Dodir reči: „Robovi žudnje“ Eli Gilić
Helly Cherry
Nekad je najadekvatnije otpočeti tekst citiranjem samog sebe (zato što sam hodajuća autoimuna bolest od osobe, ipak); u tekstu o čestim klišeima koji se javljaju u srpskom stripu, dotakao sam se nemara novinara glede pokrića segmenata kulture koji nisu preterano popularni ili deo glavnog toka. Preciznije, napisao sam sledeće:
Pričajmo malo o dotičnim segmentima. Naime, ako vam se pomene erotska književnost, šta vam prvo pada na pamet? Pozamašni broj mojih ženskih čitalaca će pomenuti serijal „Pedeset nijansi“ autorke E. L. Džejms, ili pak 90% onih petparačkih džepnih romana sa obnaženim Latino muškarcima na naslovnicama. Pa se posle naši muževi čude kad odjednom njihova Darinka dobija poruke od nekog lika iz Centralne Amerike („Ali, Miroljube, dušo, pa to mi je konsultant za ovaj onlajn posao!“ Ne, Miroljube, to je Ernesto). Pozamašni broj muških čitalaca će pomenuti da su kao mladi listali časopise koje su njihovi očevi skrivali pod krevetom (zamislite, nema ni dve decenije kako su „Plejboj“ i „Penthaus“ još uvek služili muškarcima od kulture kao obavezna literatura rano izjutra i negde predveče... i poslepodne... i posle ponoći... i nekad posle ručka), časopisi koje danas vrlo verovatno ne bi ni probali da kupe. Par probranih momaka bi možda, negde i nekako, pomenuli mini-serijal „Alekta“. Njima svaka čast na dobrom sećanju. Ali uglavnom, kad se sve sabere, retko ko je poznavalac žanra, odnosno poznavalac u smislu da je zapravo probao od dotičnog da napravi višu umetnost (kao što je, recimo, Alan Mur probao – sa diskutabilnim rezultatima).
Tu dolazimo do teme ovog teksta. Naime, osoba koja ima česti kontakt sa književnošću neretko (bolje reći prečesto) poželi i sama nešto da napiše. E sad, šta se desi kada ste profesionalni prevodilac sa mnogo naslova pod pojasom (uključujući i pomenutih „Pedeset nijansi“) koji želi da izda zbirku priča erotske tematike, sa nimalo cenzure i nimalo pardona? Pa, desi se da ste Eli Gilić, i desi se jedna uzbudljiva, šarmantna, i pitka zbirka pod imenom „Robovi žudnje“.
Izašla pod okriljem „Lagune“ 2015. godine (i subsekventno prevedena na engleski), ova zbirka predstavlja jedan mikrokosmos erotike, sa akterima koje vrlo verovatno niste često zamišljali u različitim vidovima polnog čina. Naime, Gilić je odabrala da njeni literarni likovi koji zajedno stvaraju zver sa dvoja leđa, zapravo, ne budu NJENI likovi. Naprotiv. Pozajmila je veliki broj muškaraca i žena iz popularne umetnosti, književnosti, pa i istorije, i jednostavno ih je pustila da otkrivaju sve čari akta fizičke ljubavi. Nekad su to parovi, poput Romea i Julije, ili Hamleta i Ofelije. Pokatkad se istakne individua, recimo Raspućin, Džojs, Van Gog, ili Dostojevski. A same situacije u kojima se nalaze – ako izuzmemo one očigledne, tj. necenzurisane – variraju od potpuno fantastičnih (put u pakao, izlazak iz knjige u stvaran svet) do potpuno svakodnevnih (slikanje modela u ateljeu, odlazak u bordel, fiksanje na ’ladnom betonu patosa od stana).
No, ovo je knjiga o karnalnoj spoznaji, te bi valjalo dotaći se (igra reči namerna) iste i prodreti (igra reči opet namerna) u srž priča Gilićeve. Dakle, treba naglasiti da se autorka uopšte ne cenzuriše. Najmanje 90% scena sa ljubavisanjem unutar golog zagrljaja je eksplicitna, gde je svaki čin opisan živim, jakim i neobuzdanim jezikom (ovde je igra reči zapravo slučajna). Drugim rečima, Gilić se ne libi da iskoristi nešto oštrije i, u nedostatku bolje terminologije, prostije izraze. Sam opis radnji je takođe slobodniji, do te tačke da čovek ne može a da ne čita dalje. Čak i u pričama gde je nešto veći fokus na psihološko stanje lika negoli na njegovo ili njeno opštenje s drugim osobama, nemoguće je zaobići lascivne opise.
