Laibach u Beogradu poručio: Ljubav je i dalje živa
Helly Cherry
Kultna slovenačka vokalno-instrumentalno-umetnička skupina Laibach ponovo je zakucala na vrata beogradskog Doma sindikata, odnosno MTS dvorane, kako se sada zove ovo čuveno socijalističko zdanje. Jedna od najkontroveznijih grupa u doba Jugoslavije i pioniri indastrijal zvuka na našim prostorima pred publiku su izašli u nešto drugačijem audio-vizuelnom maniru od uobičajenog, a opet, u skladu sa nazivom turneje „Coming race – Love is still alive“. Međutim, posle prvog bloka, žovijalnog i šarenog, vratili su se na njihovu prepoznatljivu tamu, zvuke mašina i, između ostalog, slike i prilike civilizacijske mizerije, koje su ih pratile u pozadini. Ali, idemo jedno po jedno.
Bio je utorak – 20. decembar i negde oko 20 sati, kada su vrata beogradske MTS dvorane (Doma sindikata) otvorena. Publika se lagano smeštala u udobna sedišta ovog grandiznog kongresno-koncertnog prostora i sitno brojala do izlaska grupe Laibach na binu. Verovatno je ovaj objekat najbolja moguća solucija u Beogradu za takav tip koncerta, da ne kažem predstave, koja je počela negde oko 20.15. Tada se pred okupljenima pojavila Marina Martenson, relativno nova članica benda, inače iz Švedske, sa akustičnom gitarom. Nakon njenih uvodnih tonova pridružio joj se i ostatak grupe sa instrumentima, pripremajući teren za dolazak Milana Frasa.
Inače, prvi segment ovog audio-vizuelnog spektakla potpuno je realizovan u tom, „Love is Still Alive“ maniru. Inače, numera kojom su započeli svirku zapravo otvara EP od osam stvari koji će izaći početkom iduće godine. Tako da su i narednih pola sata nastavili u tom pravcu, svirajući trake koje će uskoro i na platformama i kompakt-disku ugledati svetlost dana. Ako sam dobro razumeo, tekst је svuda isti, ali se aranžmani, muzika i sve što jednu pesmu, jelte, čini pesmom menja. U to smo se uverili odmah pošto se Frasovo krstarenje svemirom završilo, a on i Marina povukli sa bine. Ostatak benda je preuzeo inicijativu i isporučio kompoziciju u nekom sintvejv fazonu, na koju su se nadovezale nekakve alternativnije, elektro vibracije. Nakratko sam se osvrnuo oko sebe i video ljude koji su uglavnom sa jednim blaženim izrazom lica pratili šta se dešava, a bilo i onih zabezeknutih. Žanrovska oblanda nije bila još naslagana. Na sledećoj numeri su pojačali taj elektronski momenat, te me je melodija neodoljivo podsetilo na temu serije „Stranger Things“. Na kraju se vratio i Milan Fras ne bi li otpevao još jednu u nizu Love is Still Alive pesama, sada u laganoj pop varijanti. A onda intermeco pauza od 20 minuta.
Interesantan, ali prvenstveno koristan potez. Mnogi su iskoristili priliku da protegnu noge, kupe neki napitak ili odu do toaleta, a neki i da se slikaju sa Konstraktom, koja je takođe prisustvovala koncertu.
