„Heavy Metal i praskozorje četrdesetih“ je trebalo da bude ralativno redovna kolumna koja bi izlazila ili jednom mesečno ili jednom u par meseci. Posle prve dve (decembar 2019. i januar 2020) sam imao par radnih verzija teksatova spremnih za razradu. Ali, onda se dogodilo sve vezano za kovid te mi je delovalo da bi bilo suvišno šta god da napišem. Svi mi smo se promenili tokom ovih pandemijskih godina i mnoge teme o kojima sam nekada „lupao“ glavu su mi sada gotovo potpuno nebitne.

Iskren da budem, plan mi je bio da batalim ovu kolumnu, sačekam da udarim 40. životnu recku i krenem da pišem o onome što ljudi u tim godinama pišu, haha. No, HCWZ overlord Nenad mi je predložio da postove sa svog Instagram naloga pretočim u tekst. Da budem precizniji, predložio mi je da ih prevedem sa engleskog na srpski. Ti postovi su bili deo jednog namenskog teksta napisanog 2021. godine, a koji nikada nije video svetlost dana. Stoga sam rešio da umesto pukog prevoda odradim svojevrsnu reimaginaciju izvornog teksta, prilagođenu sadašnjem raspoloženju.

Dan pre početka pisanja ove kolumne mi je palo na pamet da postavim omote deset albuma koji su imali najvećeg uticaja na mene, zajedno sa pratećom, dobrano užeglom deskripcijom. Pošto je to bio pun pogodak, Nenad je kao svaki iskusni glavni i odgovorni urednik video potencijal koji bi mogao upotpuniti ionako bogati sadržaj sajta. Stoga vama, cenjenim čitaocima, ovom prilikom pričam priču o deset albuma koji su imali najveći uticaj na mene u poslednjih 25 godina.

No, pre toga jedno objašnjenje. Ovo nije lista mojih najdražih 10 albuma – daleko od toga. Ovo je jednostavno priča o izdanjima koja su (iz ovog ili onog razloga) poslužila kao vodilja ka daljem istraživanju muzičkog sadržaja.

Priča kaže sledeće…


Do 7. razreda osnovne škole sam slušao previše sranja. To je činjenica koje se uopšte ne stidim. Naprotiv: drago mi je što sam slušao svakakav tehnodens i ostale muzičke abominacije, zaista jeste. Nekima će zvučati smešno, ali čak i najskrnaviji muzički podpravci mogu ponuditi nešto „specifično za ubogu dušu“. Uostalom, kako prepoznati nešto što je dobro ako ne znamo šta je ono što je loše (i obratno)?

Pored toga sam, kao i svaki klinac koji traži sebe u društvu koje je sjebano na mali milion načina, pokušavao da se uklopim u šablom kome su manje-više svi oko mene težili. Išlo mi je fenomenalno, ako se pad u ambis tako može gledati.

I upravo zbog toga su THE PRODIGY i THE FAT OF THE LAND tu.

Već napomenuh da sam slušao technodance. The Prodigy sam imao prilike da čujem i ranije – prvi put na Pink televiziji, pošto je njihova emisija „City“ koristila muziku iz „No Good“ singla koji mi se jako svideo. Sećam se da sam nabavio neku kompilaciju pesama sa prva dva albuma koja mi je delimično legla. Ali, sve promenio spot za „Smack My Bitch Up“. Bilo je tu nečeg drugačijeg od svega što sam dotle imao prilike da čujem (a i vidim, heh).

Posle ovog izdanja nisam imao želje da pratim njihov rad jer sam veoma brzo ušao u ekstremne metal vode. Ali, upravo sam zahvaljujući njemu spoznao šta želim od muzike koju bih slušao, bilo da su njeni glavni sastojci živi instrumenti ili semplovi: žestina, iskrene emocije i način na koji su one predstavljene.