Ali ono što izdvaja Gilićevu od drugih erotskih autora, bilo veterana bilo amatera, jeste to da ona zapravo daje patos svakoj priči, gde opisi polnog čina nisu samo sirovi sirovosti radi. Ne, upravo suprotno. Ponekad vas iznenadi nekim izvanrednim metafizičkim opisom dela tela, uzdaha, reči, ili položaja, do te mere da na trenutak zaboravite da čitate erotiku i pomislite da je pred vama neki književni klasik. Naravno, u tome pomaže činjenica da Gilićeva jako dobro poznaje izvornu materiju. Dovoljno je verzirana u živote i dela njenih junaka da može čak i unutar sopstvenog stila da daje male odbljeske stilova originalnih autora. Primera radi, njena Ana Karenjina je, u biti, ista ona Ana Karenjina koju se Tolstoj lomio godinama da predstavi kako treba. Drugim rečima, em se ponaša isto kao izvorni lik, em su i neke karakteristične književne i strukturne osobine Ane Karenjine ubačene ne bi li originalni DNK mogao da se ističe.
Naravno, preporučiti nekome da čita erotski roman nije lak zadatak. Ipak je to literatura sa užom publikom, i ne samo po pitanju godina. I premda obično nisam neko koga privlači moderna književnost, niti sam neko ko toliko aktivno čita erotiku (premda imam ranija iskustva sa pisanjem iste; duga priča) sa Gilićevom pravim izuzetak. Novinari bi verovatno danas njenu knjigu, kao i ceo žanr erotske književnosti, predstavili šturo i jednostrano, bez mnogo mašte, što bi odvratilo buduće čitaoce – a bogami i pisce – od nabavke „Robova žudnje“. Ergo, dozvoljavam sebi da dotičnu knjigu nahvalim do nebesa. Ako vas interesuje kvalitetna erotika, dakle ne prazno onanisanje već strukturalna erotska forma sa vezanom pričom i realističnim likovima, onda je ova zbirka priča Eli Gilić savršena za vas. Zato namerno ne spojlujem ništa – nabavite „Robove žudnje“ i proverite zašto ova knjiga zavređuje ponosno mesto na vašoj polici.
Ivan Veljković, 28. decembra 2022.
Na veliku žalost, domaći mediji nemaju nimalo sluha za umetničke pojave koje nisu deo kulturološkog glavnog toka. U prevodu, ako rade reportažu o književnosti ili sportu, imaju već spremni repertoar referenci i dovoljno su obavešteni da budu pomalo i kreativni. Ali ako je reč, recimo, o nešto opskurnijim segmentima kulture (recimo: stoner pank, BDSM, kapoeira, Dungeons & Dragons i slične tabletop igre, ARG-ovi, kriptovalute, itd.), onda odrade najogoljeniji minimum istraživanja i spreme televizijski ili novinski prilog koji bukvalno deluje kao da ga je sastavilo dete od 6 i po godina.
Pričajmo malo o dotičnim segmentima. Naime, ako vam se pomene erotska književnost, šta vam prvo pada na pamet? Pozamašni broj mojih ženskih čitalaca će pomenuti serijal „Pedeset nijansi“ autorke E. L. Džejms, ili pak 90% onih petparačkih džepnih romana sa obnaženim Latino muškarcima na naslovnicama. Pa se posle naši muževi čude kad odjednom njihova Darinka dobija poruke od nekog lika iz Centralne Amerike („Ali, Miroljube, dušo, pa to mi je konsultant za ovaj onlajn posao!“ Ne, Miroljube, to je Ernesto). Pozamašni broj muških čitalaca će pomenuti da su kao mladi listali časopise koje su njihovi očevi skrivali pod krevetom (zamislite, nema ni dve decenije kako su „Plejboj“ i „Penthaus“ još uvek služili muškarcima od kulture kao obavezna literatura rano izjutra i negde predveče... i poslepodne... i posle ponoći... i nekad posle ručka), časopisi koje danas vrlo verovatno ne bi ni probali da kupe. Par probranih momaka bi možda, negde i nekako, pomenuli mini-serijal „Alekta“. Njima svaka čast na dobrom sećanju. Ali uglavnom, kad se sve sabere, retko ko je poznavalac žanra, odnosno poznavalac u smislu da je zapravo probao od dotičnog da napravi višu umetnost (kao što je, recimo, Alan Mur probao – sa diskutabilnim rezultatima).
