Daren F. Vulrič je najpoznatiji strip autor u čitavoj Engleskoj. Njegovo ime je na najpopularnijim stripovima koji se prodaju u ogromnim tiražima, a prava je senzacija i kod kritičara. Živi životom koji mnogi umetnici sanjaju, i sve je naizgled divno i krasno do momenta kada neko njegovu maštu ne pretvori u ružnu stvarnost. Dešavaju se ubistva po uzoru na njegove stripove, čak i one neobjavljene. Noćna mora na javi, a gde je ona tu je i istraživač noćnih mora. Ovo je druga epizoda DD-a čiji scenario potpisuje ilustrator i crtač alternativnih stripova Frančesko D`Erminio poznatiji kao Ratiger (Rathiger). 

Iako je Dilan Dog izvorno horor strip, prosečna epizoda Dilana ima dugačke krimi-proceduralne deonice sa dosadnjikavim scenama istrage koja se uglavnom svode na ispitivanje raznih svedoka, filozofiranje iz kauča odnosno stolice, nagađanje, dugačka naklapanja i neizbežni prazni hod kojim se strip popunjava do predviđene dužine od 96 stranica. Čitaoci znaju da se moraju naoružati strpljenjem kako bi izdržali do kratkih ali slatkih trenutaka strave i užasa, kojih je u novijim brojevima sve manje ili ih uopšte nema. Te proceduralne deonice su toliko prisutne jer je Dilan Dog kao strip izrastao iz giallo filmova. Sve i da nema eksplicitnog nasilja i golotinje, sine qua non za giallo, opet ostaju te deonice pa čitava stvar vuče na neki triler ili slešer (ako imate sreće). Toga imate i u ovom broju, samo što se likovi ponašaju kao da su naduvani ili prirodno opaljeni, dijalozi su nebulozni, situacije neverovatne a rasplet na prvu loptu deluje budalasto. Shvatam da postoje ljudi sa prenaduvanim egom, da pojedini strip autori imaju status rock zvezde, da to važi i za neke filmadžije, da svuda ima frikova i čudaka, ali skoro svi likovi da su takvi? Šta reći kada neko izjavi:,,Ja sam Dario Arđento i Bergman! I Kjubrik! I Hičkok! Ja sam film, film lično!"

ili ovo:


To sve deluje kao velika budalaština do poslednjih nekoliko stranica kada shvatite da vas scenarista troluje. Kada njih skopčate sa početkom, i sredinom (svime što je crtao Baćilijeri) dobijate priču koja uopšte nije kandidat za zlatnu malinu nego zapostavljeni biser. O da, Ratiger ima ultimativni alibi za sve gluposti. Naracija finala je u stilu Zone Sumraka sa WTF raspletom dostojnim najboljih Kijaverotijevih završnica.

Što se crteža tiče, ,,Grafički horor roman" ispručuje baš ono što naslov obećava. Ovde se neću zadržavati na Gravifčka novela vs Strip debati, niti ću ulaziti u novela vs roman, jer je potpuno nebitno glede epizode, nego ću obratiti pažnju na Grafički Horor. Da, ovde u stripu zaista imate nekoliko eksplicitnih scena nasilja (graphic u tom smislu reči) nacrtanih tako da šokiraju publiku. To im je namena, koliko zaista deluju zavisi od publike. Stari Dilanovci, poput mene, će verovatno biti umereno zabavljeni pošto su videli mnogo stravičnije scene na ovim stranicama, dok će nove čitaoce modernog ,,sve osim horor Dilana" možda iznenaditi. Ova epizoda je praznik za oči pošto su je crtala čak trojica odličnih crtača. Tu je dvojac veterana Montanari & Grassani koji prkosi godinama (70&80 godina!) i isporučuje kvalitetetnu stravu još od 80-tih. Kao što bi trebalo da znate, Grasani crta dok Montanari finišira i tušira table stripa.

Dugo nisu radili na redovnom serijalu (od epizode ,,Naslednici zone sumraka" ), crtali su maksije, ali zadržali su svoju trejdmark splater karikaturalnost. Drago mi je što su upareni s Ratigerom kao scenaristom, pošto on ne benda uredništvo, tako da M&G prikazuju scene koje se sve ređe viđaju u ovom nesretnom dobu ,,korektnih" autora. Ovog puta u tome nisu sami, pošto dele stranice sa Paolom Baćilijerijem koji je poznat po svom atipičnom stilu koji liči na američki andergraund. Njegove energične table unose potrebnu mahnitost u ovu šašavu storiju. Realno, kada se sagleda postavka takvih crtača i scenariste, jasno je da je ovakav ,,Grafički horor roman" teško zamisliti bez udružene snage alternativaca. Nikakva ,,dubina", pozerska filozofija itsl, nego bloody pulpy zabava.

Montanari & Grassani levo, Paolo Baćilijeri desno
Ali to nije sve narode. Čitanjem između redova postaje jasno da ovaj strip nije napisao neki doterani firmin čovek koji redovno štancuje scenarije ispeglane po kućnim pravilima izdavača, nego besni razbarušeni autor koji upućuje veliki srednji prst proizvođaču i potrošačima koji redovno gutaju šablonske ,,epizode" sa pokretne trake Mc Bonelijeve hamburgerije. Zašto je besan? Pa, ako se malo informišete o recepciji Ratigerovog debija ,,Na dnu zla" shvatićete zašto. Evo tldr verzije za one sa jeftinim ulaznicama: strip mu je dočekan na nož od strane forumskih snobova koji su ga toliko napljuvali, slali mu uvrede i pisali koješta na njegovom blogu, da se Ratiger povukao sa Dilana. Šta je toliko zgrešio da zasluši sav taj internetski katran i perje? Usudio se da napiše eksperimentalnu epizodu i da Dilana tretira na svoj način. Andergraund umetnik koji ne radi po PS-u? Čuda li čudnog. ,,Na dnu zla" uopšte nije loša epizoda, štaviše to je drugi put u serijalu da autor omažira Tvin Piks i nudi svoje viđenje, prvi je bio Sklavi sa dvobrojem ,,Tajne ramblina"/,,Zver iz pećine".

Našli su se i na domaćim internetima neki koji misle da je ,,Na dnu zla" zapravo ,,Na dnu dna" ali ko tvrdi da je to loša epizoda taj nije čitao kršine poput Koljača (by Sclavi), Dok grad spava (takođe by Sclavi), Šume ubica, Pobune Automobila itsl... Neki mladi čitaoci verovatno ne pamte niti znaju za ove epizode pa ću ih uputiti na relativno novije krševe kao što su ,,U glavi ubice" , ,,Verna klijentela" , ,,Nema trika, nema prevare" itsl. No, ne morate se zlopatiti sa tim naslovima kako bi videli šljarenje scenarija. Uzmimo za primer nastavak ove epizode. Ovaj strip ima svoj tematski nastavak u epizodi ,,Grafički horor roman- nastavak". Iza korica sa tim lenjim naslovom stoji solidno nacrtana ispodprosečna epizoda puna budalaština. Zbog čega baš ona nije naišla na gnev društvenomedijskih dušebrižnika? Osveta proseka dočeka samo one koji su iznad njih, eto zašto. ,,Grafički horor roman" nije avangardna epizoda, ne donosi ništa novo i neviđeno koliko podseća ,,ozbiljne" čitaoce na staru i pomalo zaboravljenu zabavu. Neopterećena kontunuitetom, meta/postomedrnističkim pristupom, ,,razvojem" likova, kao da je izgubljena epizoda iz zlatnog perioda.

Ocena: 7/10

Nowhere Man