Izdavačka kuća Veseli četvrtak je pre 14 godina uspešno vratila Boneli stripove na kioske, ali i u naše kolekcije. Sa takvim stažom i produkcijom, Veseli četvrtak je postao jedan od repera strip izdavaštva kod nas. A nove generacije čitalaca i popularnost stripa koji je ova izdavačka kuća utemeljila, temelj su na kome grade sve izdavačke kuće koje su došle posle. Tim povodom, bez otezanja, predstavljamo vam razgovor vođen sa Dušanom Mladenovićem, urednikom i, pre svega, ljubiteljem stripa. 


HELLYCHERRY: Prvo, srećan rođendan izdavačkoj kući. Da li znaš tačno koliko stripova je objavljeno za 14 godina?

Dušan Mladenović: Hvala najlepše u ime celog kolektiva koji stoji iza Veselog četvrtka. Najnovije izdanje, u prodaji od prošle nedelje, dugo čekani prvi susret između Zagora i Teksa naš je 1050. strip. Da ne bude zabune, u ovu računicu ne spadaju različite verzije korica nekih izdanja po kojima smo poznati, već samo pojedinačni stripovi kao takvi. Impresivna brojka, rekao bih. Da su svi objavljivani u jednoj ediciji, dosad bismo nadmašili kultni Lunov magnus strip, recimo. A kada bismo uzeli da saberemo broj stranica stripova koje smo objavili – to bi tek bila cifra od koje boli glava.

Najteže izdanje, ono koje ti je iziskivalo najviše vremena, truda i živaca, a ponosan si kada se osvrneš danas na njega?

Izdanja koja su van protokola, odnosno posebna tzv. kolekcionarska izdanja (tako nazvana zbog toga što se štampaju u kolekcionarskim tiražima od samo 500 primeraka), koja su više od samog stripa, ona koja zahtevaju višemesečni rad čitavog tima ljudi, ponekad i višegodišnji, u pozadini „proizvodnje“ redovnih izdanja. To su svakako dva albuma iz edicije Veliki Teks („Dolina terora“ i „Patagonija“), monolitsko izdanje „Majke i očevi“ i knjiga „Dilan Dog – Dnevnik“. Insistiramo na visokom kvalitetu prevoda i nikada ranije viđenih dodatnih sadržaja, što znači da na tim izdanjima često provedemo i čitavu večnost kako bi ona po našim merilima bila savršena kada stignu u ruke čitalaca. Na kraju dana, godine, a verovatno i života nije bitno koliko smo se s nekim od njih namučili da bismo sve doterali, već samo to da je reč o jedinstvenim, nekim baš dobrim izdanjima. Od onih koja nam idu u susret izdvaja se Sklavijev „Zardo“, višestruko ambicioznije izdanje od originalnog, ali i prva knjiga famozne edicije Bonelli All Star, integral „Bubnjevi Darkvuda“ i tzv. artist edition Gerinog albuma iz italijanske edicije koja je kod nas poznata kao Veliki Teks u boji.

Koliko često uzmeš da pročitaš neki strip Veselog četvrtka na papiru, iako si proveo dane gledajući u njega preko ekrana?

Toliko ih prelazim u različitim fazama pripreme da imam neku vrstu otpora ka pravom čitanju konačnog „proizvoda“. Pre svega zbog straha od toga da ću na prvoj stranici koju otvorim odmah ugledati neku grešku, kao što se uglavnom dešava. Zato je bolje da u njima uživa neko drugi, a ja da se posvetim sledećim izdanjima koja čekaju kao da su na traci. Ukoliko mi ne ispadnu oči do penzije možda im se tada budem vratio, iako mi je teško da zamislim da ću imati prostora za čuvanje primerka svakog od njih. Stara maksima u ovom poslu kaže: „Izdavanje stripova najbolji je kurs za odvikivanje od čitanja s užitkom.“

Onoliko koliko to ne zadire u privatnost firme, kakvi su zaista tiraži Boneli stripova kod nas i koliko ljudi čita junake poput Teksa, Dilana i Zagora koji se kod nas smatraju kultnim?

Toliki da je zarad dobrog raspoloženja i optimizma među publikom najbolje da ostanu tajna. Ono što su nekada bile stotine hiljada, danas su uglavnom samo stotine, nažalost. Zagor i Dilan Dog retki su serijali koji dobacuju do četvorocifrenog prodajnog tiraža na kioscima u celoj zemlji i njihovi obožavaoci održavaju tržište živim, hvala im na tome.

Najteži trenutak u ovih 14 godina, posle koga si mislio da se Veseli četvrtak neće oporaviti?

Najiskrenije, nije se još desio trenutak kada sam posumnjao u opstanak Veselog četvrtka kao izdavača. Bilo je uspona i padova, prepreka i prevazilaženja istih, tada bi se povlačili neki popularni ili neki manje popularni potezi, ali svaki od njih doprineo je našem glavnom zadatku: redovnom objavljivanju novih stripova svakog četvrtka. Ne vidim ozbiljniju pretnju tome ni u budućnosti, ma koliko ova vremena u kojima smo se zatekli bila čudna.

Najveći trijumf Veselog četvrtka i tebe kao urednika?

Činjenica da su se Bonelijevi stripovi uspešno vratili među nas i ostali tu, na najbližem kiosku i u striparnicama. Hiljadu i pedeset izdanja. Nova Zlatna serija, svaki strip u njoj i sve njene korice.

Hajde da nakratko pređemo sa Veselog četvrtka na Dušana Mladenovića kao ljubitelja stripa. Imaš zavidnu kolekciju stripova, tabli i crteža. Šta se sve tu krije i šta ti je od toga najdragocenije?

