Vrisak je oduvek bio postmoderni odgovor na klasične slešere 80-ih, film koji je u isto vreme metasvestan konvencija žanra sve vreme ih omažirajući, referišući na njih, kontekstualizujući sebe unutar horor univerzuma, ali ne zaboravljajući pri tome da bude zabavan.

Na neki način, poentu novog nastavka objašnjava jedna od junakinja u prvoj trećini filma – ovo je nastavak za „fanove“, koji se često osećaju izneverenim i prevarenim običnim „cash grab“ sikvelima koji se uneređuju u zaveštanje i nostalgiju time vrlo proračunato kroz film provlačeći i esej o tome u šta su se moderni ributovi i prevrednovanja starih i voljenih hitova pretvorili.

Ovo je nastavak koji se, po sopstvenim rečima, vraća korenima, koji diže uloge za nijansu sve vreme poštujući original i diveći mu se (s te strane simpatično je što je jedan od likova nazvan Ves po Vesu Krejvenu, pokojnom reditelju originala i što je film na kraju posvećen njemu).

Međutim, iako je film celim svojim trajanjem jednim delom i proračunata i nadasve kvazivickasta meditacija o nastavcima i njihovoj logici, na planu same radnje i onoga što pruža vrlo je konvencionalan i ne inovira ništa specijalno, i dalje su svi trejdmarkovi tu, gomila likova od kojih neki ginu a neki prežive, finalni obračun u kući gde više ne znaš ko je koga ubo, upucao ili secnuo, čak i zapalio, i obavezne Sidni i Gejl kao „last girls standing“ da začine ujdurmu ženskom moći u finalnoj krvavoj orgiji politički korektnog dodvoravanja aktuelnom trenutku (na stranu to što se dve sestre u filmu nisu zapitale pola života da li su rođene sestre iako je jedna od njih Meksikanka a druga ispala iz pamfleta za belu prevlast).

Ako se neka inovacija može pronaći ona se ogleda u tome koliko je izgleda, po scenaristima, ljudsko telo sposobno da se samo blago ogrne ćebićem i nejahno sedi blizu kola hitne pomoći iako je prethodno upucano, probodeno i svekoliko traumatizovano, međutim ovde se za bolove ne traži ni kafetin. Na kraju, poprilično šablonski i bez velike pompe.

Slobodan Novokmet