Retko koji autor me je vodio u tolike rasprave, diskusije pa i otvorene neprilike kao imenjak. Većinu sam pretvorio u nekoliko tekstova koji svedoče o večitoj zaljubljenosti u to superbrzo, neobavezujuće i uvek zabavno pisanje koje ne pretenduje ni na šta osim da podjebava do maksimuma. Prvu, prekandžovsku fazu koja je zaključena sa tim remek delom sam obožavao, ovu postkandžovsku mnogo manje, doživljavajući je kao autorovu potrebu da namlati novce, sasvim zasluženo i razumljivo. Kad je ovo čudo izašlo, izbegavao sam ga uspešno i veoma aktivno sve do sada. Kvazinostalgični postkomunistički manifest nedostojan uzimanja, mislio sam samouvereno i drsko, i zajebao se kao nikad u životu. 

Jeste da u prvih nekoliko strana čitanja shvatite da junaci furaju Obod i Gorenje smartfone, da Zastava proizvodi turbo motore i bluetooth multimediju u osvnovnom paketu opreme, da je dvadeset prvi vek i da je komunizam preživeo. I jeste da to zaliči na gore navedene sumnje. Ali zabavno je, jebiga. Odlično je. Tera neusiljeni smeh na lice. Uzeo Vidojković i srušio SFRJ predsedništvo u air crashu i izmaštao kako bi bilo živeti bez njih i bez rata. E sad, ne bi on bio on da je to neka obična fantazija za koju ćete odmah reći ha, pa tačno bi ovako bilo. Ma kakvi. On po običaju pojača stvar do maksimuma izdržljivosti misli i pusti da ga vozi.

Ne bi sigurno bilo kao u ovom romanu. Al koga briga. Ovde je odlično. Domaća industrija radi kao blesava, prati i nameće trendove i inovacije kakve ne bi uspevala ni u čijoj ludoj glavi osim autorovoj, Šarlo je očigledno snimio još nešto nakon Bistrog ili tupljeg…( ovde mi malo žao što nas ne informisa kako to zvuči, jel su se Koja i Milan pomirili ili i dalje sviraju svako za sebe, VD je živ i to je tako divno), svetom sporta naravno dominiramo kako nam se hoće, braća Đokovići haraju teniskim terenima (kako je samo frajerski bilo barem u fantaziji dati onoj drugoj dvojici da im se ispune snovi), supersonični vozovi jure zemljom. Potpuno i nezaustavljivo otkačeno i nemoguće u bilo kakvoj stvarsnoti.

Posle se naravno otvore portali, pomešaju se dimenzije, ispliva tmurna stvarnost sa potonulim alterego otiscima svih junaka, idu na sahrane sopstvenim kopijama iz paralelnih univerzuma i puca se na sve strane. I ne zaustavlja se sve do kraja. A kraj je, čitao sam u mnogim komentarima, zbrzan i nespretno izveden. Ne bih rekao. Mislim da prosto nikom nije bilo do toga da dođe do kraja. To je problem.

Nije postkomunistički manifest, pametniji je autor od toga, mnogo pametniji. Oseti se kroz čitanje svest o tome, nema ideologiziranja ili ga barem ja nisam osetio. Puno je špijuna, rupa u glavama, bolnih poređenja među svetovima, raspalih dačija i sivih fasada da bi u svemu bilo ikakvih iluzija ili ideologije. Samo ludački oslobođena i po papiru pobacana kreativnost.

Kakav odmor od teških i tromih čitanja. Marko majstore.

Marko Gaić