Sve što treba znati o "Hellraiseru" danas jeste to da je u vlasništvu Diznija, i to može odgovoriti na neka pitanja. Takođe, kada shvatite da je najveći horor u filmu uvodni kadar u kome se lokacija zloglasne pakloprizivajuće kutije svodi na Beograd i njegove neočišćene i zapušetene blokove, proradi u vama neki nerv koji ne zna da li da zbog toga bude razočaran ili ponosan (ipak treba biti lobotomizovan pa ne videti određeni simbolizam u tome što je domaća ekipa tehničara i glumaca učestvovala u nečemu što u sebi sadrži reč "pakao").
Ipak, novi "Hellraiser" je u skladu sa novim tendencijalma u hororu ipak previše pitom i upeglan za ime koje nosi. Nisam nikada bio preterani fan ove franšize koju sam napustio još posle trećeg dela, ali sam reprizirao prvi da bih znao kako de se postavim prema ovom novom i shvatio da tu nema mnogo mesa sa glodanje (pun intended!). Kada upalimo "Hellraiser" moramo priznati sami sebi da nismo došli tu zbog dramskih sukoba i promišljenih likova, već zbog gnusobe, čerečenja, čistog S&M užasa i maštovite horor imaginacije. Ovaj novi nam vrlo malo pruža bilo čega od toga, likovi su redom nezanimljivi i bolno iritantni, cenobiti, iako upečatljivo dizajnirani, ipak više vuku na neke robotizovane vanzemaljce nego vesnike zla i pakla, mnogo toga u kadru je statično i dosadno, u zadnjim scenama likovi bukvalno minutima leže po patosu ne radeći ništa a cenobiti se kreću ka njima toliko usporeno i mileći da skoro od dosade ustajete do WC-a. Nekoliko smrti dešava se potpuno van kadra, te se čovek zapita čemu ovakav zamašan "body count" kada ništa od toga neće biti na ekranu. U originalima se čuo svaki zveket lanca, osetio u rukama svaki komadić mesa i kože, a ovde imamo jednu CGI predstavu koja deluje artificijelno i kao deo neke umetničke izložbe. Tek u poslednjoj sceni naslućujemo u koji nivo krajnosti je sve ovo moglo ipak da ode, ali onda je već kasno jer kreće i špica i žal što se tom putanjom nije išlo sve vreme.
Ipak, Džejmi Klejton kao novi Pinhed unosi određenu svežinu u sve ovo, glumeći sveštenika bola, za razliku od Daga Bredlija koji je išao na čist teror, sa dozom manipulativne i zavodljive energije, glasom koji je pre hipnotišuće misteriozan nego jeziv.
Ipak, kad se podvuče crta Hulu je s ovim uradio nešto slično kao sa novim Predatorom, kako smo se nadali dobro smo se udali. Film je bolji od bilo kog nastavka ove posrnule franšize, vidi se da je u celu stvar uloženo ljudstvo, mašta i novac i izvestan pozitivan potencijal za nastavke postoji, iako sumnjam da će i oni smeti da se približe gerilskom naturalizmu prava dva filma.
Slobodan Novokmet
