Nightmare alley je nešto kao muzejski eksponat posvećen ne samo žanru noar trilera nego i filmu samom, jedna skoro savršena orkestracija scenografije, upotrebe svetlosti i senke, kostima, glume, palpi zapleta koji evocira savršeni petparački treš, ali urađen sa stilom i elegancijom koja prosto u sebi sublimiše sve ono što kinematografiju čini privlačnom i zavodljivom.

Ali ako ovaj film ne posmatramo samo kao omaž noaru naletećemo na jedan intrigantan psihološki triler epohe koji štriklira sve ambleme i okosnice žanra, misterioznog i šarmantnog antiheroja sa tajanstvenom prošlošću, isprva hladnu i distanciranu a kasnije za radnju esencijalnu famfatal, katkad zlokobnu i sablasnu katkad žovijalnu i grotesknu atmosferu koja klizi od karnevalsko-radničke do elegantne i mistične. 


Teatralnost Giljerma del Tora ponekad je smetala njegovim horor filmovima da budu zaista zastrašujući, ali ovde pomaže žanru da se uzdigne iznad svojih ograničenja i postane kompletno filmsko iskustvo u kome se može uživati na nekoliko ravni filmskog doživljaja.

Pratimo lik Bredlija Kupera, naizgled bezličnog lutalice koji beži od neke traumatične prošlosti, dok se ne pridruži živopisnoj karnevalskoj družini, koja baštini sve, od proročica do neke predratne verzije Bibe Struje. Uviđajući da se dobar deo čergarsko-karnevalskog stila života bazira na manipulaciji i dobro osmišljenim obamanama, Kuper polako stiče pre svega deduktivne i psihološke veštine koje će mu pomoći da postane salonski medijum, pogađač sudbine i komunikator sa onostranim, koristeći te kompetencije da se uzdigne na društvenoj lestvici i od salonskog zabavljača postane privatni parapsiholog bogatih i uticajnih, a lakovernih koji imaju kakve nerešene poslove sa mrtvima.

Bazirajući Aleju noćnih mora na romanu Vilijema Lindsija Grišama iz 1946. godine, po kome je već snimljen istoimeni film, Del Toro ne samo da zaprema svaki kadar kakvom kinematografskom lepotom i intrigom, već pušta priču da diše i grana se, postavljajući se i kao simbol bolesne ambicije za uspehom usred američke predratne i ratne depresije i užasa koji se kao kulisa dešava u Evropi, do priče o malim i marginalnim ljudima koji će učiniti sve da izađu iz stega nametnute sudbine ne bi li svedočili sopstvenom padu i užasu kojim se fatum beskrupulozno sveti kada pokušaš da ga preveslaš i kada pohlepu učiniš glavnom vodiljom kroz život.

Proverite zašto je Martin Skorseze posvetio čitav esej ovom filmu u losanđeleskom Tajmsu inspirišući ljude da ga pogledaju u bioskopu i nazivajući ga „strastveno i vešto napravljenim filmom“.

Slobodan Novokmet