Elem, sedmi sam razred osnovne i u jednom trenutku mi pada na pamet da jedinog metalca u odeljenju pitam da mi pozajmi par izdanja na preslušavanje. Razlog nečemu takvom nije postojao – to je, vrlo verovatno, bila prva od mojih impulsivnih odluka. Sad? Sad, bre! Aca je za uzvrat tražio da ja njemu dam nešto od onoga što sam ja slušao u tom trenutku, tako da smo veoma lako utanačili detalje.

Sutradan su u mom školskom rancu, ne znam ni ja kako, mesta našli skoro pa tuce izdanja. Većina su bili diskovi, ali je tu bilo i dobrih, starih kaseta. Cannibal Corpse i Brutal Truth (oh, pamtim to veoma dobro) su na prvu bili „no-no“ (oprostite žutokljunstvu mom), ali IRON MAIDEN i THE OFFSPRING izdanja su me nagnala na pomisao da ih nikada ne vratim pravom vlasniku. Ne šalim se.

IXNAY ON THE HOMBRE je za mene i dan danas neka vrsta vodilje kakav bi album trebalo da bude, nebitno je da li je to blekeraj ili melodeath. Taj „flow“ pesama, „highschool punkrock“ energija i tripovanje da si avangardni buntovnik samo zato što sediš na ‘ladnom betonu. Budimo realni, kao klinci smo se ložili sami na sebe ako ne bismo uradili bilo šta minorno što bi matorci tražili od nas ili ako bi im prkosili do druge šljage. Ko izdrži do treće je hardcore to the bone. Život je bio prostiji, ali svakako sjeban.

THE X FACTOR. Svako je znao za bendove Iron Maiden i Metallica, bukvalno svako. Drogoši i sektaši, kvare omladinu i tako dalje. Klasično pripovedanje koje traje i dan danas. Jedino što ja tad nisam znao da je baš na ovom albumu pevao neko ko nije Dikinson, a i da jesam znao to mi ništa ne bi značilo jer sam bukvalno tada po prvi put čuo bilo šta od njih. Ljudi kenjaju po ovom albumu bez ikakve osnove – Iced Earth bi sa ovakvim delom bili hvaljeni do iznemoglosti (ovom prilikom ne želim da na bilo koji način okudim Jenkije). Blejz je kao vokalista dao sve od sebe da bude što je moguće bolji kormilar na brodu koji plovi ka ivici Disksveta.

STONE TO FLESH – SOME WOUNDS BLEED FOREVER

Sećam se kada sam u Rock Expressu čitao o njihovoj „Scream Until YU like It“ kompilaciji. U tom trenutku je nisam kupio jer sam maksimalno mogao da se „otvorim“ samo za časopis a ne i za disk i poštarinu. Jbg, novac za užinu je pokrivao jedan burek bez jogurta. Hvala ortaku iz srednje koji je bio rad da mi disk ustupi na nedelju dana kako bih se određenim numerama sa njega trovao do iznemoglosti.

„Unveiled Evil“ me je svojom žestinom naterala da se potrudim da nađem ceo album u što kraćem roku i u tome sam uspeo posle nekoliko meseci. Pre nabavljanja albuma sam već bio u black metal vodama i za mene su The Stone bili isti nivo kao Dimmu Borgir. Jes‘ da i od norveških blekera nisam (tada) čuo više od dva albuma, ali je za mene ceo koncept bio istovetan. Moja je greška bila što sam (kao prosti srednjoškolac bez interneta ranih dvehiljaditih) blekeraj video kao jednu vrstu pokreta u kome možeš slobodno da se izražavaš i da budeš najiskrenija verzija sebe koja sve ono što radi - radi samo zbog sebe samog, a ne jebeni wannabe elitista koji je ekvivalent današnjim tiktokerima. Čast izuzecima, razume se.

Fun fact: za originalno CD izdanje ovog albuma sam trejdovao 20 DVD-ja sa mp3 muzikom. Naravno da je vredelo.