Ma koliko to možda zvučalo čudno ili neverovatno, doživljavam sebe kao skromnog čoveka koji drži do svoje privatnosti, a budući da mi stripadžije svoje kolekcije doživljavamo kao produžetak sopstvenih duša, najradije bih to zadržao za sebe i kružok bliskih osoba. Pogled na nečiju kolekciju intimni je pogled u nečiji um, a ne bi valjalo da svako ima uvid u njega. Naravno, ne mislim ni da kolekcije treba ljubomorno čuvati samo za sebe, prosto ne volim javno da pričam o tome. Svaki pristojni i dobronamerni ljubitelj stripova moj je prijatelj, čak i ako se ne poznajemo, i može se smatrati pozvanim da svrati na šolju čaja i ugodno ćaskanje dok bistrimo čega sve tu ima (adresa poznata redakciji).

JEDAN strip imaš prilike da objaviš, neograničeni budžet, nikada ranije nije ugledao svetlost dana kod nas, a smatraš ga remek-delom. Koji je to?

Kompletni Peanutsi su mi prvi pali na pamet, mada bih, kao potpuni kontrast, voleo domaću publiku da upoznam i s Pacijencinim delima.

Da li si „dušman“ kao urednik prema redakciji, ili si u duši pitomo biće a to ti je samo stari nadimak?

Sve zavisi od tačke gledišta, pretpostavljam. Neko me pogrešno može doživeti kao arogantnog i prepotentnog zlotvora, ali uvek se mora posmatrati šira slika. Moj posao je da skrećem pažnju na stripove, da menjam stvari iz korena i koliko je moguće utičem na poboljšanje izdanja, scene, tržišta i čitalačkih navika, te proširenja publike. Takva odgovornost ne dolazi bez posledica, da parafraziram čuvenu rečenicu. 

Da se vratimo na Boneli. Hajde ukratko opiši kakva je zaista komunikacija sa redakcijom Bonelija u Italiji, kako pregovarate o stripovima i koliko tu ima izazova, strpljenja i kafetina?

Birokratki odnos sa njihovom redakcijom korektan je i svodi se uglavnom na beskrajna čekanja i pregovaranja. Naravno, budući da već petnaestu godinu tesno sarađujemo s njima neke stvari sada se brže rešavaju nego na početku. Prijateljski odnos sa samim autorima je s druge strane predivan i neprocenjiv. Često od njih samih stižu ideje i predlozi koje konkretne epizode da objavimo i zbog čega, a zahvaljujući toj bliskosti koja se razvila između nas – često se nude da doprinesu našim izdanjima nekim ekskluzivnim sadržajima. Tako se Roberto Rekioni silno založio kod Ticijana Sklavija kako bismo objavili njegov roman, odnosno novelu „Crno.“ u sklopu pomenutog „Zarda“, što je presedan čak i za Italiju, budući da je Sklavi blokirao i zabranio reprintovanje svojih romana. Moreno Buratini često nam izlazi u susret pisanjem raznih predgovora, pogovora ili urgiranjem oko dopuštenja da uradimo nešto što inače ne bismo mogli lako (objavljivanje neizmenjenih verzija tabli u sklopu njegovog i Kerčevog „Puebla!“ primer je toga). Điđi Kavenago pomogao nam je da dobijemo drugačiju verziju njegove naslovne strane za kolekcionarsko izdanje Arđentovog i Roijevog „Dubokog crnila“. Paolo Bizi i Valter Venturi nacrtali su već po dve naslovne strane samo za naša izdanja. Spisak Bonelijevih autora koji su nas zadužili iz godine u godinu samo se produžava, a najveću zahvalnost dugujemo svakako Davideu Boneliju.

Kad će Brećin „Teks“ i zašto ga već nema?

Isključivo zbog moje naivnosti, loše procene i prokockanog poverenja ukazanog nekim saradnicima. Stiže ove godine svakako.

A Vilin? Gerin? Karnevaleov?

Nešto od toga verovatno do kraja godine, nešto iduće, videćemo. Većina toga je spremna, samo je niz izdanja koja čekaju da budu puštena u štampu dug, a s obzirom na to koliko edicija i junaka pokrivamo ne smemo zatrpati tržište izdanjima samo jednog junaka.

Da li će Veseli četvrtak izgurati sledećih 14 godina? Iskrena procena.

Nema razloga da ne bude tako. Oni čudni ljudi što nas ne vole još od 2008. godine predviđaju i priželjkuju propast (godinama su i do mene su svako malo stizale potpuno izmišljene „proverene informacije“ o tome kako se Veseli četvrtak gasi), a reklo bi se da su nam tom svojom zlonamernom energijom samo dali vetar u leđa. Prethodne dve godine su uprkos pandemiji okončane u pozitivnom tonu i sa gomilom nekih zanimljivih izdanja. Godine pred nama biće samo bolje, pogledajte kako smo završili prošlu i startovali ovu, koja će biti fenomenalna. A iduća će tek biti za pamćenje. Živi bili pa da me pozovete ponovo na čašicu razgovora povodom petnaestog rođendana, tad ću moći da vam kažem na čemu sve sada radimo.

Šta te nikad ne pitaju u vezi sa izdavačkom kućom, a voleo bi? Pa kad si već tu, odgovori.

Koliki je magacin...
Odgovor: veći je iznutra.

Hvala na razgovoru! Hajde za kraj ono čuveno – najavi nam neki strip koji već nisi!

„Treći dan“ Stevana Subića i dvotomno izdanje „Dilan Dog 666“ (direktan nastavak na albumsko izdanje „A danas, apokalipsa!“) ono su čemu se trenutno najviše radujem, ako ne računamo četvrtu knjigu Biblioteke Marti Misterija, naravno.

Sa Dušanom razgovarao Nikola Dragomirović