Pošto smo se svi ponovo udobno ušuškali, na prethodno podmazani teren, vratio se mistični Laibach. Po pozadini više nisu poigravala roze slova, neonski odsjaj je zamenio sporadični strob i žuti bljesak, a vesele melodije rezak zvuk škripanja industijskih mašina. Pao je mrak. Prve su izveli Ordnung Und Disziplin i Ich bin der Engel der Verzweiflung sa još uvek aktuelnog ovogodišnjeg albuma „Wir Sind Das Volk“. Potonju je na video bimu pratio zanimljiv odabir fotografija određenih skulptura koje su se sinhrono smenjivale u ritmu. Kad smo već kod video rešenja, koja su neretko skretala pažnju sa samog benda, meni se najviše dopalo snimak koji je išao uz pesmu „Srečno“. Ništa specijalno - snimci rudnika, rekao bih baš u rodnom im Trbovlju, traka za transport rude i druge mehanizacije, ali nekako savršeno uklopljeni u instrumentalnu, kao i vokalnu podlogu, gde je Frasov autoritarni glas došao do punog izražaja. Sličan doživljaj sam imao i kada su svirali Smrt za smrt, posebno kada se vrisak razlomio salom. Horor uživo, bog te mazo. Za kraj koncerta odabrali su dve pesme sa albuma „Nova akropola“, snimljenog 1986, ali u svežim aranžmanima: Krvava gruda – Plodna zemlja i Ti, Ki Izzivaš.
Udaljili su se ostavivši za sobom poruku „možda se vratimo“. I vratiše se, sada u kompletnoj postavi, sa izuzetno jakom obradom velikog kanadskog kantautora Leonarda Koena - The Future. Pesma manje-više govori kako smo kao civilizacija s*ebani i kako otprilike nemamo čemu da se nadamo. Ove ne baš optimistične stihove, Laibach je dodatno začinio video materijalom gde su se smenjivali razni svetski zlotvori. Poigravanje estetikom, ikonografijom, simbolima, pa i licima raznih političkih pokreta, pravaca i ideologija, nikada im nije bilo strano, što su i ovde pokazali. Iako su zbog toga zabranjivani osamdesetih, u socijalističkoj Jugoslaviji, zadržali su taj provokativni sentiment do dana današnjeg, zbog čega ih, verovatno, mnogi i bezrezervno cene i poštuju. Pošto su završili sa budućnošću, vratili su nas u sadašnjost još jednom obradom. Ovog puta večni Rolingstonsi i pesma Sympathy for the Devil, a nakon nje, za doviđenja, Coming race, saundtrek za film „Iron Sky“. Sa šeširom na glavi i uz parolu „Let’s make a Earth, great again“, Milan Fras je spustio zavesu na ovu sadržajnu predstavu.
„Nećemo se vraćati“, ćirilicom, pisalo je na video bimu dok je masa lagano, ali sigurno napuštala Dom sindikata prepričavajući koncert. Suma sumarum, odličan nastup, koncept i umetnički pristup. Jedina zamerka ide na to što se moj adut, Brat moj, nije našao na repertoaru. Ali dobro, biće, nadam se, idući put, a do tada... Glück auf...!
Bio je utorak – 20. decembar i negde oko 20 sati, kada su vrata beogradske MTS dvorane (Doma sindikata) otvorena. Publika se lagano smeštala u udobna sedišta ovog grandiznog kongresno-koncertnog prostora i sitno brojala do izlaska grupe Laibach na binu. Verovatno je ovaj objekat najbolja moguća solucija u Beogradu za takav tip koncerta, da ne kažem predstave, koja je počela negde oko 20.15. Tada se pred okupljenima pojavila Marina Martenson, relativno nova članica benda, inače iz Švedske, sa akustičnom gitarom. Nakon njenih uvodnih tonova pridružio joj se i ostatak grupe sa instrumentima, pripremajući teren za dolazak Milana Frasa.
 |
| foto: Strahinja Rupnjak, klikom ovde pogledajte galeriju sa koncerta |
Frontmen grupe se pred auditorijumom pojavio u potpuno nesvakidašnjem izdanju – sa kaubojskim šeširom na glavi i u metalik-sivom, šljaštećem sakou. A zašto tako? Pa zato što su za otvaranje beogradskog koncerta odabrali numeru Love is Still Alive I (Moon, Euphoria). Radi se o jednoj babl-gam kantri stvari koju prati svojevrsna vaporvejv estetika i osmobitni video u pozadini, kombinacija Ratova zvezda i igrica s kraja osamdesetih i početka devedesetih. Međutim, umesto Super Maria, dobili smo Super Milana koji krstari kosmosom jašući raketu i sakupljajući srca. Naposletku su se na video bimu pojavili i pikselasti Dejvid Bouvi, Fredi Merkjuri, Dart Vejder i drugi. Definitivno su u prvim minutima koncerta ovakve scene krale Pioniri indastrijal zvuka na našim prostorima šou, ali sam siguran da ni na samu pesmu publika nije ostala imuna.
