HATEFUL EIGHT (2015) – Tarantino veruje u mitski broj 8
Helly Cherry
Od osmog filma Kventina Tarantina možemo da očekujemo još puno njegove patentirane „tarantinovštine“ koja podrazumeva recikliranje, kolažiranje, omažiranje, stilske bravure, nelinearnu naraciju, sočan i iskričav scenario, nasilje na rubu dobrog ukusa. Taratino je i dalje jedan od onih postmodernih „meta“ reditelja koji svojom reputacijom i imenom može da natera publiku da se sjati u bioskope, a u isto vreme ne bi bilo pogrešno reći da je Tarantino reditelj koji svojim radom uporno pokušava i da zadivi druge reditelje i filmske znalce brojnim „namigivanjima“ kojima puni svoje filmove u vidu referenci, citata i preosmišljavanja žanrova. „Hateful eight“ je čudna mešavina vesterna, detektivkse priče i jednog, rekli bismo, „The Thing“ tipa horora i podseća na filmove, kakvih nije malo, gde je grupa različitih ljudi svedena na jedan prostor u kome moraju da dođu do razrešenja nekog konflikta. U ovom slučaju konflikt se sastoji od toga što lovac na ucene Kurt Rasel mora da dovede svoju zatvorenicu Dženifer Džejson Li na vešala, međutim mećava ih primorava da potraže utočište u kolibi punoj sumnjivih likova koji su tu možda i iz razloga da oslobode njegovog taoca. Okrenuti jedni drugima likovi postepeno razvijaju nepoverenje ne bi li sve kulminiralo tipičnim tarantinovskim obračunom koji je apsolutno kreativan u ispoljavanju filmskog nasilja.
Osam antiheroja u filmu su na neki način presek Amerike tog i sadašnjeg vremena i njihovi odnosi donekle potencijraju uvek aktuelne rasno-ekonomsko-socijalne odnose. Tu su i sočni, mada na momente pomalo razvučeni i nepotrebni, ali zabavni dijalozi i monolozi od kojih prednjači autoritativni Semjuel L. Džekson koji igra možda i najbolju ulogu u Tarantinovom filmu od „Petparačkih priča“. Film je svakako bolji od Đanga (iako ga kritika nešto slabije ceni) čisto zbog svoje žanrovske raznolikosti i nepretencioznostu u instsitiranju na „rasnoj osveti“, ovo je zapravo jedna zabavno-groteskna igrarija (kao „Kluedo“ sa pištoljima) koja nema nameru da vas izmesti iz udobnog ležišta osim da vas filmski zabavi i razonodi. Ljubitelji filma primetiće superioran stil, suptilne reference na filmove kao što je „Stvor“ (genijalna muzika Enija Morikonea, pa čak i ona koju je komponovao specijalno za „The Thing“ iskorišćena je i u ovom filmu“) i „Evil dead“ (radnja se dešava u kolibi u kojij u jednom momentu krv lipti kao iz vatrogasnog creva). Jedina mana ovom inače zabavnom filmu je tajming koji je i za Tarantinove standarde razvučen, pa nije naodmet primetiti da bi film moguće profitirao sa malo zgušnjenom satnicom (čitaj minus pola sata).
Slobodan Novokmet
Osam antiheroja u filmu su na neki način presek Amerike tog i sadašnjeg vremena i njihovi odnosi donekle potencijraju uvek aktuelne rasno-ekonomsko-socijalne odnose. Tu su i sočni, mada na momente pomalo razvučeni i nepotrebni, ali zabavni dijalozi i monolozi od kojih prednjači autoritativni Semjuel L. Džekson koji igra možda i najbolju ulogu u Tarantinovom filmu od „Petparačkih priča“. Film je svakako bolji od Đanga (iako ga kritika nešto slabije ceni) čisto zbog svoje žanrovske raznolikosti i nepretencioznostu u instsitiranju na „rasnoj osveti“, ovo je zapravo jedna zabavno-groteskna igrarija (kao „Kluedo“ sa pištoljima) koja nema nameru da vas izmesti iz udobnog ležišta osim da vas filmski zabavi i razonodi. Ljubitelji filma primetiće superioran stil, suptilne reference na filmove kao što je „Stvor“ (genijalna muzika Enija Morikonea, pa čak i ona koju je komponovao specijalno za „The Thing“ iskorišćena je i u ovom filmu“) i „Evil dead“ (radnja se dešava u kolibi u kojij u jednom momentu krv lipti kao iz vatrogasnog creva). Jedina mana ovom inače zabavnom filmu je tajming koji je i za Tarantinove standarde razvučen, pa nije naodmet primetiti da bi film moguće profitirao sa malo zgušnjenom satnicom (čitaj minus pola sata).
Slobodan Novokmet