The Batman Meta Rivsa, umnogome kao i sam Betmen u ovom filmu, nije savršeno uprizorenje, na par mesta posrće, pada, greši, luta i traži se, ali u sebi sadrži dovoljno deonica kinematografske odličnosti i ambicije da mu se svakako to mora odati kao priznanje i poneki greh oprostiti.

Prvo nešto o toj ambiciji – prvi put, čini mi se, u bioskopskom Betmenu imamo film koji se opire ideji da mora da bude praznično-letnji superherojski blokbaster, već se kreće koordinatama nešto svedenijeg detektivskog noara, ali usput se trudeći da bude i karakterna studija, i atmosferski triler na tragu Sedam i Zodijaka, i gangstersko-policijski krimić na tragu Dika Trejsija ili Serpika, pa tek onda i nešto pomalo spektakl sa „hand to hand“ akcijom i velikim „setpisovima“ da vidimo gde je utican budžet od 200 miliona (doduše, prenaduvan zbog čestih kovidskih odlaganja snimanja, inače je ovo film od nešto skromnijih 130 milona, što je polovina od Spajdermena). A spojiti to sve u jedan film, pa makar trajao i nešto manje od tri sata, ambiciozan je, gotovo nedostižan i svakako izazovan zadatak, ne samo za Meta Rivsa nego i za nekog prekaljenijeg i poznatijeg reditelja. 


Dok je Barton baštinio gotsko-bajkoviti horor pristup, a Nolan prizemni i realistični, dotle Met Rivs silazi u misteriozni svet noara 30-ih godina, u zakulisni političko-subverzivni triler 70-ih. Dok Bartona interesuje živopisna ikonografija celog tog stripovskog univerzuma, a Nolana mehanizmi, postuci i metodologija toga kako se Betmenom postaje (i na primer kako funkcionište Betmenovo odelo), dotle Rivsa interesuje Betmenov um, razorena psiha i istražni postupak kao njegov modus operandi. Dok su kod Bartona i Nolana zlikovci umeli da pojedu film svojim „larger than life“ personama, dotle je kod Rivsa Betmen taj koji je glavna figura filma od početka do kraja, njegova motivacija, nedoumica, zaveštanje. Dok Nolana interesuje kako Brus Vejn postaje Betmen, dotle Rivsa interesuje upravo suprotno, kako još uvek neformirani Betmen da nekako postane Brus Vejn koji nije izolovani, depresivni i nekako odbačeni član elite koji samuje u svojoj Vejn kuli kao Kvazimodo.

Sve u ovom Betmanu natopljeno je u mrak kao u esenciju od koje je svaka nit i svaki šav u ovom svetu izgrađen i satkan. Neko bi rekao da je sve to pomalo preterano i da je cela atmosfera tog eksterijernog mraka, kiše, depresivne Nirvanine muzike, osećanja teskobe, „angsta“ i drugog kao simbola onoga što se dešava u Betmenovoj unutrašnjosti preterano i fingirano, ali zapravo, ako film gledate od starta kao karakterni noar-triler, savršeno odgovora tim žanrovskim konvencijama.

I da, ono što je najvažnije u ovom filmu, i od čega ne treba bežati – čini mi se da prvi put vidimo Betmena ne samo kao nekog pravičnog osvetnika koji ide đonom tamo gde policija ne sme ni pogledom, vidimo ga kao ono što on u jednom kvazirealističnom okruženju jeste – čovek sa ozbiljnim mentalnim problemima (jer kako drugačije motivisati odevanje odela otpornog na bojevu municiju i upuštanje u borbu rukama i nogama sa dobro naoružanom mafijom). I sasvim je u redu to priznati. Brus Vejn je čovek sa ozbiljnim problemima koje rešava maskiranim osvetništvom, čovek na granici depresije, sa problemom kontrole besa, koji u momentima pune neinhibicije lema kriminalce gotovo do smrti, ali kao i svaki čovek koji želi da mu bude bolje radi na sebi, preispituje se, traži svoje mesto u društvu, drži se za to nešto malo morala kao da mu je jedino što mu je preostalo u životu. Ono što dosada nismo videli jeste to da je linija između Betmena i zlikovaca koje juri (ovde konkretno Ridlera) vrlo tanka, obojica su maskirani, vode pedantne dnevnike, žele da urade praktično isto, ali različitim metodama. Građani Gotama samo imaju ludu sreću što je Betmen izabrao ono drugu stranu umesto da i sam bude zlikovac. I sasvim je u redu da sebi priznamo da je Betmen u esenciji antiheroj.

Njegova pozicija u Gotamu, kao simbolu bilo kog kapitalističkog megalopolisa izrendanog problemima socijalnih nejednakosti, korupcije, kriminala na svim nivoima društva, spregama mafije, politike i odmetnutih kriminogenih elemenata kao što su Džoker i Ridler – vrlo je komplikovana i zapravo problemski rešena u ovom filmu. On ne sme da bude samo još jedna maskirana osveta, još jedno kanalisano nasilje, još jedan kostimirani element koji seje stravu kod običnog čoveka – on mora da bude simbol promene, glas revolucije. I otuda, možda prvi put, u flmu nije toliko potencirano njegovo bogatstvo, za koje nismo sigurni ni koliko ga je ostalo niti da li je njegov status „princa grada“ samo to po imenu ili i po sredstvima, jer je ovaj put Betmen, za svet koji je pre tri godine prigrlio Džokera kao vesnika socijalne revolucije, morao i sam da evoluira do nekakvog antiestablišmenstkog simbola. To je donekle shvatio i Nolan, ali nije mogao da odoli, a da banalno ne potencijra Vejnove milijarde („Kupujem hotel“ – scena). Ovde toga nema niti će toga biti.

Ovo je Betmen sa manama koji ima prostora da raste i razvija se, pogotovo kada sam Brus Vejn nađe način da bude Brus Vejn, ali on to može samo kada shvati zašto je Betmen. A rekao bih da je na kraju ovog filma shvatio.

Slobodan Novokmet