Volim ove anualne kolumne – nateraju me da prođem po folderima na kompu i podsetim se nekih opako dobrih albuma koji se već sada mogu nazvati vanvremenskim. Svestan sam da je deo njih na nižoj kvalitativnoj razini od nekih novijih, ali se u obzir mora uzeti činjenica da sam te (sada već daleke) 2002. godine imao komplikovanije načine za pronalaženje zanimljive muzike.


Ablaze My Sorrow – Anger, Hate & Fury
Ovi mi je i dan danas najdraži album ovih švedskih melodeath manijaka. Ablaze My Sorrow sam zavoleo onog trenutka kada sam čuo njihovo drugo dugosvirajuče izdanje i, da budem potpuno iskren, uvek sam ih gotivio više nego At the Gates.

Vintersorg – Visions From The Spiral Generator
Vintersorg je jedan od rethih bendova za koje mogu reći da im je svaki album ne dobar nego predobar. Koji god da rešite da odaberete za preslušavanje, znajte da nećete pogrešiti.

The Crown – Crowned in Terror
Perfektno deathrash krljanje! Album koji neverovatno puno koketira sa melodeathom, ali je i pored te prividne „pitomosti“ svoju britku oštricu podredio svojoj svireposti.

Diablo – Reneissance
Melodeath ili (melodic) groove metal? Who gives a fuck: ovo je finski metal na najvišoj mogućoj (mejnstrim) razini. Svakako bolji izbor uz nedeljni ručak nego Machine Head.

Hypocrisy – Catch 22
Najkontroverzniji i nadasve najneshvaćenij uradak švedskih death metal legendi. Sva sreća je da su posle par godina objavili remiksovano i delimično ponovo snimljeno izdanje kako mjetal čistunci ne bi suze lili nad telesinom palog benda. Oh, wait…

Amon Amarth – Versus the World
Do albuma me je doveo spot za singl Death in Fire. Ostalo je istorija.

Audioslave – Audioslave
Da parafraziram jednog od onih likova iz Munja: „Nikada nisam (preterano) voleo ni Soundgarden, ni RATM.” Ali, to definitivnio nije bio slučaj sa Audioslaveom. ;-)

Immortal – Sons of Northern Darkness
Jes‘ da je naziv albuma paljevinski preko svake mere, ali i pored toga poseduje neograničene količine onog neodoljivog blekerajskog šmeka. Što se kvaliteta tiče, tu spora nema – perfekcija!

Pain – Nothing Remains the Same
Peter Tagtrgren je te 2002. godine verovatno bio u fazonu: „E, a što ne bih objavio dva albuma koji bi za jedno deset do dvadeset godina bili zaista cenjeni?“

Sentenced – The Cold White Light
Sentenced sam zavoleo svim srcem još kada sam ih prvi put čuo. Priča o tome kako sam došao u posed ovog albuma i koliko mi on znači zaslužuje poseban tekst.

Antonio Jovanović