Iako mi je melodični ekstremni metal srcu najdraži, i te kako jebeno volim da čujem žestoku komercijalnu muziku. Vrlo je verovatno da SHINEDOWN kod nas te 2008. godine nisu bili toliko poznati, ali sam se ja u THE SOUND OF MADNESS zaljubio kao žutokljunac u prsate glumice iz „Čuvara plaže“.

Mnogi verovatno znaju za RockBox torrent sajt – upravo preko njih sam naišao na ovaj ubercool floridski bend. Brz flet net, torenti, rapidshare i druga čudesa su bili alat za otkrivanje nebrojenih izdanja. Kako se šta skine, tako to ide na plejlistu i (najvećim delom) doživi „shift + delete“ sudbinu. Ne i ovaj album – apsolutno ne.

Od te 2008. godine, „The Sound of Madness“ je uvek, ali uvek bio na svakom mom mp3 plejeru i telefonu. Pesme „Second Chance“ i „Call Me“ mi izmame suzu čak i kada dođu na red u shuffle plejlistima kada idem na trčanje. Jeste, emotivna, matora plačipizda sam - deal with it!

U jednom od ranijih tekstova sam već pominjao INTO THE ABYSS od HYPOCRISY. Zaista ne znam da li bi mi ovaj album ikada mogao dosaditi. Što vreme više prolazi, to mi je sve draži. Sve je tu što bi trebalo da bude: žestoki, surovi rifovi, oštra distorzija, atmosfera nadolazeće apokalipse u sporijim pesmama, te devastirajuća simbioza death i black metala u onim bržim.

Hypocrisy su mi u top 5 najdražih bendova – tu spora nema, iako neke albume volim mnogo više od drugih. Iako „Abducted”, neku od obe verzije „Catch 22” ili prošlogodišnji „Worship” mnogo češće budu prvi izbor prilikom slušanja, jeza me prođe kad god čujem uvodne tonove od „Blinded” i „Fire in the Sky”.

„Hej, Antonio – ko ti je taj Džimi Burger?“

To je bilo pitanje koje mi je postavio lik iz srednje, misleći na moj ENTHRONE DARKNESS TRIUMPHANT duks. U trenutku sam, kao i svaka srednjoškolska paljevina imao poriv da ga (uzaludno) obrazujem, ali sam iskulirao jer ne bi bilo poente da mu objašnjavam bilo šta vezano za neko „sektaško sranje” koje ga i ovako i onako ne zanima.

DIMMU BORGIR su bili jedan od prvih black metal bendova koje se imao prilike da čujem (uz Cradle of Filth, Mayhem, Marduk…), a o kojima sam čitao iz sijaset fanzina i časopisa. Tokom letnjeg raspusta 2000. godine sam još uvek slušao mahom ono malo trešeraja što sam imao na „bugarskim rezancima” (Metallica, Slayer, Testament, Sepultura), tako da su norveški blekeri posve prodrmali moje poimanje ekstremnog metala - u tom periodu se još uvek nisam interesovao za death metal.

Čini mi se da sam ovaj slušao satima i satima bez prestanka. Kasetaš sa CD plejerom nije imao „repeat” dugme, tako da sam po završetku poslednje numere morao da podignem svoju usnulu zadnjicu i stisnem „play”. Čoveče, taj osećaj kada pronađeš nešto što ti toliko uhu prija i što te pored sve svoje agresivnosti opušta – to je nešto neprocenjivo!

SENTENCED su bili jedno od najvećih otkrovenja dok sam bio u fazi opseivnog traženja gothic, doom i dark bendova. CRIMSON me je toliko očarao da nije bilo dana da ga nisam barem jednom u potpunosti preslušao. Iste godine kada am završio srednju je izašao i THE COLD WHITE LIGHT, album koji je kruna karijere ovog finskog benda.

