Nakon što su ispunjene zamišljene godišnje kvote i izgustirani alternativni hirovi, nakon hedonističkog i uvek sjajnog češanja o mamutske klasike, napokon sam poželeo da u pauzi svega upoznam i to čuveno džangrizalo koje neumorno dugo, surovo i nestvarno dominantno vlada svetskim i domaćim prodajnim top listama. I nakon što su prošli plaćeni i manje plaćeni hvalospevi, prvi drugi i treći tiraži, a ona i dalje stajala na prodajnom vrhu, nešto je morala da ima, mislio sam, pre čitanja kojim zapravo planiram da završim čitavu čitalačku sezonu. I imala je.

Već na polovini čitanja iz aviona je sve bilo jasno- pitko, duhovito, direktno, jednostavno, vrckavo, emotivno sa daškom konstantne mada podnošljive patetike, toplo, sa izuzetno dominantnim i snažnim autentičnim glavnim junakom koji je u otporu svemu, i sa malim brojem okolnih životnih likova koji služe kao dekor pozornici koju praktično okupira glavni protagonist. Uve ima principe. Uve ima stav. Uve ne menja, ni jedno ni drugo. Uve jednostavno gleda na život. Uve se ne smeje kad ne mora.A gotovo nikad ne mora.Uve je za današnji svet konzervativan.Uve ne voli inovacije.Uve razmišlja inženjerski.Uve je pošten, tih i svoj.Uve ne da da ga lažu.Uve ne veruje medijima.Uve se ne ulizuje ljudima.Uve ih zaobilazi.Uve je samo jednom voleo u životu.Svoju ženu.Nakon njene smrti, nastavio je da bude sve ono što je bio i pre toga.Samo bez ikakve želje za životom.Uve se tokom čitavog toka romana bezuspešno i komično samoubija.Uve je potpuno strava lik.

A opet, nije to bio prvi roman sa karikiranim simpatičnim gunđalom kojeg je nemoguće ne zavoleti, niti je prvi skandinavski autor sposoban da sa stilom pljune današnjem potrošačkom svetu u lice, a nije ni najbolji sa kojim sam se sretao. Mada je i dalje strava lik. Tako su izgledale beleške na polovini čitanja.

A onda, u drugom delu u kojem takođe nije manjkalo ritma, niti keza na licu za vreme letenja preko strana, niti šmeka i trenutaka za pamćenje, počeli su prvo stidljivo a zatim sve intenzivnije da se pojavljuju tonovi i boje koje su divnu ideju obojili u romantičnu novogodišnju sapunicu. Priča se utopila u sigurnu zonu u kojoj je lako poentirati ali više nema invencije, niotkud se iz komšijskih kuća pojavila galerija klišeiziranih likova koji su tu samo da prodaju knjigu, gejevi, romantične ucveljene siledžije, istraživačke novinarke, zaljubljeni tinejdžeri i narastajuća patetika koja neće dozvoliti romanu niti njegovom genijalnom junaku dostojan kraj, no da pobegne iz istog. Ali ni to neće biti dovoljno pošto će se u milijardu puta viđenom filmu u njegov dom useliti po svemu sličan naslednik. Jooj.Pobogu, zašto.Uve je zaslužio više.

Principijelan, autentičan i prgav usamljenik je sigurno zaslužio više.Ali mi čitaoci možda i nismo.Jer, Uve je sve ono što današnji svet nije. Uve je sve ono čega više nema, ili ga ima samo u tragovima. Uve je nepodnošljivo podsećanje na sve ono što ne valja. A mi smo ga redom pazarili, čitali, smejali se njegovim avanturama iz udobnih fotelja a onda ujutru nastavili da živimo tačno onako kako je Uve mrzeo. Jebote, kakvi smo licemeri.

Čitaji skandinavske autore i u sledećoj godini.I to one prvoklasne, koji pljuju bez izvinjenja i čiji krajevi nikada nisu za romantična plakanja.

Prijatno i hvala na čitanju. Strava ste.

Marko Gaić