INTENZIVNO PRETRČAVANJE BOSTONSKIH HC VETERANA KROZ NOVI SAD (SLAPSHOT/FIRST FLAME/STATICO – SKC “FABRIKA”, NOVI SAD, 3.6.2022.)
 |
| Boston hardcore; foto: Ilija Marjanović |
Izlazak iz Korone muzička scena obeležava svečano, radno i bogme, prečesto. Dešavanja je toliko da se ne može sve ispratiti. Ipak, bostonski HC veterani
Slapshot su bili preveliki da bi se promašili pa sam 3. jun zabeležio u svoj rokovnik i podvukao cvrvenim flomasterom. Za svaki slučaj…
Novosadski klub / koncertni prostor SKCNS “ Fabrika” ugostio je sinoć pored bostonske četvorke i dva domaća punk / hc ansambla, beogradski
Statico i novosadski
First Flame.
 |
| Dario od starta u publici; foto: Ilija Marjanović |
Statico je novo ime u srpskom undergroundu, ali njegovi članovi to nisu ni izbliza (poznati su nam iz bendova Unison, Jaibo! i 36 Daggers). Ovo im je bio tek drugi nastup ali im to nije bio hendikep da zagreju već dosta pristigle mase. U nekih petnaestak minuta predstavili su svoj EP prvenac “
Il Nostro Cimitero”. Kratke, brze i energične pesme su zaštitni znak ove četvorke kao i pevanje u visokim registrima pevača
Daria koji je, uzgred, več posle minut- dva preskočio ogradu i pridružio se grupi od 7-8 najodvažnijih gledalaca (među njima su bile i dve cure) koji su momentalno krenuli da
igraju karakteristični ples za ovu vrstu muzike – pogo. Proseda legenda srpskog HC zvuka, bubnjar
Kuzman (ex-Unison) je ukrao šou celom bendu, ali to je bilo i za očekivati pošto odavno slovi za jednog od boljih bubnjara na ovim prostorima.
Statico su fino zagrejali masu za ono što je sledilo. A usledilo je “zakivanje”.
Već od prvih taktova “
We Still Believe” bilo je jasno da su
First Flame evoluirali u monstruozno dobar bend. Gitarski rad dvaju majstora na šestožičanim instrumentima je nešto što još nisam čuo od domaćih bendova koji gaje punk / HC sound. Kako je fontmen
Murari posle svirke objasnio “To ti je najbliže onome što svira Coheed & Cambria samo odsvirano na brži, hardcore način” i moram reći da je prokleto u pravu. Izvanredni “catchy” i melodični rifovi prekidani u stop-go maniru betonske ritam sekcije uz sugestivan glas
Milomira Gluhajića (ex-Strive For More, Still Bleeding) su nešto najbolje što sam čuo u poslednje vreme, a slušao sam mnogo toga. I ostale nove pesme “
Unbreakable”, “
Reflection” i naročito “
On The Edge” su mi se posebno dopale. Stare hitove “
Waiting”, “
Surrender” i “
Found” publika je spremno dočekala i nije propustila priliku da uglas peva refrene a povremeno i odmeni pevača koji im je nesebično nudio mikrofon.
 |
| First Flame; foto: Ilija Marjanović |
Kako kažu momci iz benda, album je u fazi snimanja i trebalo bi da izađe na jesen, a po svemu prikazanom trebalo bi da na mojoj ličnoj top listi bude kandidat za album godine. I da ne bude sve tako sjajno pobrinuo se (izgleda) tonac koji je iz nekog razloga posle dve odsvirane pesme smanjio volumen gitarama i nekako “zamazao” njihov zvuk. Slučajno ili namerno, zaista ne znam, ali bih više voleo da su gitare ostale kristalno čiste i jasne i blago postavljene ispred ostalih instrumenata. Ipak, to ne umanjuje odličan nastup First Flame-a.
SLAPSHOT su istrčali na binu desetak minuta pre 23 časa i u svom stilu “pretrčali” “Fabriku” uzduž i popreko a da se nisu dobrano ni zaduvali. Ne bi bilo to ništa čudno da nisu u pitanju četvorica sredovečnih muškaraca koji praše već punih 37 godina. Ok, jedini član benda koji je tu od njegovih osnivanja je poreklom Irac (i to se ne može nikako sakriti), građen kao “tabla slanine”,
Jack Kelly poznat pod nadimkom “
Choke” iliti “
Prigušivač”
sa kojim smo i razgovarali prilikom njihovog poslednjeg koncerta. Bogami,
Jack nikako nije gušio publiku već je od početne “
Watch Me Bleed” preuzeo dirigentsku palicu i vodio egzaltiranu i poprilično brojnu publiku kroz brojne hitove
Slapshota. Ne verujem da mogu da se setim iz glave šta su sve svirali ali svakako sam prepoznao “
No Friend OF Mine”, “
Old Tyme HC”, “
Say Goodbye”, “
In Your Face”, “
Firewalker”, “
16 Valve Hate”.
 |
Ono zbog čega volimo hardcore; foto: Ilija Marjanović
|
Prvih 5-6 pesama su izveli bez ikakve najave i komunikacije sa publikom ali je kasnije
Jack ušao u ulogu konferensijea i ćaskao sa očigledno zadovoljnom i raspoloženom publikom. Publika je bila uglavnom sredovečna kao i sam bend, ali su obraz osvetlali omladinci kojih je bilo dvadesetak i koji su non stop skakali, plesali i ulazili u šutke. Par puta sam se prevario i stajao preblizu pa su i mene uvukli u ne bi se moglo reći nasilne, ali svakako agresivne plesove visokog intenziteta. Jedan mlađi lik je očigledno imao pik na mene jer me je nekoliko puta baš “fino” munuo u rebra, ali mu to nisam uzeo za zlo nimalo, jer sam se podsetio mlađih dana kada ni ja nisam bio bolji. Za bis smo dobili “
Step On It” i “
Skinhead On The Rampage” koje su pevali apsolutno svi u sali. Iako mi se svirka pričinila kratkom, sam
Slapshot nastup je trajao pun sat što je normalno za HC koncerte. Pogotovo kad se uzme intenzitet performansa bostonske četvorke koja je zaista dala sve od sebe i pružila sjajnu svirku “za sve pare”.
Organizacija je bila vrhunska, pivo hladno, a pod lepljiv i klizav od prolivene tekućine pa je bilo i nekih padova, ali su svi otišli kućama zadovoljni, veseli i u jednom komadu.
Galeriju fotografija možete pogledati
ovde.
Zoran Popnovakov
