Ako se neko seća, davno počivša TV Politika je nekada još davnije imala termin za filmske klasike u 17 časova. Svakog radnog dana. Nije to loš koncept, makar za vreme davno pre striming servisa i svakojakih netfliksa, a torenti su bili samo u nečijim SF maštama. Radni narod bi tako došao s posla i ručao, a onda bi se zasluženo odmarao u 17 časova uz Vinsenta Prajsa, serijal Hičkoka, zaređali bi se jedno vreme Abot i Kostelo (guglajte)… Često bi tu uleteo neki film o Frankenštajnu i njegovom stvorenju, da li kroz originalnu adaptaciju romana Meri Šeli, ili pak kroz beskrajni niz filmova tipa „Drakula i Frankenštajn protiv Stvorenja iz močvare“ (karikiram). To je bilo i vreme „onih“ svađa, kada nekome pokušavaš da objasniš da čudovište NIJE Frankenštajn, već ime naučnika koji ga je napravio.

Eh.

No, posle ove male lekcije iz istorije srpske televizije od pre tri decenije, da pređemo na ono što me je munjeviti vratilo u neka davna vremena. Čarobna knjiga je krajem godine objavila „Frankenštajna“ Žorža Besa, ostvarenje koje po mnogim parametrima strip konzumerizma može da se svrsta u kategoriju još jednog remek-dela ovog autora.

Da podsetimo, ranije u 2021. Čarobna je objavila njegovog „Drakulu“ koji je nastao po istim principima, i o kome je već pisano ovde. Kod „Frankenštajna“ stoji sve što je rečeno i za „Drakulu“ – strip je originalno delo i ne naslanja se na filmske i druge adaptacije, Žorž Bes je osmislio i rekonstruisao SVOJU verziju romana sa autentičnim vizuelnim identitetom. Bonus nivo za ovo izdanje je to što je reč o stripu koji je skoro istovremeno imao svetsku premijeru, pa u rukama imamo nešto zaista novo i aktuelno.


No, to su tehnikalije. Vreme je da se zađe u tkivo onoga što je Bes ovde napravio. Da krenemo od naslovnice. „Drakulu“ krasi ilustracija Grofa u letu oivičenog simetrijom kamenih gargojla i baroknih ukrasa. Kod „Frankenštajna“ imamo sličan pristup – u sredini je telo Stvorenja koje pluta u tečnosti pre nego što je oživelo, a oko njega umesto gargojla i arabeski imamo organske strukture u simetriji (tetive, mišiće, kosti i zube), a sve je utonulo u sivi tonalitet koji podseća na mrtvo tkivo. Zašto ovo pominjem? Jer je moja maštom prenadražena percepcija u nespokoju kod ove naslovnice, što je dobra stvar. Ovaj strip, kao i roman po kome je nastao, i treba da unosi nespokoj i teskobu. „Frankenštajn“ je delo koje opominje šta se dešava kada se neko igra sa zakonima prirode, a onda te zakone još više gazi kada sa gnušanjem odbaci svoju kreaciju jer nije „lepa“, iako je baš taj neko stvorio tu grotesku, pritom ne pomišljajući da taj behemot ima misli i osećanja. Svet oblikuje to Stvorenje, a ne Tvorac po čijem je liku i delu nastao, pa ne treba da čudi što je više puta odbačeno i više puta prezreno biće postalo okrutno. Stvorenje je tu, razume se, tragičan lik. A doktor Frankenštajn je, makar za mene, bio negativac koga je snašlo sve što je zaslužio. Kako ono kažu? „Naša (ne)dela nas uvek progone.“ U „Frankenštajnu“ je to doslovna istina.

No, skrenuli smo u digresiju analize književnog dela po kome je strip nastao. Besovo umeće je ovde na proceni.

Ali, tu i nema razlike, jer je Bes uzeo sve ono najbolje iz romana Meri Šeli. Ostvarena struktura je prelepa u svojoj simetriji, kao i naslovnica – koloplet groteskne gotike u čijem je središtu Stvorenje. Strip ima 200 stranica, od kojih se prvih 50 bave delirijumom doktora Frankenštajna na brodu na dalekom severu, kada pripoveda kapetanu kako je studirao, promišljao o svom projektu, i na kraju stvorio biće pred kojim na kraju pokazuje prezir. Onda sledi stotinu stranica života Stvorenja i svega što je od nedužnog bića stvorilo OSOBU punu prezira i mržnje prema ljudskom rodu, a tvorcu pogotovo. I poslednjih 50 strana su onaj čuveni rasplet – ultimatum Stvorenja, doktorov prigovor savesti (kasno se setio da je ima), i jurnjave ka mestu poslednjeg obračuna. 

