Jedno vreme mi je Dream Theater bio u samom vrhu omiljenih bendova, najviše zbog albuma kakvi su “Images And Words”, “Awake” ili “Metropolis Pt.2”. Prvu dekadu svog postojanja bostonska petorka sastavljena od perfektnih muzičara – virtouza je iskoristila da svima pokaže kako treba da zvuči progressive metal. Komplikovan, kreativan, ali i melodičan i prijemčiv i širim masama. Kada su nešto kasnije kreativnost pretpostavili tehničkom umeću i počeli da svetu pokazuju “Vidite šta to mi umemo” tu je počeo i njihov pad i osipanje fan baze. Nekoliko gotovo neslušljivih ploča skinulo ih je sa mog pijedestala na koji nikad više nisu mogli da se popnu. Prišli su mu samo par puta, kada su pravili iznenađujuće dobre (ali ne i odlične) albume tipa “Black Clouds & Silver Linings” i poslednja dva “Distance Over Time” i “A View From The Top Of The World”.

I pored moje fascinacije bendom u prvoj fazi njegovog delovanja sam vokal pevača Jamesa La Brie-a, Kanađanina na privremenom radu u SAD-u mi nije legao do kraja i često sam zamišljao kako bi neki drugi lik za mikrofonom sigurno bolje izneo pesme kakve su “Pull Me Under”, “Take The Time”, “Through Her Eyes” ili “Space-Dye Vest”.

Svejedno, nevoljno sam ga prihvatio kao neizostavni deo Dream Theatera i tako je to ostalo do danas. Za mene je bio samo najslabija karika DT-a. I onda…

…Pored nekoliko sasvim solidnih solo uradaka, side project bendova kakvi su Frameshift, Leonardo ili Mullmuzzler pre nekih mesec i po pod ruke mi na volšeban način dođe disk pod nazivom “Beautiful Shade Of Grey”. Poslušam ga radi reda i ocenim da uopšte nije loš. Stavim još nekoliko puta u plejer i oduševim se. Dosta blaži od onoga što DT inače rade i više rok nego metal, ali prepun odličnih pesama, savršene produkcije i neočekivanih aranžerskih rešenja, ovaj album mi je zaista prirastao za srce, a ja ću u ovih nekoliko redova pokušati da vam objasnim zašto je to tako…

… Ovo je jedan album na kojem preovladava melodični rok. Sigurno nije ono što su fanovi očekivali jer proga pa i metala ima tek u tragovima, ali je beskrajno šarmantan, zarazan i lak za slušanje. Gotovo bih mogao reći – idealan za leto. Fokus je ovde na catchy melodijama, dobrim tekstovima, finoj dozi melanholije i usudiću se da kažem (verovatno prvi put u životu) fenomenalnom Džejmsovom pevanju kojem bar po mom skromnom mišljenju više odgovara ovaj AOR fazon nego metalski manir. Pomenuću i bend koji je doprineo da ovaj album bude tako dobar – Marko Sfogli, umetnik na gitari koji je na nekim svojim solo pločama objasnio šta sve ume i zna, ali je ovde sav svoj talenat podredio pesmama, Pol Log koji je svirao bas i akustičnu gitaru, Kristijan Pulkkinen iz benda Edens Curse (u kojem peva naš Nikola Mijić) a bubnjeve je svirao rođeni Džejmsov sin, Čens. Svi oni su ovde od početka do kraja delovali kao bend a ne kao grupa virtouza što se zaista i čuje.

Album počinje i završava se sa “Devil in Drag” — najćvršćom pesmom na albumu. Druga verzija je električna i iako obe pružaju solidan funk/pop groove, električna verzija mi je neznatno bolja od ove dve.

„SuperNova Girl“ je tripovski omaž odama 60-ih o neuzvraćenim ljubavima. Sa primetnim psihodeličnim nabojem i pored sladunjavog šmeka LaBrie uspeva da zvuči iskreno.

„Give and Take“ je prvi singl sa ploče 8 nimalo slučajno, ima možda i najjači prog vajb, ali je takođe i vrlo pevljiva, gotovo himnična. Radio-friendly pogodak i jedna od najboljih na ploči.

„Sunset Rain“ donosi zvuke violine i možda je najslabija pesma na albumu. Pa ipak, mogla bi biti ta balada uz koje biste zaplesali za izabranicom srca svoga ili digli upaljač (ili u poslednje vreme mobilni telefon) visoko iznad glave na koncertu.

„Hit Me Like a Brick“ je još jedna izvanredna numera. Ima funky/dance groove zbog kojeg ćete verovatno čak i pocupkivati.

„Wildflower“ ponovo donosi vibracije „leta ljubavi“ s kraja 60-ih. Akustične gitare i hipi tekst će vas naterati da zatreste kosom levo-desno. Naravno, ako je još uvek imate.

„Conscience Calling“ je a capella minijatura i zaista ne bi bilo loše da traje malo duže, jer je vokal odličan. Ali je uvod u isto taku dobru „ What I Missed“.

„Am I Right“ bi mogla biti prirodan završetak albuma jer kreće potpuno akustično da bi u „krešendu“ ceo bend došao do izražaja, a glavna zvezda je i ovde Džejmsov vokal, što solo, a što kao pozadinski vokali i sve zvuči gotovo savršeno…

… Gotovo savršeno, jer sledi izuzetna obrada Led Zeppelinove „Rumble On“ koju je LaBrie izneo u maniru Planta u najboljoj formi što je priznaćete, gotovo nemoguć zadatak. Iako je aranžmanski pesma vrlo blizu originala, Džejms u drugom delu peva agresivnije i bombastičnije. Fenomenalan pogodak !

Kao što već napisah, ploču odjavljuje električna verzija „Devil in Drag“ i zaista je odlična, ali je trebala ići negde na sredini jer bi sigurno bilo efektnije da mi je „Ramble On“ odzvanjala u ušima još dugo, dugo pošto se album završi.

Svejedno… Ovo je vrlo dobra, mogao bih se čak usuditi reći i – odlična ploča. Ako očekujete hard i heavy metal, ovo nije to. Nije ni prog. Više se oslanja na tekstove i melodije, ali Džejmsu Labriju niko neće reći da je manje metalac zbog toga. LaBrijev intimni i melanholični izlet u mirnije vode prošao je više nego dobro. Možda sam se malo zasitio žestokog zvuka pa mi se ova ploča toliko dopala…

…A možda sam i omatorio… Svejedno, poslušajte „Beautiful Shade Of Gray“. Ima šta da se čuje. Rekoh već, ovo je gotovo letnja ploča i prijaće vam u ove vruće dane.

Zoran Popnovakov