„Boyhood“ je nesvakidašnji projekat reditelja Ričarda Linklejtera koji je široj publici najpre poznat kao reditelj „Before…“ trilogije filmova. Nesvakidašnji zato što je sniman u rasponu od 12 godina, pomalo svake godine, sa ciljem da prikaže realan vremenski kontinuum sazrevanja i odrastanja jednog dečaka i njegove porodice.

Linklejter se ovakvim vremenskim konceptom bavi i u svojim „Before…“ filmovima, prateći jedan par na svakih devet godina njihove veze, međutim „Boyhood“ je jedan vremenski zaokružen, malo je reći, filmski poduhvat koji je zahtevao veliku upornost, želju, organizovanost i sjajnu saradnju sa filmskom ekipom, između ostalog i sa glumcima. Zamislite samo da počnete da radite neki posao za koji znate da ga nećete završiti narednih 12 godina. Koliko nas bi odustalo odmah, a koliko posle prve godine? Neko bi možda dogurao do druge ili treće?

Linklejterova ideja bila je da snimi ultimativni film o odrastanju, ali i da da izvesne komentare o vremenu, svojoj generaciji, i o generaciji svoje dece (kćerku u filmu glumi upravo njegova rođena kćerka). Nazvati ovaj film „coming of age“ bilo bi skoro nepravedno prema drugim takvim solidnim fimovima prema kojima „Boyhood“ odjednom deluje kolosalno. Kroz iskustva i oči mladog Mejsona (koji započinje film sa 5 godina) pratimo događaje u njegovom životu koji vode do odlaska na koledž: život u razvodom destabilizovanoj porodici sa majkom i sestrom, druženje sa pomalo neodgovornim i šarlatanski nastrojenim ocem, prolazak kroz razne faze pronalaženja svog identiteta i mesta u svetu, pokušaje njegove majke da pronađe porodični mir brakovima sa različitim tipovima opresivnih muškaraca itd., itd. 


Pojedini kritičari ovog filma zameraju mu nedostatak filmske dramatičnosti, vajkajući se da događaji, likovi i radnja u filmu deluju previše obično, čak anti-filmski, da su nezanimljivi, nefilmični i dosadni. Međutim, Linklejter vrlo svesno prikazuje životni kontinuum u njegovom najogoljenijem i najsvedenijem sadržaju – onakav kakav on zapravo jeste. Njega čini na stotine mikro odluka, hiljade mini utisaka koji ne moraju da budu dramatični, presudni i prelomni, sazrevanje se ne dešava preko noći niti se karakter formira preko leta, ličnost se teše dugo i teško kroz različite životne situacije, kušnje i događaje. Mejson odrasta u pomalo nomadskoj atmosferi. Majka pokušava brzopletim brakovima da pronađe mir i stabilnost u životu, očinske figure svaka na svoj način pokušavaju da nametnu svoj autiritet, škola pokušava da ukalemi ličnost i suzbije njen kreativni zamah, a društvo, samo po sebi, pokušava da odvuče na svoju stranu, daleko od porodičnih vrednosti i škole.

Mejson prolazi kroz sve faze iskonskog sazrevanja bez nekih zalomnih bura i proživljavajući jedno, ipak, tipično detinjstvo u kome ima i ljubavi, ali i nasilja, u kome ima i razočarenja, ali i radosti, u kome ima i devojaka i simpatija, ali i raskida i ostavljanja. Radnja se odvija nekako fluidno, prelazi iz godine u godinu su suptilni, nenametljivi i organski, a formiranje ličnosti koje se odvija pred našim očima prosto je zadivljujuće. Mejson, od jednog tipičnog dečaštva odrasta u momka blagih krativnih zanosa, pomalo ciničnog, ali bistrog pogleda na svet, koji očigledno tek pred kraj filma zapravo počinje svoju pravu životnu priču. On nije Tesla niti Ajnštajn, on neće promeniti svet, ali on je pomalo svako od nas, svako ko je proveo detinjstvo tražeći sebe kroz porodicu, veze, igru, školu, smeh, tugu, razonodu i obaveze. Raspon vremena u kome Majson odrasta jeste i rediteljev kometar na, zapravo, svoju generaciju koja deluje podjednako nesnađeno u životu kao i deca koju odgajaju. Razne političke okolnosti, smena modernih tehnologija i pop-kulturnih fenomena daju nam koordinate trenuka u kome se radnja odvija, a Linklejterova sjajna saradnja sa glumcima čini ovu priču neobično oživotvorenom, utemeljenom u trenutku i stvarnosti, prizemnom i realističnom. Patriša Arket kao majka koja sama odgaja decu, prelazeći put od žrtve do samostojne i jake žene, i Itan Houk kao otuđeni i pomalo detinjasti otac, koji prelazi put od „wannabe“ rok zvezde i političkog aktiviste do odgovornog oca, daju performanse vredne divljenja. Međutim, iskonska zvezda filma je njegov tihi protagonista, dečak Mejson, koji suzdržanom, a sadržajnom izvedbom bukvalno pred našim očima prelazi put od nesnađenog klinca do, što da ne, glumca koji kontroliše svoju glumu, i to u rasponu od 12 godina.

Na kraju, mogli bismo da kažemo da je „Boyhood“ jedan od najznačajnijih filmova snimljenih u poslednje vreme i da će predstavljati pravu lektiru filmskim radnicima i onima koji se filmom profesionalno bave, pošto je prava lekcija iz nenametljive, precizne i suptilne filmske režije. Šira publika, željna drame i visokoparnih prevarata, možda neće prepoznati njegov skriveni potencijal i mikro suptilnost njegovih iskrenih i životnih momenata, ali mogla bi da mu da šansu i možda se prijatno iznenadi.

Sobodan Novokmet