Moram priznati da nemam preterano iskustva sa domaćim autorima – ali, ono što sam uspeo do sada da primetim je da oni mogu pisati uglavnom na dva načina:

1. Prekomplikovano i preopširno, koristeći opskurne reči i narativne strukture, zalazeći u mentalne akrobacije od kojih zaboli glava;
2. Svedeno, prosto, toplo, a u isto vreme potentno. 

Proslava se sastoji od svega stotinak strana. Domaći romani ove dužine obično imaju tendenciju da spadaju pod ovu prvu grupu, međutim Karakaš nas zaista prijatno iznenađuje svojim “ovozemaljskim”, a opet snažnim stilom.

STRUKTURA I TEMA

Proslava naizgled ima strukturu zbirke kratkih priča, međutim Karakaš ima drugačiju zamisao – piše o događajima pre i posle rata iz stanovišta dede, oca i sina, i spaja ih u jednu homogenu celinu.

Iako je tema rat, a možete i da pretpostavite koji tačno, Proslava uopšte ne zalazi u pojedinosti – s te strane je roman apsolutno apolitičan – ali zalazi u živote onih koji trpe najveće posledice istog: živote sirotinje. Pratimo bezbrižno odrastanje, prva prijateljstva, ljubavi, borbe za egzistenciju i teške, surove odluke koje naši junaci moraju s vremena na vreme da sprovedu u delo da bar još jedan dan ne umru od gladi.

NARATIV

Postoji jedan veliki problem koji imam sa dosta domaćih autora – zaslepljujuća, potpuno iracionalna nostalgija. Kao što obično biva, trava je u prošlosti uvek bila blještavo zelena, svaki mogući voćni plod bio je savršeno sočan, a kada se kora drveta poseče, iz nje teče gusti sok kao sa česme. I da, kada pomazite psa po glavi, osetićete za bar nekoliko stepeni veću toplinu na dlanu nego što biste to osetili u 2021. godini. Mogu da razumem da je ovo samo moj problem, tako da ne mogu da svrstam ovo baš pod negativne aspekte narativa, ali meni lično ovakva vrsta pripovedanja nikada nije odgovarala.

Sem toga, Proslava je takođe i vrlo potentnog narativa – Karakaš skače od scene do scene koje traju svega nekoliko reči, ali su dovoljne da čitalac stekne opšti utisak o onome što se događa. Naravno, zbog ovoga je potrebno i dosta učitavanja, ali nas narativ s lakoćom navodi do toga. Uživećemo se u živote svih triju junaka, posmatraćemo njihov život i okruženje njihovim očima, osetićemo svaku emociju i percept iz njihove perspektive.

ZAKLJUČAK

Ne bih se složio sa mnogima koji tvrde da Proslava treba da uđe u lektire – to bi možda bilo preterivanje, poput nostalgičnih trenutaka koji se dešavaju u romanu – ali svakako ne biste izgubili vreme ako biste pročitali ovih stotinak strana. Karakaš vrlo svedeno i s lakoćom, ali opet delotvorno i emotivno snažno opisuje živote najugroženijih grupacija na ovim prostorima.

Potrebno je samo da nam se pokaže, bez previše razmenjenih reči, i već će nam biti jasno.

Dušan Prvački