Kao svaki pošten član proleterijata, sačekao sam da novi Spajdermen dojaše do mene digitalno pre nego sam pohodio bioskopske odaje, i ta se investicija u moj novčanik donekle isplatila iako ona koja podrazumeva moje slobodno vreme nije baš prihodovala tom odlukom. 


Elem, Spajdermen jeste jedan zabavan polumarvelovski proizvod (kažem „polu“ jer mu je vlasnik još uvek Soni, mada su marvelovske šape svukud po njemu), i kao takav jeste zabavna filmska konfekcija urađena kao šarena zvečka kojom mlatite detetu pred očima da mu skrenete pažnju – ima tu malo akcije, malo drame, humora, sentimenta, i naravno ono zbog čega smo se svi okupili – udarca nogom nostalgije posred utrobe da vam creva izađu na grlo.

A ta nostalgija, pogotovo nama koji smo gledali Tobijevog Spajdermena 2001. u bioskopu (tada po razumnim cenama za studnete) može da izmami pokoju trunku emocije. Međutim, gruba je istina da sva trojica filmskih Spajdermana, osim što razmenjuju pošalice i prepričavaju sopstvene filmove, i naravno međusobno se spasavaju od najezde svih dosada etabliranih spajdermesnkih „vilana“, nemaju bogznašta drugo da rade, niti se preterano nadopunjuju – za moj groš Tobi je oduvek bio savršeni Piter Parker u svojoj egzistencijalnoj raspolućenosti na heroja i svakodnevnog šmokljana, Garfild je lepo kanalisao šeretsku stranu Spajdermena i možda se i najopuštenije osećao u toj „koži“ dok je Holand na svoj način solidno emitovao mladog, zaigranog i zanesenog Spajdermena koji se tek upoznaje sam sa sobom. Dokaz da su zlikovci u vidu Goblina i Oktopusa jedini vredni pomena iz celog ovog kanona jeste i to što i ovde manje-više sami nose vodu dok ostali samo statiraju (celo to zamešateljstvo sa povlačenjem nikogovića iz drugih dimenzija vrlo je slabo, da ne kažem zbrzano objašnjeno i prepuno rupa koje nisu čak ni pokušali da začepe).

Inače, cela ta marvelovština koja se svela na puko referisanje, omažiranje, detaljisanje u vidu skrivenih tragova po celom filmu (bez zezanja, ima lik na Jutjubu koji 35 minuta analizira isteregove u filmu tumačeći čak i tablice na kolima i njihove skrivene poruke) toliko je zamorna, i toliko je filmsko iskustvo oduzela filmu i prenela ga u neki milje istraživačkog novinarsta koje fanove diljem sveta šalje na neke sulude kvestove u potrazi za referancama i tragovima po celoj stripovskoj kulturi da je to za nespominjanje. Koliko je Spajdermen jedan Mekdonalds filmski proizvod koji autorima ne pruža slobodu govori i činjenica da je Kristofer Nolan posle samo dva Betmena postao „haushold“ ime pred kojim publika drhti, dok za reditelja Džon Votsa, čija su sva tri Spajdermena zgrnula milijarde širom sveta, šira publika još uvek mahom i ne zna niti bi mogla da zaključi kakav je njegov stil, šta mu je tema, kredo ili smisao.

Slobodan Novokmet