Što bi rekao moj prijatelj pisac Marko Trivunčević (Crnoslovlje, Besan) “Barka - kulturna stanica" je pravo iznenađenje, svetla tačka Klise, periferije i trinaestog praseta Novog Sada. “Pored posthumanističkih užasa Najlona, Karton Sitija, napuštenih građevina i brdovite deponije, Barka može doprineti razvoju ovog dela grada kojeg se sete samo pred izbore.”

E, pa u Barci, koja se nalazi gotovo bukvalno u mojoj ulici, (18. marta) gostovale su norveške matore pivopije, predvođene našim čovekom, Jovanom Pavlovićem, hor Svartlamon Hardkor.

Pre samog nastupa mogli su se degustirati specijaliteti sa severa Evrope, ali smo se zadovoljili samo domaćim pivom koji su, koliko sam video zdušno konzumirali i naši norveški gosti.

Sam koncert je počeo solo nastupom Jovana Pavlovića na harmonici. Džez aranžmani njegovih sopstvenih kompozicija nisu bili previše zanimljivi publici koja je došla da čuje urnebesne verzije dečjih i rodoljubivih pesama, ali je korektan aplauz bio dovoljan kao nagrada za Jovanov entuzijazam. Sledio je set norveških pesama propraćen specifičnih humorom, ali su se tek retki posetioci iskreno smejali duhovitim Norvežanima i njihovim neobičnim verzijama tradicionalnih vikinških napeva, pesmama o “plavom Kitu”, “tužnoj pesmi o zatvorenom baru” i “zimskoj noći” koje je hor Svartlamon Hardkor otpevao sa osmehom na licima i praćen duhovitim najavama. 


Treći deo koncerta je bio ono što je publika i čekala – splet srpskih pesama koji je počeo dobro poznatom kompozicijom iz filma “Ko to tamo peva” , “Za Beograd”. “Voleo bih majko mila, da sve ovo samo snevam” orilo se ne samo iz dvadesetak grla “momaka” iz hora već i iz svih stotinjak iz publike. Nastavili su “zabranjenom pesmom u ovim mutnim vremenima” (ali Norvežani očigledno ne znaju da je trenutni trend u Srbiji potpuno ignorisanje partizanskog pokreta i narodnooslobodilačke borbe u II sv. Ratu), “Po šumama i gorama”, na koju sam se ja kao matora “komunjara” naježio. Izvođenje je bilo apsolutno fenomenalno.

“U svetu postoji jedno carstvo, u njemu caruje drugarstvo”, nastavili su naši norveški prijatelji ne znajući da je tvorac te dečje pesme uspeo da uđe i izađe iz legende jer se jeftino prodao vlastima. Kinesku Novu godinu su nam čestitali pesmom u kojoj su poručili Deda Mrazu da ne skreće sa staze, a polunamešteni bis koji su svakako zaslužili, naši norveški prijatelji su odradili pesmom u kojoj “bumbar preti da će da zavede red” a egzaltirana publika je aplaudirala iz sve snage i više vikala nego pevala, što je bio jasan znak da su dobili svoju porciju nečeg toliko različitog od svakodnevice u dnevnoj sobi, ispred televizora.

Moj trofej sa ove priredbe je bila majica sa znakom hora koju mi je poklonio jedan od članova, a zauzvrat sam ga ja častio “domaćim” banjalučkim “Nektar” pivom čiji je kvalitet pohvalio.

Rezime je da ne bi bilo zime za kulturu čak ni na obodima drugog najvećeg grada u Srbiji kada bi se malo češće organizovale ovakve ili slične priredbe, a sva je prilika da će biti prilike za to otvaranjem kulturne stanice “Barka” u sklopu obeležavanja titule “Evropskog grada kulture”. Svartlamon Hardkor je bio prijatno iznenađenje i odlična pokazna vežba da iako sam bio skeptičan, tako malo treba ljudima da izađu iz kolotečine. Čak i gostovanje matorih pivopija sa severa Evrope koji horski pevaju dečje pesmice na srpskom jeziku…

Zoran Popnovakov