Hladnokrvan, racionalan, postepen i nezamoran uvod u roman. Jednostavno crtanje glavnog junaka, bez piščevih projekcija i identifikacija kojih mi je svakako preko glave. Veoma školsko, pravilno, tek na momente kitnjasto i lepo pisanje. Mirisalo je na gospodska, romantičarska vremena s početka prošlog veka oslobođena nepotrebnih trivijalnosti. 

Tokom centralnog dela, priča je potopljena u melanholiju i samoću, u monologe i istoriju, u maniristički ritam koji prija ali više ne oduševljava, i samo je kvalitet pisca vadi da ne ode u nepovratne dubine već viđenog.

I na kraju, prebacujući svog junaka i pozornicu priče u Tunis, pred zoru drugog velikog rata, roman je dobio raznovrsnu i dinamičnu završnicu a glavni protagonist, taj lepo opisani bokeljanin, beogradjanin, italijan, ljubitelj umetnosti i knezov lični saradnik u trgovini umetninama, dobio je sebe dostojan kraj.

Sveprisutan ali jedva dohvatljiv miris trilera tokom čitanja koji ne opterećuje i ne vulgarizuje priču, prelepo portretisanje vrhunskih slikarskih dela koji su podjednako važni kao i protagonisti priče, osvrt na kraljevinu koja je nekad imala obrise više no ozbiljne države koja ceni umetnost na pravi način, tek dotaknuto porodično stablo glavnog junaka koje je imalo potencijal da se razmaše u debljoj i važnijoj knjizi, kvalitetna i pažljiva razmatranja kapitalnih društveno političkih kretanja u prehitlerovskoj epohi i tokom nje.

Nista epohalno u čitanju ali dovoljno dobro, lepo i više nego dovoljno za knjigu koju sam zatekao na megamarketskoj rasprodaji pored sijalica, jogurta i igračaka.

Marko Gaić