Komplikovano je analizirati umetničko delo, a pritom se ne ogrešiti o umetnika. Zato osećam strepnju da će moje reči uniziti novi album grupe Šajezerbiterlemon: „Na dugačkim poljima“. Ali dobro, valjda je subjektivnost je neophodna.

Kako preslušavam album, osećam se kao lik koji hoda pustinjom i tripuje oazu. Reči su direktne, podsećaju na misli, na priču, na ideju, čas sam u transu, pa pojurim napred kako se podigne tempo. Trčim kroz nepreglednosti i razmišljam jebote, je l moguće da ovo slušam. I ne nisam na drogama, ali slušam album i u fazonu sam: „Ovo radi!“ 

Omot albuma savršeno oslikava ono što osećam dok pokušavam da razaznam sirovu gitaru od još sirovijeg basa, koji u svojoj sirovosti stvaraju kaleidoskop surovosti. Bubanj je tu kao lepak koji spaja nerastvorene delove buke i tišine, a ja ostajem u čudu kada shvatim da je glas tako direktan, nametljiv i jak, a, s druge strane, tako gibak i nežan, i kako me pogađa svaka reč savršeno dobrom dikcijom, koja nije pevanje, ali nije ni recitovanje. Već je nešto šajzerbiterlemonovski opako, što me ujedno i teši i uznemiruje. Lirika koja izjeda, udara na prvu, zamišlja te na drugu. Taman pomisliš da si shvatio, sledeći stih te vraća na početak. I ta vrteška ne deluje frustrirajuće, već naprotiv.

Razmišljam, sećam se njih kada su svirali nekada, imali su pesmu po imenu: „Debela devojka“. A šta je ovo? Da li su ovo isti ljudi? Jesu, samo sam eto imao prilike da proživim njihov uzlet. Što ne govori da stvar koju sam pomenuo nije dobra, naprotiv, i dan danas se sećam refrena i u fazonu sam, kidalica. Ali ovaj album je nešto drugo. Nije najbolji, nije najkomplikovaniji, nije ni najlepši u onom estetskom smislu lepog, ali zašto bi i bio. No, savršeno je autentičan, subjektivno iskren i postiže efekat, makar u mojoj perspektivi.

Ne volim da poredim, niti žanrovski da klasifikujem, tako ovom prilikom to neću raditi. Bitnije mi je ono što ostaje posle izraza od tradicije. A izraz albuma „Na dugačkim poljima“ predstavlja mešavinu besa, melanholije, energije koja spaljuje iznova i iznova i rađa se iz pepela, uvek drugačija i uvek ista. U svakom smislu, neverovatna.

Sada mogu pesmu po pesmu da analiziram ponaosob, ali besmisleno je jer to bi bilo razlaganje koje bi pokvarilo ugođaj. Zato, svako ko nije imao prilike da ga presluša, preporučujem da ga na svoj način doživi. Jer vredi ga čuti, a posle vidite da li će te ga slušati dalje ili ne. Ja znam da hoću!

Stefan Megić