalje u istom duhu, prvo numerom 1903, u čijem refrenu odzvanja „sloboda ili smrt“, a zatim decenijama starom – Uninije, sada u novijem aranžmanu i modernijoj produkciji, zbog čega se, pretpostavljam, i našla na šestom studijskom albumu skopske grupe. Počastili su nas još jednom sa novog albuma – Luzna, a onda presekli hitom Glas sa drugog albuma „Svjat Dreams“ iz 1991. godine.

Inače, bend je izuzetno navežban. Bezmalo u ton i glas se sve poklapa, a opet taj neki konstantni mrak koji se nadvija njihovom muzikom, oseća se skroz u sirovoj formi. Na mikrofonu je sada Zoran Tortevski iz vizantijskog hora Harmosini, sa kojima je Mizar i sarađivao na albumu „Deteto i beloto more“, pre desetak godina. Njegovo srednjovekovno pojanje je tek posebna priča, na koje, verujem, niko nije ostao imun u sali. To se posebno videlo kada je odapeo glasne žice pri izvedbi čuvene numere Devojka od bronza, sa još čuvenijeg prvog albuma iz daleke 1988.

Iako je publika uživala i u novim stvarima, nekako se stekao utisak da su ipak na najbolji prijem naišle, upravo pesme sa prvenca im. Tako su usred čak dve stvari - Istekuvam i Magla, got/dark veterani iz prestonice Severne Makedonije, dobili zaslužene ovacije. Fokusirajući se isključivo na instrumente i izvođenje, nastavili su dalje, ne progovorivši ni reč do završetka nastupa, uz tek poneki izlet u neverbalnu komunikaciju. Možda je nekome to i zasmetalo, ali ja sam takav način korespondiranja sa auditorijomom razumeo kao deo tačke i koncepta, što svakako ide uz njihov imidž i zvuk koji baštine. U tom tonu smo se približili kraju gde su nas sačekale Konstantinopol i, moj večni adut, Gradot e nem.

Manje od minuta im je trebalo da se vrate nazad. Opet svi ruke u vis, emocija na gotovs i horsko pevanje na maksimum jer je usledila hitčina Doždot. Izveli su još dve pesme na bis, tj. ponovili – Počesna strelba i Magla. To je otprilike jedina stvar koja mi se nije dopala na koncertu. Ipak jedan bend koji postoji više od 40 godina i ima more fenomenalnih numera u vlastitom opusu, ne bi trebalo da se ponavlja, ali, kako neko reče, bolje i takav bis, nego nikakav. Takođe, primetio sam da su ljudi podjednako uživali kao i prilikom prvih izvedbi, što nekako pospešuje tvrdnju. Verovatno ih je taj opšti trans naveo da se još jednom vrate pred masu uprkos svetlu koje je već obasjalo Amerikanu. Za drugi bis su, po drugi put odsvirali Izroda.

I tako se Mizar posle skoro sat i po vremena odlične svirke, uz poklon, oprostio od beogradske publike. Poslednjih par godina gotik/darkvejv žanr je ponovo postao izuzetno popularan i slušan, ne samo po Mekama i Medinama ovog zvuka, poput Berlina, već i na našim prostorima. Ne znam da li je to razlog što se u publici sporadično mogao videti i pokoji tinejdžer ili je svevremenski kvalitet makedonskog benda u pitanju, ali je svakako pohvalno. Verujem da su to primetili i muzičari na bini, pored svesrdne podrške ostatka publike. Stoga sam nekako siguran da Beograd nije ostao „nem“ na „prašanja (ako ih je bilo) i povici“...

T.