Najbanalnije pitanje na koje svaki do svoje reputacije držeći gledalac treba da odgovori samom sebi pre gledanja ovoga jeste – zašto ja sebi ovo uopšte radim?

Zaprvo, pravo pitanje je može li se jedan nemili događaj iz života dve karikaturalne, danas isprane i ocvale, popkulturne „zvezde“ iz 90-ih koji je i doveo do trenda namernog ili tobožnjeg hiperprodukovanja privatnih seksualnih snimaka i njihovih „curenja“ u javnost zarad revitalizacije posustalih i atrofiranih karijera opravdati kakvim umetničkim preosmišljavanjem i serijskim uprizorenjem?

Ispostavilo se da uz kvalitetnu glumu, dobru produkciju i jednu mešavinu crne komedije, holivudske satire i „true crime“ dokumentarca može ispasti solidan televizijski uradak, dok god se kroz njega iščitava i kakva kritika ovog događaja, prvenstveno usmerena ka tome da se zaštiti „lik i delo“ Pamele Anderson, a donekle demonizuje u javnosti ionako dovoljno iskompromitovani Tomi Li.

Realnost je da su Pamela i Tomi bili jedan od onih prvih bombastičnih petparačkih selebriti brakova/parova za kakvim je žuta štampa prosto balavila – s jedne strane silikonsko-platinsti prototip nove Plejbojeve lutka-zečice, iz u tom trenutku najpopularnije sapunajste serije na TV-u, osmišljene kao u nekoj laboratoriji da zadovolji priproste sinapse prosečnog konzumeta nerealne softerotike, a s druge strane pomalo isfolirani samoproglašeni „bad boy“ američke hevi-metal scene, poslovično talentovani, ali cirkuski navalentni Tomi Li, bubnjar nekada jakog sastava Motli kru. 


Krađa i procurivanje u javnost njihvog privatnog snimka bila je gotovo revolucija u tom trenutku jer se desila dvema osobama u čiju su spavaću sobi želeli da zavire svi, od dušebrižnih novinara do raspamećenih fanova, te iako je sve delovalo kao jedan dobro promišljeni marketinški potez ipak se ispostavilo prelomnim događajem za njihove karijere ali i privatan odnos.

Serija na umešan način kritikuje što površnu opsesiju običnog plebsa tom kasetom, kao jalovom zamenom za sopstvene emotivne i one druge frustracije, što pravnu i medijsku zavrzlamu koja je posle toga nastala lišvajajući dva ipak nevoljna aktera u tom slučaju, dakle Pamele i Tomija, njihovih osnovnih ljudskih prava u zaštiti svoje privatnosti. Međutim, serije želi da bude i još ponešto a ne samo hronika događaja koji su uslovili krađu kasete iz njihove vile i njenu distribuciju, ona želi da bude i hronika njihovog odnosa, a to je prosečnom gledatelju koji ne baštini u svom spomenaru iz osnovne škole odgovor „Pamela Anderson“ na pitanje „Ko ti je omiljena glumica“ – zanimljivo ko lanjski sneg.

Aspekti seije koji seciraju mentalitet štampe i javnosti usled oluje tog događaja većma je zanimljviji deo ovog serijskog dela nego delovi koji se bave privatnim problemima dve individue nedorasle ozbiljnom poimanju života, ali koji ipak pokazuju da se pomenuti događaj razičitije reflektivao na „žensku“ nego na „mušku“ stranu ove veze, što je rezultat i steretipne i licemerne projekcije ženske seksualnosti u medijima i kulturi uopšte. Takođe, delovi koji se bave time kako je u pred“vajfaj“internetsko vreme na kilav način jedan ovakav poduhvat morao da se izvede i kako je on najavio, zapravo, čitavu digitalnu revoluciju i brže i lakše dolaženje do ovih sadržaja takođe je umešto u ceo narativ utkan.

Ono što seriju spasava banalnosti jeste izuzetna transformacija Lili Džems u Pamelu Anderson koja je toliko autentična i sirovo skinuta da je prosto zastrašujuća, i pokazuje ovu donedavno upeglanu i zakopčanu britansku glumicu u jednom novom i glumački neustrašivom svetlu koje bi joj ubuduće moglo doneti i neke izazovnije uloge od one u Pepeljugi. Sebastijan Sten podseća na Tomija Lija koliko i Deni Devito, ali se izvesnom „drkadžoja“ enegrijom prodaje kao arogantni i beslovesni roker-vucibatina kome venama teče samo projektovana vizija sebe kao „bad boy-a“ rok scene. Čak je i Set Rogen u ulozi ne baš bistrog i unesrećenog stolara koji krade narečenu kasetu solidan predstavaljući sliku uniženog i marginalizovanog gubitnika koji pokušava da se očeše o slavu i popularnost narečenog para i time reši svoju egzistenciju (na stranu travestija sa glumcem koji je maskiran u voditelja Džeja Lenoa izgledajući kao odbačeni rekvizit iz Mapetovaca).

Dosta je ovde motiva – kritika medija, pravnog sistema, javne kulture tobožnje osude i likovanja nad ženskom putenošću, silovanja nečije privatnosti za polzu jeftne zabave i jefinih masturbatorskih stremljenja, površne opsesije zapravo nezanimljivim i ponekad otužno praznim selebriti brakovima, internet revolucija koja će promeniti celu ovu scenu, ali i pokušaj da se Pamela Anderson moralno iskupi kao pop-ikona 90-ih koja je nevoljno i beskrupulozno uvučena u jedan skandal koji zapravo nije želela i koji je duboko poremetio njena karijerna nastojanja (pitanje je da li bi se ona ostvarila i bez ove video-kasete, ali to će ostati negde na zgarištu 90-ih da se kiseli u sopstvenoj nedoumci).

Slobodan Novokmet