GLASS ONION: A KNIVES OUT MYSTERY (2022) – Smrdi na luk
Helly Cherry
Grom stvarno ne udara dva puta na isto mesto, a ovaj film je to svakako dokazao.
Dok je Knives Out bio interesantan i umereno zabavan omaž „Whodunit“ tipu kućnih krimića sa raznovrsnom i dovoljno razigranom ekipom glumaca, njegov iznuđeni netfliksovski nastavak (plaćen 300 miliona), sniman delimično i u Beogradu (pomoću ću vam – u pitanju su naravno enterijerske scene) nije se mnogo pretgrao da zadrži isti nivo, pre svege, scenarističke ozbiljnosti.
Da, glumci su tu, lokacije su tu, zanimljiv set dizajn je tu, humor je tu, ali sve je nekeko usiljeno, dignuto na još veći nivo tetralnosti i neozbiljnosti, iskarikirano, površno, sa misterijom koja nit je misterija nit je previše investivna u svoje akcije.
Da, tu je i kritika bahatog skorojevićstva i lažnog genijalstva taze milijaredra, ali to smo već videli i na drugim mestima.
Hemija između glumaca praktično ne postoji, ljudi koji bi trebalo da su godinama prijatelji zajedno u prostoriji deluju kao da su se sreli pre tri minuta prvi put u životu, a Danijel Krejg umesto da bude kohezivni faktor odskače svojim žovijalnim i prozodijsko prenaglašenim pristupom kao paun koji je progutao petardu.
Šta reći kad se kao jedan od osnovnih temelja radnje oslanja na takav naivni trop kao što su zamena identiteta identičnih blizanaca (nećemo reći ko je u pitanju, ali više ni deca ne pišu tako neuke zaplete).
Tu je sumanuta odluka, ničim neizazvana, da se film smesti usred pandemije i da se gubi dragoceno vreme radnje na objašnjavanje zašto ljudi nose maske i zašto su bili u izolaciji.
Pored Krejga koji glumi kao da mu je data instrukcija da zabavlja decu u matine terminu pozorišta „Boško Buha“ jedino Edvard Norton evocira mikron stare klase glumeći jednu prepotentnu i prezira vrednu personu.
Ima tu nekih duhovitih deonica i polupametih komentara, kao i zanimljivih i zabavnih kameo pojavljivanja (posebno aludiramo na jedno starog ostrvskog majstora pod inicijalima H.G.), ali i čistih promašaja kao što je uzimanje Itana Hoka da se pojavi u besmislenoj ulozi manje od minuta i onda nestane iz filma.
A što manje kažemo bilo šta o zbrzanom i pirotehnički prenaduvanom završetku filma, to bolje, on stvarno deluje kao da su Rajanu Džonsonu scenario ukrali Bives i Bathed pa ga završili umesto njega.
Dakle, cela ovo preduzeće je umereno zabavno, ali u suštini daleko od pastiša krimi žanra i crnog humora koje je postigao prvi film.
Da, glumci su tu, lokacije su tu, zanimljiv set dizajn je tu, humor je tu, ali sve je nekeko usiljeno, dignuto na još veći nivo tetralnosti i neozbiljnosti, iskarikirano, površno, sa misterijom koja nit je misterija nit je previše investivna u svoje akcije.
Da, tu je i kritika bahatog skorojevićstva i lažnog genijalstva taze milijaredra, ali to smo već videli i na drugim mestima.
Hemija između glumaca praktično ne postoji, ljudi koji bi trebalo da su godinama prijatelji zajedno u prostoriji deluju kao da su se sreli pre tri minuta prvi put u životu, a Danijel Krejg umesto da bude kohezivni faktor odskače svojim žovijalnim i prozodijsko prenaglašenim pristupom kao paun koji je progutao petardu.
Šta reći kad se kao jedan od osnovnih temelja radnje oslanja na takav naivni trop kao što su zamena identiteta identičnih blizanaca (nećemo reći ko je u pitanju, ali više ni deca ne pišu tako neuke zaplete).
Tu je sumanuta odluka, ničim neizazvana, da se film smesti usred pandemije i da se gubi dragoceno vreme radnje na objašnjavanje zašto ljudi nose maske i zašto su bili u izolaciji.
Pored Krejga koji glumi kao da mu je data instrukcija da zabavlja decu u matine terminu pozorišta „Boško Buha“ jedino Edvard Norton evocira mikron stare klase glumeći jednu prepotentnu i prezira vrednu personu.
Ima tu nekih duhovitih deonica i polupametih komentara, kao i zanimljivih i zabavnih kameo pojavljivanja (posebno aludiramo na jedno starog ostrvskog majstora pod inicijalima H.G.), ali i čistih promašaja kao što je uzimanje Itana Hoka da se pojavi u besmislenoj ulozi manje od minuta i onda nestane iz filma.
A što manje kažemo bilo šta o zbrzanom i pirotehnički prenaduvanom završetku filma, to bolje, on stvarno deluje kao da su Rajanu Džonsonu scenario ukrali Bives i Bathed pa ga završili umesto njega.
Dakle, cela ovo preduzeće je umereno zabavno, ali u suštini daleko od pastiša krimi žanra i crnog humora koje je postigao prvi film.
Slobodan Novokmet