Inače, prvi segment ovog audio-vizuelnog spektakla potpuno je realizovan u tom, „Love is Still Alive“ maniru. Inače, numera kojom su započeli svirku zapravo otvara EP od osam stvari koji će izaći početkom iduće godine. Tako da su i narednih pola sata nastavili u tom pravcu, svirajući trake koje će uskoro i na platformama i kompakt-disku ugledati svetlost dana. Ako sam dobro razumeo, tekst је svuda isti, ali se aranžmani, muzika i sve što jednu pesmu, jelte, čini pesmom menja. U to smo se uverili odmah pošto se Frasovo krstarenje svemirom završilo, a on i Marina povukli sa bine. Ostatak benda je preuzeo inicijativu i isporučio kompoziciju u nekom sintvejv fazonu, na koju su se nadovezale nekakve alternativnije, elektro vibracije. Nakratko sam se osvrnuo oko sebe i video ljude koji su uglavnom sa jednim blaženim izrazom lica pratili šta se dešava, a bilo i onih zabezeknutih. Žanrovska oblanda nije bila još naslagana. Na sledećoj numeri su pojačali taj elektronski momenat, te me je melodija neodoljivo podsetilo na temu serije „Stranger Things“. Na kraju se vratio i Milan Fras ne bi li otpevao još jednu u nizu Love is Still Alive pesama, sada u laganoj pop varijanti. A onda intermeco pauza od 20 minuta.
Interesantan, ali prvenstveno koristan potez. Mnogi su iskoristili priliku da protegnu noge, kupe neki napitak ili odu do toaleta, a neki i da se slikaju sa Konstraktom, koja je takođe prisustvovala koncertu.
 |
| foto: Strahinja Rupnjak, klikom ovde pogledajte galeriju sa koncerta |
Udaljili su se ostavivši za sobom poruku „možda se vratimo“. I vratiše se, sada u kompletnoj postavi, sa izuzetno jakom obradom velikog kanadskog kantautora Leonarda Koena - The Future. Pesma manje-više govori kako smo kao civilizacija s*ebani i kako otprilike nemamo čemu da se nadamo. Ove ne baš optimistične stihove, Laibach je dodatno začinio video materijalom gde su se smenjivali razni svetski zlotvori. Poigravanje estetikom, ikonografijom, simbolima, pa i licima raznih političkih pokreta, pravaca i ideologija, nikada im nije bilo strano, što su i ovde pokazali. Iako su zbog toga zabranjivani osamdesetih, u socijalističkoj Jugoslaviji, zadržali su taj provokativni sentiment do dana današnjeg, zbog čega ih, verovatno, mnogi i bezrezervno cene i poštuju. Pošto su završili sa budućnošću, vratili su nas u sadašnjost još jednom obradom. Ovog puta večni Rolingstonsi i pesma Sympathy for the Devil, a nakon nje, za doviđenja, Coming race, saundtrek za film „Iron Sky“. Sa šeširom na glavi i uz parolu „Let’s make a Earth, great again“, Milan Fras je spustio zavesu na ovu sadržajnu predstavu.
„Nećemo se vraćati“, ćirilicom, pisalo je na video bimu dok je masa lagano, ali sigurno napuštala Dom sindikata prepričavajući koncert. Suma sumarum, odličan nastup, koncept i umetnički pristup. Jedina zamerka ide na to što se moj adut, Brat moj, nije našao na repertoaru. Ali dobro, biće, nadam se, idući put, a do tada... Glück auf...!
T.