Nekoliko dana nakon završenog Nišville jazz festivala 2022 (5 - 14. avgusta) ostaju pomešana, ali i podeljena mišljenja. Mnogima se čini da je ovaj festival u svojoj 28. godini postojanja došao do izvesnog (pre)zasićenja i da puno stvari koje se programa i organizacije tiču odaju mnogo slabiji utisak u odnosu na neke ranije realizacije.

Najavu ovogodišnjeg Nišvilla, par meseci pred datum održavanja, prate članci lokalnih i regionalnih portala o teškoj društvenoj klimi, nereagovanju gradskih struktura, nebrizi ustanova i institucija kulture na državnom nivou, te se cela priča svodi na to da Nišville na koji smo navikli više neće imati mogućnost da se dalje održava, barem ne u Nišu. Sve to je u samom startu (a i još pre nego što je sam festival počeo) stvorilo jedan sveobuhvatno negativan predosećaj.

Prvenstveno među Nišlijama (i mlađih i starijih generacija) koji se godinama bore za adekvatnije i komfornije uslove na polju umetničkog stvaralaštva, pokrenula se lavina komentara i reakcija na društvenim mrežama. Neverica, ljutnja, razočaranost, osećaj bespomoćnosti sa jedne i želja za radikalnijim i borbenijim delovanjem na polju kulturnog aktivizma s druge strane upotpunili su prateća dešavanja vezana za nadaleko čuveni Nišville.

Iako je u svemu tome teško pronaći onu dobru stranu, još teže je prihvatiti da ona nikako ne postoji kao makar i malecni tračak nade da će sledeće godine u avgustu mesecu na glavnoj (a i svim ostalim binama) u niškoj Tvrđavi ipak nastupiti neko bolje sutra.

Nišville kao festivalski entitet, u svojoj idejnih postavci je jedna vrlo, vrlo kompleksna struktura s obzirom na ne male razmere i domete kojih se poslednjih desetak godina latio, ali i koje je i te kako dostigao. Nišville je, samim tim, postao poprište sučeljavanja interesa biznisa, politike, institucionalizovane kulture i nadasve umetnosti koja je najugroženija u svakom kontekstu, u Srbiji pogotovu.

I bez obzira na sve, ipak je Nišville mesto i prilika da ta umetnost u svojim najširim vidovima i najrazličitijim oblicima postojanja, pokaže svoje pravo lice u punom sjaju, barem što se tiče Niša i niškog regiona, a evidentno i šire.

Nišville je mehanizam ili možda bolje reći organizam koji funkcioniše po složenim principima "prirodnih" zakona društvene fiziologije, a koja, to vrlo dobro znamo i osećamo, živi na aparatima. Sigurno ne bi izgurao ovoliko godina postojanja da za njim ne postoji potreba, želja, volja, a ponajviše učešća i te kako predanih i požrtvovanih ljudi koji omogućavaju da ovaj festival programski, tehnički i logistički bude i ostane na vrhunskom nivou.

Nišville ima svoje zaposlene, honorarno i projektno angažovane koji od samih prapočetaka ove priče godinama održavaju njene vitalne funkcije. To su ljudi čije je višedecenijsko delovanje na polju muzike, umetnosti i umetničke alternative nemerljivo po vrednosti shodno njihovim rezultatima i dostignućima. 

Ulaz u nišku tvrđavu koja je dom Nišvil džez festivala, foto: Nenad Petrović
Dejan Šobot u ulozi stage menadžera glavnih bina (poznati niški muzičar, DJ svetskog gabarita, kolekcionar ploča, član nekadašnje redakcije čuvenog Fast radija, tonac, organizator brojnih alternativnih događaja), zatim Željko Ljubić Piti ove godine nadležan za Youth Museum stage, Jazz for kids, buking i još mnogo toga (session muzičar, organizator muzičkih radionica, tvorac, saradnik i učesnik brojnih muzičkih projekata, pisac, a možda najpoznatiji po članstvu u čuvenom bendu Goribor), Bojan Bojković zadužen za Jazz for Kids (profesor muzike, session muzičar, pijanista) samo su neke od pojava koje se moraju pomenuti kao, najblaže rečeno, sinonimi za Nišville. Njihovo znanje, iskustvo, organizacione sposobnosti i raznovrsne veštine utkani su u temelje tog svetskog glasa po kome se o Nišvillu čuje nadaleko. Oni čine da umetnost kao takva, sinhronizavana tehnikom realizacije umetničkog programa funkcioniše u potpunom balansu do apsolutnog savršenstva i ne samo to, već su u stanju da koordiniraju, animiraju i u ceo mehanizam uklope veliki broj ljudi, stručnjaka i entuzijasta koji rade za istu stvar.

Ali sve je još i komplikovanije od puke logistike.

Već se u utorak, drugi dan nakon festivala, pojavila vest u lokalnim medijima da će se jedan odbornik, u predstojećim okupljanjima skupštine grada zalagati za opstanak Nišville jazz festivala u Nišu, mestu u kome je i stvoren i zaslužuje da živi.

