Nedavno je naš urednik imao imao priliku da govori za crnogorski nedeljnik Monitor. Teme su bile (pop) kultura, mesto koje ona zauzima u našem društvu, bavljenje ovim vidom novinarstva, njegovom značaju danas i našem magazinu. Intervju je objavljen 7. oktobra u 1668. broju u skraćenom obliku ali ga u integralnom možete pročitati na sajtu PopQlt-a i u nastavku.

Nenad Popović je jedan od rijetkih popkulturnih entuzijasta koji već dvije decenije istrajava da sa svojim kulturnim online magazinom Helly Cherry osvijetli rijetko posjećivane kutove regionalne kulturne, a naročito muzičke scene. Poporičali smo sa njim prije nego on i redakcija zaokruže prve dvije decenije interesantne i važne avanture.

Još malo pa će 20 okruglih godina online portala Helly Cherry. Oni koji se bave sličnim poslom, znaju koliko truda i vremena je potrebno za održavanje ovakvih medija. Kako bi okarakterisali prve dvije decenije rada?

Da, bližimo se toj lepoj okrugloj brojci. Kada shvatimo šta je sve iza nas, koliko godina i priloga, ne možemo biti nezadovoljni urađenim. Čitav taj period bismo okarakterisali kao uzbudljivu i dinamičnu vožnju koja, ponekad ima i svojih izazova i manje lepih dana, ali i dalje nas „radi“ i tera da guramo priču dalje.

Kakva je danas popkulturna scena Srbije i regiona u odnosu na vrijeme kada ste počinjali vašu avanturu?

U smislu kakva je ona bila u periodu bivše Jugoslavije, čini mi se da ona gotovo ne postoji.

Jednostavno, poslednjih dvadeset-trideset godina se na polju kulture i umetnosti dešavaju promene i na globalnom nivou. Više nemamo mejnstrim ili zvezde pop kulture kao nekada. Tehnološki napredak, pre svega, pojava interneta i pametnih telefona su u mnogome promenili način na koji konzumiramo kulturu i na koji doživljavamo stvarnost. Sve ovo je dovelo do značajnih promena, a neke industrije mejnstrim i pop kulture su pretrpele i prave udare od kojih se još uvek nisu oporavile.

Naš region nije ništa drugačiji u tom smislu. No, mi imamo dodatan problem da je nekadašnja pop kultura gotovo potpuno marginalizovana i ignorisana, pa je sada negde između „indi“ i andergraunda. Taj nemali prostor koji je pop kultura nekada zauzimala su u potpunosti zauzele „selebriti“ ličnosti, trep, turbo-folk i „autotjun“ zabavljači. U takvoj atmosferi nekadašnja pop (pa i alternativna i andergraund) kultura se bori „za svoje mesto pod Suncem“.

Veliki dio prostora posvetili ste onima koji dolaze? Često ste promovisali novo i drugačije. Koliko je sve imalo efekta i koliko se danas posvećuje pažnja novim snagama?

Mejnstrim mediji gotovo da ne posvećuju pažnju novim imenima.

Ne samo novim, mejnstrim mediji (osim RTS-a i Radio Beograda koji se vode kao javni servis) se gotovo uopšte i ne bave kulturom. Osim, ako nije iz senzacionalističog ugla. Retko gde postoje emisije, stalne rubrike i slično. Upravo zato, mislim da su mediji poput našeg u regionu imali važnu ulogu da se (ne samo) novim snagama pruži prilika da predstave svoj rad. Na taj način smo omogućili da scena i dalje ima kakvu-takvu podršku i bili vetar u leđa svim kreativnim ljudima bez obzira kojim vidom umetnosti se bavili. Da nije podrške sličnih portala, blogova, radio emisija i andergraund (pre svega internet) radio stanica – sve bi se svelo na društvene mreže.

Istina je da su fejsbuk i instagram približili autore publici, da je sada i direktan kontakt sa omiljenim bendom mnogo lakši, ali jako je važno da ljudi shvate da su mediji, danas, možda i potrebniji nego ikad. Jednostavno, u svom tom haosu od informacija kojem smo svakodnevno izloženi, neophodan nam je neki „filter“ koji će nam pomoći i skrenuti pažnju na ono što vredi.