Bes je jasno raščlanio sastavne elemente Šelinog romana, i ispunio ih predivnim stranicama gotičkog užasa koje je teško nadmašiti. Tuš, kao i u „Drakuli“, skoro nalik suzama lije ovim stranicama, dok se Bes poigrava kompozicijama i prizorima kao najveći majstor crtačkog zanata. Neverovatno je u kolikoj meri poseduje moć da fokusira pažnju i usmeri oko čitaoca baš tamo gde treba. Na Besovim tablama je fascinantno koliko se dinamika naslućuje i na naizgled mirnim prizorima. Ako Stvorenje ide kroz šumu da cepa drva, Bes će nebom od laviranog tuša napraviti osećaj kovitlanja koje se fokusira baš ka sredini i tamnoj prilici koja se udaljava, isto kao što će grane i sneg atmosferu dodatno podići i fokusirati ka sredini. Prelepi glečer na švajcarskim Alpima deluje kao da će se sručiti na mirno seoce podno njega. Brod koji plovi će dobiti jato ptica koje frenetično leti iznad. Drugi će pak brod na blještavom ledenom severu redovno dobijati mračne oblake koji se nadvijaju i kao aveti kracima posezati za njim… Shvatate poentu. Bes je svaku tablu i svaki prizor namenio da unosi nemir i nespokoj u čitaoca, što je i stvarna namena priče.

Još jedno prisećanje iz mladosti. Jedne davne Nove godine dobio sam na poklon „Frankenštajna“ u izdanju „Plave ptice“. Čuvena edicija, sećate se sasvim sigurno. I prelepa. Unutra su ilustracije tu i tamo, vraćao sam im se desetinama puta dok bih čitao roman. Prevrnuo sam kuću danas da pokušam da nađem knjigu – avaj, uzalud. Ali da, jedne ilustracije se jasno sećam: Stvorenje je tek oživelo, a Viktor Frankenštajn se sakrio pred njim u sobu, u starinski krevet sa baldahinom, kao neka preplašena strina. Sećam se da sam mislio kako je taj prizor čudan. To je lik koji je do malopre krpio telo od delova leševa, oživeo ga, a sada se pred njim krije. Uplašio se čovek, jer je shvatio da ga Stvorenje može napasti. Ali to mi nije imalo tu emotivnu težinu koju sam očekivao. Sada sam kod Besa video ono što sam tražio. Viktor Frankenštajn je preneražen, u delirijumu, strah je tu, naravno. Ali preovladava GNUŠANJE pred onim što je uradio. Ne toliko strah od stvorenja, već strah od onoga što je napravio. Strah od gubitka svoje reputacije, SVOG društvenog položaja. Ja! Ja! Ja! Da – TO je Viktor Frankenštajn, obuzet sebičnim mislima i u tom trenutku. On ne misli na sudbinu nevinog stvorenja pred njim jer je ružno. Ne misli na svog pomoćnika. Ne misli da ono što je uradio može da povredi druge. Ne misli da ono što je stvorio može da bude povređeno, a ne razume svet. Viktor Frankenštajn misli na sebe i samo sebe. I tako sve do kraja. On se ne kaje, već strahuje da će se otkriti šta je uradio. On ne pusti suzu nad svojim delima, sudbinom ili bližnjima. Ali Stvorenje je to koje pusti suzu, i to za tvorcem od koga je spoznao samo prezir. Oh, to Besovo lice Stvorenja – groteskno i prožeto tugom, želim veliki print tog lica da ga stavim na zid.

No, neću sada da zasipam svojim ličnim fascinacijama Besovim grafičkim umećem. Ako volite stripove koji podsećaju na klasike horora (u najboljem smislu), a posebno ako ste uživali u „Drakuli“ od istog autora, „Frankenštajn“ je pravo štivo za vas.

Nikola Dragomirović