To je, naravno, odlična inicijativa i jedan od osnovnih preduslova da Nišville nastavi da postoji prepoznat, cenjen i podržavan prvenstveno sredstvima Ministarstva kulture (na državnom nivou) i opštinske uprave grada Niša. Takva je baza neophodna da bi Nišville jazz festivalu bilo omogućeno da igra na sigurno i da ima zagarantovan status institucije kulture (države Srbije i grada Niša) od kojih bi mnogi umetnici i kulturni radnici mogli da žive i stvaraju. U suprotnom, sve se dalje svodi na tržište kao takvo, i Nišville, u nedostatku dovoljnih donacija i sponzorstava, kao, najsirovije rečeno, jedan preduzetnički subjekt sasvim legitimno i sa punim pravom traga za najisplativijim prilikama koje mu omogućavaju nastavak rada.

Ukratko, to je osnovni kontekst vezan za diskutabilni status Nišvilla u budućnosti i to je segment koji prvenstveno zavisi od onih koji imaju upravnu moć u višim sferama društvenog funkcionisanja. Za ostale Nišlije, kritičnu masu i svu publiku koja pomno prati Nišville iz godine u godinu, dileme nema: svaki avgust u Nišu bez Nišvilla biće jedna obična rupa u kalendaru.

I nakon ovogodišnjeg izdanja kojim mnogi nisu bili zadovoljni te su tragali za programskim omaškama, tvrdili da su izvođači slabijeg kvaliteta u odnosu na ranije, diskutovali o (ne)potrebnom prisustvu pojedinih izvođača kojima ovde jeste ili nije mesto, prebrojavali posetioce uz konstatovanje da je poseta minorna i slično, uprkos svemu, Nišville, kao takav i sa mogućnošću da ne zadovolji baš svačije apetite, u potpunosti je ispunio svoju svrhu.

Pogled na jednu od dve glavne bine, foto: Predrag Popović

Ovaj festival je prvenstveno bitan za brojne svestrane muzičare iz najviših umetničkih sfera današnje srpske muzičke scene. Bitan je kao mesto povezivanja, saradnji, pravljenja prilika da scena kao takva, sa brojnim ljudskim i stvaralačkim resursima, napreduje, razvija se, uvećava i obogaćuje sadržajima.

Naročito je bogat, raznovrstan i kvalitetan program ponudio Open stage. Koncipiran tako da nudi trenutno najbolje od aktuelne domaće alternative, ali i bluza, roka i eksperimentala, evidentno je držao najveći deo pažnje velikog broja posetilaca u Tvrđavi koji su došli da prate besplatan festivalski program.

Najveći broj bendova bio je iz Novog Sada, Evropske prestonice kulture, koji je, sudeći po atmosferi na nastupima Glasova iz unutrašnjosti, Zbogom Brus Li, Petting blues band-a i Kvantnog polja, sasvim opravdao svoju titulu. I beogradska scena, sa svojim zvezdama, sijala je podjednako jako, te su na oduševljenje fanova, bubnjar KKN-a, Vladan Rajović i basista Straight Mickey and the Boyz, Boško Mijušković, u okviru novonastalog projekta Goddealers pokazali svojom spontanom izvedbom i vrhunskom improvizacijom da rokenrol nikada neće postati istrošen i neinventivan kada je u pravim stvaralačkim rukama. Isto se može reći i za nastupe Presinga i Cockblokers-a, dok su CD Ministar i Grupa Ljudi (Kragujevac) i Cotton pickers (Mladenovac) pokazali da rokenrol i alternativa i te kako imaju perspektivu i van centara kao što su Novi Sad i Beograd.

Youth Museum stage je takođe pažnje vredna "stanica" na ovom festivalskom putovanju u čijem programu su pomešani lokalno i globalno, etno, funk, latino, rokenrol, heavy metal, autorska muzika i tribjut bendovi, a u prvom planu jesu pre svega, mladi stvaraoci iz Niša, regiona i cele Evrope.

Glavna bina ove godine bila je najviše komentarisana, ali i kritikovana. Istina, nije bilo, kao nekada, Billy Cobbhama, Tom Harrella, Candy Dulfer, Rosenberg tria, Sun Ra, Mop Mop i mnogih drugih planetarno popularnih zvezda koje bi zadovoljile istančane zahteve publike, ali činilo se da su Magnifico (SLO), Al McKay's Earth, Wind and Fire Experience (USA), Julian Marley (JAM/USA), Yellow jackets (USA), Montuno (BGR) ipak učinile da prepoznatljiva atmosfera i nišvilovsko raspoloženje i uprkos nestabilnim vremenskim prilikama budu kao u najboljim izdanjima. Nastupili su i jazz kvarteti, kvinteti, tria i orkestri iz Poljske, Italije, Izraela, Brazila o kojima autor ovih redova nije merodavan da piše i komentariše jer svojom umetnošću prevazilaze granice znanja prosečnog muzičkog istraživača.

