Damijen Šazel se posle impresivno dinamičnog debija sa „Whiplashom“ vratio filmom „La la land“ i pokazao, nasuprot mom inicijalnom ubeđenju, da je autor koji ne može bez poštapalice – a to je džez muzika. Pitanje je koliko još dugo u karijeri može da jaše na tom talasu dok ga ne nasuče na obalu repeticije i istrošenosti. 

Elem, „La la land“ je film preko koga se po sredini može povući linija kao lenjirom. Njegova prva polovina, od početne fascinantne plesno-pevačke orkestracije na auto-putu, pa sve do scene u opservatorijumu jeste jedna ljubavna posveta holivudskom mjuziklu 50-ih godina, svojevrstan „Artist“.

Tamo gde je „Artist“ eksploatisao nemi film, „La la land“ omažira mjuzikle smeštajući ih u moderan kontekst i osavremenjujući ih scenom i likovima, ali reprodukujući duh, sentiment, energiju, pa i radnju koja je tipična „boy meet girl“. To filmu daje blagu kalkulantsku postmodernu foru, jer da je takav film snimljen u epohi u kojoj je trebalo, bio bi samo još jedan od gomile mjuzikala, a ovako je „svež, moderan, originalan“, jer jedan muzejski arhaičan žanr tretira kao savremeni. Tu je i obavezna posveta Holivudu kao „fabrici snova“ kroz razne citate i inkongrafiju koji se guraju u kadar, pa se čak i deo radnje odigrava na tlu holivudskog studija uz blagu satirizaciju holivudske površnosti i opijenosti slavom. Druga njegova polovina pravi zaokret za 180 stepeni i manje-više dekonstruiše sve do tada izgrađeno pretvarajući se u kombinaciju filmova „Blue valentine“ i „Inside Llewyn Davis“. Može li novopečeni par „struggling“ glumice (Ema Stoun) i džez pijaniste (Rajan Gosling – takođe struggling) opstati u klimi jurenja za sopstvenim snovima, ostvarenjima i ambicijama u ikoničnom i od snova sačinjenom „La la landu“, tj. Los – tralalala – Anđeles lendu, ostaje do kraja da se vidi.

„La la land“ je ipak film kojim reditelj Šazel nije krenuo linijom kojom sam očekivao da će krenuti nakon „Whiplasha“, koji je bio pravi mali psihološki „torture“ triler u muzičkom miljeu i gledao se u jednom dahu. Ovo je, i pored neke melanholije u drugom delu filma, ipak jedan „crowd pleaser“ koji napada bojama, dizajnom, svetlom, rediteljskim, scenografskim i kamermanskim intervencijama i krosoverima koji vas ne ostavljaju ravnodušnim, ali i stvaraju neki neautentični osećaj oskarovskog konfekcionizma. Sve je u njemu savršeno koreografisano, ali oseća se namera, izvesna esejičnost koja hoće da razmontira Holivud i mjuzikl kao jedan od živopisnijih predstavnika američkog filma i time obezbedi sebi oreol „Meta-svesnog-posmodernog filma“.

Ipak, u „La la landu“ može da se uživa, čak iako vam je finiš poznat, a namera prozirna, Gosling i Stounova imaju divnu hemiju koju su utabali još u „Crazy, stupid, love“, pojedine scene mogu komotno da se urame, ima tu šarma i pitkoće, ali nas ostavlja malo zbunjenim pred sledećim projektom ovog reditelja.

Slobodan Novokmet