U odnosu na vrijeme kada ste počinjali dosta stvari se promijenilo. Počev od brzine interneta, pa i brzine protoka informacija; sada su tu i društvene mreže; sve je dostupno na klik. To je neminovno uticalo i na načine plasiranja i prezentacije umjetnosti. Može li se uraditi nešto značajno bez pomoći algoritama?

Malopre sam govorio kako se u ovih dvadeset godina značajno promenio način na koji konzumiramo sadržaj i informacije. Nekada smo kao čitaoci mi jurili informacije, danas nas informacijama bukvalno zasipaju. Danas bi se situacija mogla nazvati kao „konstantna borba sa algoritmom“ i „borba za pažnju publike“. Nisam siguran da li se nešto značajno može uraditi bez pomoći algoritma jer smo svi već duboko deo njega (i kao mediji i kao konzumenti). No, algoritam možemo posmatrati kao alat koji možemo iskoristiti na najbolji način, koji bi radio u našu korist.

Publika se podmladila, a čini se da se i ukus dosta promijenio. Šta mislite da najviše interesuje današnju publiku?

Baš sam nedavno razmišljao o tome. Ljudi koji su počeli da nas čitaju sa, na primer 40 godina, danas imaju 60. Mladi koji danas imaju 18 godina se nisu ni rodili kada smo počeli. To su toliko različite generacije po svojim navikama, shvatanjima, interesovanjima pa i ukusu.

Pripadam generacijama koje su odrastale uz stripove, kasete, diskove, časopise, fanzine. Sve smo to jurili, menjali, presnimavali i čuvali jer stvari nisu bile dostupne kao danas. Filmovi, stripovi i muzika su bili nešto sa čim smo se identifikovali, po čemu smo se prepoznavali, oko čega bismo se okupljali. Pri upoznavanju, treće ili četvrto pitanje bi bilo „Šta slušaš?“.

Danas dolaze generacije kojima je sve to toliko strano. Ne kažem da je to u startu loše, samo jeprosto… drugačije. I, mislim da je to normalno jer smo i mi našim roditeljima delovali tako – drugačije od njih.

Danas kada su neki iz redakcije i sami roditelji, primećujemo da publika drugačije posmatra stvari. Izgubila se, na primer, kultura slušanja celog albuma, danas postoje samo singlovi. Tik tok je čak skratio kulturu gledanja video sadržaja na manje od minut. Takođe, primetio sam da ne postoje tako stroge granice u muzičkom ukusu. Nove generacije mogu slušati i na primer garažni rok-pank privatno ali nemaju problem da se provedu i uz neki narodnjak. I, niko ih od vršnjaka neće prozivati. A i ako ih prozovu, neće se stresirati zbog toga.

Čini mi se da se dobar deo mladih danas okuplja oko potpuno drugih stvari. Na primer, njima nije muzika najbitnija kao vid identifikacije sa vršnjacima. Njima su danas tik tokeri, influenseri i jutjuberi zvezde i ono sa čime se identifikuju.

Koliko u svom tom haosu ostaje vremena, volje i pažnje za jedan muzički album, film, knjigu, strip, koncert… nisam siguran. Ali to je „duh vremena“ u kome živimo.

Šta možemo očekivati od Vas i Helly Cherry-ja u narednom periodu?

Sada već imamo dovoljno iskustva, tako da je Helly Cherry dobro nauljena mašina koja sasvim fino funkcioniše. Došli smo do stadijuma kada smo zadovoljni onim što smo uradili i radimo. Stresa je manje nego ranije, nemamo obavezu i osećaj da treba da se dokazujemo bilo kome, tako da nam ostaje da i dalje radimo ono što volimo i podržavamo sve ono što smatramo vrednim na ovim prostorima.

Naravno, uvek postoji nešto na čemu bismo želeli raditi u narednom periodu, neki naredni korak, planovi i ideje ali volim da takve stvari čitaocima dođu kao iznenađenje.

Ono što svakako možete očekivati od nas je da, još uvek gladni dobre priče, nastavljamo da njuškamo po bespućima interneta i zadimljenim klubovima, listamo stripove, fanzine i knjige, bindžujemo serije i filmove i obilazimo razna dešavanja.

Zašto? Jednostavno, i dalje nas to vozi.

To je, prosto, potreba čoveka da u ovim turbulentnim vremenima nađe neki smisao, mir ali i sebi slične ljude; da oseti da nije usamljen u svojoj potrebi da život ispuni još nečim; da doda još jednu dimenziju i vrednost životu.

D.L.