Nezbežno je pomenuti nastupe domaćih izvođača Slide Ride (zatvorili treći dan festivalskog programa na glavnoj bini) i Nenad C & Numismatica (zatvorili poslednji festivalski dan). Brojna prisutna publika i atmosfera koja prevazilazi svakidašnji muzički doživljaj, potvrđuje da Nišlije sa ogromnim zadovoljstvom i ponosom neguju svoje muzičke legende i kultne stvaraoce.

Mnogim posetiocima su parali uši pojedini izvođači, naročito se u polemikama digla prašina oko Džambo Agushevi Orchestra (EGY/BEL/MKD) trećeg festivalskog dana jer, navodno, trubački orkestri i bleh muzika nisu baš u duhu jazz-a kakav bi Nišville trebalo da promoviše.

Ovo izdanje Nišvila obeležila je i kiša, foto: Zoran Ćirić

Bez obzira da li nam se nešto sviđalo ili ne, u konceptu, programu i sadržaju generalno, činjenica je da Nišville nudi ogroman izbor posetiocima svakojakih senzibiliteta. Granice jazz muzike (u klasičnom smislu) svakako jesu probijene, ali ko može da te granice sa preciznošću i validnim argumentima jasno utvrdi?

Jazz odavno nije samo klavir, kontrabas, klarinet, saksofon već u svakom smislu slobodna forma, odraz kreativnosti, spontanosti i umeća improvizacije.

U nazivu samog festivala (i opisu koji se može naći na sajtu) jazz stoji kao odrednica kojom se insistira na fuziji ovog pravca sa etno tradicijama različitih delova sveta, a naročito Balkana. Najpoznatiji jazz magazin na svetu, američki Downbeat je u opširnom prikazu festivala ocenio Nišville kao najbolji mogući način da se istovremeno promoviše jazz nastao na američkom kontinentu, muzičku tradiciju Balkana, a posebno spoj ta dva stila. Nišville je umnogome doprineo promociji balkanske muzike kao novog trenda u kontekstu world music pravaca.

U prilog potrebe za zvaničnim, definitivnim i deklarativnim institucionalizovanjem festivala od strane najviših kulturnih instanci naše države, stoji i Nišvillova nagrada za životno delo, priznanje koje Nišville svake godine dodeljuje zaslužnim srpskim jazz muzičarima. Priznanje je ustanovljeno 2006. godine, a njime su u istoriji jazz-a i muzike uopšte ovekovečeni Šaban Bajramović, Duško Gojković, Miša Blam, Stjepko Gut, Bisera Veletanlić i mnogi drugi, a ove godine i Beti Đorđević.

Jasno je, ortodoksnih, klasičnih jazz festivala ima svugde, pogotovu onih koji insistiraju na elitnom pristupu takvoj vrsti muzike. Nišville svojim bogatim programom insistira na različitosti, na doživljaju umetnosti uopšte kao performativnog stvaranja kroz najrazličitije izraze, forme i medije, umetnosti koja većini ljudi mora biti dostupna i vidljiva.

Jazz Theatre, Welcome stage, Youth Museum stage, Jazz for kids, Midnight jazz dance stage, Hip-hop stage, River Stage, kao i prateći sadržaji: izložba oldtajmera, Striporama, Nišville Movie summit su pojedinačne frakcije u okviru festivala i oblici umetničkog delovanja koji okupljaju neslućen broj kreativaca iz godine u godinu.

Bilo bi suludo konstatovati da Nišville mora smanjivati svoje polje delovanja i isfiltrirati sadržaje da bi opstao i uklopio se u javne budžetske interese.

Prvi i osnovni javni interes Niša, prestonice južne Srbije, mora biti povratak i učešće mladih u javnom i kulturnom životu, koji su, zbog datih (ne)prilika otišli iz grada u potrazi za motivacijom i podrškom za svoj rad. Nišville, ovakav, šarenolik i sa bezbroj započetih ideja ima neslućene potencijale za gomilu svrsishodnih projekata koji bi mnogim umetnicima i kulturnim radnicima mogli pružiti priliku za plaćeni rad.

S druge strane, Nišville festivalu treba bolji marketing, šire polje delovanja za događaje i okupljanja tokom cele godine (ne samo u toku avgusta) u svrhu promocije jazz kulture, umetnosti i samog festivala koji to sve sažima u najširem značenju svog imena i svog brenda.

Sve to definitivno nije lako jer najveći problem leži u formiranju i građenju bolje društvene i duhovne atmosfere u Nišu i niškom regionu. Od toga sve potiče i to je glavni preduslov za procvat kulture i autentičnog niškog umetničkog i miljea koji živi od svog rada.

Zvuči teško, ali nije nemoguće i svakako je jedan od najvećih izazova za Niš kome je glavno pitanje opstanka to da li će (p)ostati grad.

Ana Bjes Nikolić