Vrela noć je na pomolu i možda nije pravo vreme da vam preporučim film koji nije postigao neki ogroman uspeh kod publike, ali prosto moram.

Kad mi se smuči biranje novijeg filma kog želim da pogledam, uvek se okrenem filmovima koje volim i pogledam ih ponovo, sa istim uživanjem kao i kad sam ih gledala prvi put.

Danas je to bio izvanredni "The Double" (2013) Richarda Ayoadea. Priča koja je utemeljena na istoimenom, drugom po redu, romanu Fjodora Dostojevskog (objavljen je 1846.)

Režiser je vešto ispleo priču koja atmosferom zaista podseća na roman najboljeg pisca svih vremena.

Minimalističkim pristupom scenografiji, monohromatskim bojama, samom izgledu glavnih likova, u velikoj meri je postignuta autentičnost koja film čini originalnim i inspirišućim delom.

Odeća glavnih junaka takođe nosi ponešto od obeležja epohe u kojoj je pisao dragi Fjodor. Uz malo kafkijanskog stila u samoj naraciji dobićete utisak da prepoznajete društveni sistem u kom se kreću glavni junak Simon (Jesse Eisenberg) i njegova koleginica u koju je beskrajno zaljubljen - Hana (Mia Wasikowska). Ali, nemojte da vas zaplaši ovaj kratak uvod u komplikovanu ljubavnu priču, jer je film crna komedija, a smejaćete se onda kada to i ne očekujete. Predivan, predivan film i Jesse Eisenberg u njegovom prepoznatljivom stilu. Moj omiljeni glumac. Uz njega i Mia koja je progutala lik i postala jedno sa njim. Neverovatna glumica.

Dakle, pogledajte film, sigurna sam da ga možete pronaći.

Videćete kako je to biti običan, neupadljiv čovek, ugušene individualnosti, koji sledi pravila od kojih nijedno nije u korist njegove sreće. Kada se iznenada pojavi njegov dvojnik, poprilično oslobođen stega, maštovit, neposredan i drzak, stvari kreću krivim smerom...

Ostati isti kao svi ili biti poseban, to je nešto što će Simon morati da otkrije na veoma bizaran način.
Izuzetan scenario, sjajna fotografija... Ne propustite!
____________________
Simon i James (dvojnik)
razgovaraju u vozu o Simonovom neuspehu kod žena. Tačnije - kod Hane.
Simon:
- Ima toliko toga što želim da joj kažem... Da mogu da vidim da je usamljena, čak i ako drugi to ne mogu. Jer... jer znam kakav je to osećaj biti izgubljen i usamljen i nevidljiv. Probao sam da pričam s njom, ali ne znam kako da budem ono što jesam. Kao da sam stalno van sebe. Kao... kao da bi mogao da gurneš ruku pravo kroz mene, ako bi hteo. I ne mogu da vidim kakav čovek želim da budem naspram čoveka kakav jesam. I znam da to radim, ali nisam sposoban da uradim ono što mora da se uradi. Ja sam kao Pinokio. Ja sam drveni dečak, ne pravi dečak.
I to me ubija.

Tatjana Smiljanić