E, sad – u to vreme je još uvek bilo ljudi koji su za okej naknadu rezali diskove: braća Polzović i Max Butcher. Od potonjeg sam ovo i još neka izdanja naručio i sa nestrpljenjem iščekivao. Čim je pošiljka stigla, prvo što sam stavio u plejer je bilo ovo izdanje (Vintersorg i Hypocrisy su se morali strpeti, jebiga).

A, onda… Magija! Intro, druga, treća numera i onda – „Neverlasting”. Čoveče! Dotle sam opčinjeno, zatvorenih očiju slušao, a od ove numere sam kao najgori klinac počeo da skačem po sobi, mlataram kosom i sviram air-gitaru, jedinu koju i dan danas znam.

Pesma se završila i ja sam uradio jedinu logičnu stvar – pustio sam je ponovo.

Posle toga sam pozvao svog ortaka Velju, koji je takođe fan benda, te mu je pustio preko fiksnog. Prva stvar koju mi je rekao posle tog bootleg preslušavanje je bila da dolazi čim pre da mu presnim album na kasetu. Kada je došao nismo ni reč progovorili – samo smo cirkali kafu i upijali svaki zvuk, kao da posle toga više nećemo imati prilike da bilo šta čujemo ikada više.

...AND JUSTICE FOR ALL je i pored Larsovih napora bio savršen svršetak jednog poglavlja u radu benda. METALLICA je i pre njega postala metal kolos, a posle toga… Pa, svi znamo kako se priča dalje odvijala.

...AJFA je upao u moj život u jednom veoma bitnom, ali i izuzetno teškom trenutku. Taj period mog života je bio bajata pletenica pregršt događaja i iskustava koji su me ispunjavali gorčinom i tugom. Muzika je bila ne spas, već beg od svega od čega mi je bilo muka. U tekstovima koje sam prepisivao sa lista na list i potom u pesmaricu, sam tražio smisao onoga što mi se događalo ili bar znak da neko negde zna i razume kako se osećam.

„You can do it your own way if it‘s done just how I say”. Ti stihovi su najdirektnije i najsirovije opisivali ono što sam svakodnevno slušao od različitih dušebrižnika koji su želeli da se prilikom samooblikovanja vodim njima kao uzorima. Sreća je da sam imao dobru zvučnu izolaciju od takvih kreatura.

ORBIT CULTURE su za mene bili otkrovenje od trenutka kada sam ih prvi put čuo. Dugi niz godina sam nailazio na izuzetno zanimljive bendove i izdanja. Ali, neverovatno dugo nisam čuo bilo šta što me je nateralo da se osetim onako kao kada sam čuo „Blackened” od Metallice ili „Unveiled Evil” od The Stone.

Album NIJA sam sa nestrpljenjem očekivao. Od uvodne numere me je oduvao, ali je „North Star of Nija” pomutila moj um, pogotovo dok sam čitao stihove.

„I‘ve lived through some gray days
But I‘ve never really given it a thought
How I live, how it‘s feasting on me
How it‘s taking me”

Ove reči su me neverovatno zabolele jer su opisale haos u kome sam se našao. Jer, posledice pandemijskih restrikcija i zatvaranja su na svima ostavile traga. Ako se na to doda previše prekovremenog rada i razočaranje ne samo društvom u kome živimo, već celim svetom.

Da, iako je već trebalo da budem indiferentan shodno godinama, osećao sam se besno, ali i bespomoćno. Iako sam imao punu podršku, razumevanje i (nadasve) ljubav svoje supruge, činilo mi se da sam oko sebe mogao videti samo ponor. Sreća u nesreći je bila moja odluka da se posvetim tekstovima (što zaista dugo nisam radio) jer su mi upravo oni pomogli da se saberem, da shvatim da moram da se borim sa demonima – svim onim što me muči. To je proces koji će vrlo verovatno trajati do poslednjeg minuta mog života, ali bez te borbe sa senkama podsvesti ne bih umeo da na pravi načim cenim sve ono što je dobro u mom životu.

Antonio Jovanović