Tu dolazimo do teme ovog teksta. Naime, osoba koja ima česti kontakt sa književnošću neretko (bolje reći prečesto) poželi i sama nešto da napiše. E sad, šta se desi kada ste profesionalni prevodilac sa mnogo naslova pod pojasom (uključujući i pomenutih „Pedeset nijansi“) koji želi da izda zbirku priča erotske tematike, sa nimalo cenzure i nimalo pardona? Pa, desi se da ste Eli Gilić, i desi se jedna uzbudljiva, šarmantna, i pitka zbirka pod imenom „Robovi žudnje“.
No, ovo je knjiga o karnalnoj spoznaji, te bi valjalo dotaći se (igra reči namerna) iste i prodreti (igra reči opet namerna) u srž priča Gilićeve. Dakle, treba naglasiti da se autorka uopšte ne cenzuriše. Najmanje 90% scena sa ljubavisanjem unutar golog zagrljaja je eksplicitna, gde je svaki čin opisan živim, jakim i neobuzdanim jezikom (ovde je igra reči zapravo slučajna). Drugim rečima, Gilić se ne libi da iskoristi nešto oštrije i, u nedostatku bolje terminologije, prostije izraze. Sam opis radnji je takođe slobodniji, do te tačke da čovek ne može a da ne čita dalje. Čak i u pričama gde je nešto veći fokus na psihološko stanje lika negoli na njegovo ili njeno opštenje s drugim osobama, nemoguće je zaobići lascivne opise.
Ali ono što izdvaja Gilićevu od drugih erotskih autora, bilo veterana bilo amatera, jeste to da ona zapravo daje patos svakoj priči, gde opisi polnog čina nisu samo sirovi sirovosti radi. Ne, upravo suprotno. Ponekad vas iznenadi nekim izvanrednim metafizičkim opisom dela tela, uzdaha, reči, ili položaja, do te mere da na trenutak zaboravite da čitate erotiku i pomislite da je pred vama neki književni klasik. Naravno, u tome pomaže činjenica da Gilićeva jako dobro poznaje izvornu materiju. Dovoljno je verzirana u živote i dela njenih junaka da može čak i unutar sopstvenog stila da daje male odbljeske stilova originalnih autora. Primera radi, njena Ana Karenjina je, u biti, ista ona Ana Karenjina koju se Tolstoj lomio godinama da predstavi kako treba. Drugim rečima, em se ponaša isto kao izvorni lik, em su i neke karakteristične književne i strukturne osobine Ane Karenjine ubačene ne bi li originalni DNK mogao da se ističe.
Naravno, preporučiti nekome da čita erotski roman nije lak zadatak. Ipak je to literatura sa užom publikom, i ne samo po pitanju godina. I premda obično nisam neko koga privlači moderna književnost, niti sam neko ko toliko aktivno čita erotiku (premda imam ranija iskustva sa pisanjem iste; duga priča) sa Gilićevom pravim izuzetak. Novinari bi verovatno danas njenu knjigu, kao i ceo žanr erotske književnosti, predstavili šturo i jednostrano, bez mnogo mašte, što bi odvratilo buduće čitaoce – a bogami i pisce – od nabavke „Robova žudnje“. Ergo, dozvoljavam sebi da dotičnu knjigu nahvalim do nebesa. Ako vas interesuje kvalitetna erotika, dakle ne prazno onanisanje već strukturalna erotska forma sa vezanom pričom i realističnim likovima, onda je ova zbirka priča Eli Gilić savršena za vas. Zato namerno ne spojlujem ništa – nabavite „Robove žudnje“ i proverite zašto ova knjiga zavređuje ponosno mesto na vašoj polici.
Ivan Veljković, 28. decembra 2022.