Zamislite da su vam sve osnovne potrebe konstantno zadovoljene – hrana, siguran krov nad glavom, besprekoran zdravstveni sistem, razonoda, odsustvo bilo kakve opasnosti – sve to bez uloženog dinara, jer novac više ne postoji, niti je potreban. Jedini uslov je da uništite svoj dom i da se preselite u grad koji je u potpunosti sazdan od stakla, gde su sve prostorije potpuno prozirne.

Da li vam ovo zvuči kao utopija ili distopija? 

PREDAJA PRIVATNOSTI

“Dali su nam dva kanistera s benzinom da spalimo kuću. Naravno da mi je prošlo kroz glavu da tim gorivom napunim rezervoar i da sednemo u auto i odemo nekuda za svoj groš, ali juče su nam zaplenili auto pošto su se oni toga dosetili pre nas. Železnička pruga je sabotirana, pa ćemo u prozirni grad ići autobusima s klima-uređajima.”

Predaja se dešava u sred bezimenog rata, između dve bezimene države. Celu situaciju gledamo očima bezimenog muškarca, prostog čoveka iz naroda, koji veruje da država zna najbolje i da takođe sve radi da bi narodu bilo dobro. Njegova dva sina ista ta država je poslala u rat, i dok on doista brine za njihovu bezbednost, takođe je i ponosan što brane otadžbinu koja im je sve pružila. On i njegova žena usvajaju nemog dečaka kome su dali ime Hulio, možda kao zamenu za sinove od kojih ništa nisu čuli mesecima, ali o tome ne razgovaraju i svu svoju ljubav usmeravaju na njega.

Država im jednog dana zbog eskalacije ratnog stanja nalaže da spale kuću, sednu u autobus i presele se u prozirni grad koji će im pružiti uslove do tada neviđene na Zemlji. Sam grad, ogroman i proziran, nudi sve što je čoveku potrebno, a i više od toga – po cenu privatnosti.

Želite seks sa partnerom? Slobodno, možete to obaviti bilo gde, ali su svi zidovi providni i ne postoji zaklon.
Želite da se istuširate? Uđite u providnu tuš kabinu koja se nalazi u providnom kupatilu.
Morate vršiti nuždu? Sedite na providnu WC šolju dok vas komšije do vrata vide kroz providne zidove, ali i sav vaš telesni otpad koji teče kroz providne cevi.

PREDAJA EMOCIJA

“U svetu u kojem smo ranije živeli, govna nisu bila tako vidljiva, ali smrdela su mnogo više.”

Dešava se jedna sumnjiva stvar u prozirnom gradu – anosmija, odnosno gubitak čula mirisa. Ne možete više osetiti miris svog partnera, cveća, hrane, ali isto tako ni neprijatne mirise poput fekalija. Naš bezimeni junak, zajedno sa stanovnicima prozirnog grada za ovo ne mari, već misli da to “tako treba” da bi nastavili živeti u izobilju resursa.

Poznato je da je čulo mirisa jedno od ključnih čula putem kojih prepoznajemo opasnost (čak i dok spavamo), a čak je i ključno čulo za memoriju i procesuiranje emocija.

Jedina prihvatljiva emocija je sreća i opšte zadovoljstvo, pa čak i kada vam se dese neke objektivno loše ili tužne stvari u životu. Prosto nemate zašto da budete tužni, nezadovoljni ili ljuti jer su vam sve osnovne potrebe zadovoljene, zar ne?

PREDAJA SNOVA

“Jednom kada prihvati da mu Bog nije namenio nikakvu izuzetnu svrhu u životu, čovek počne izistinski da živi onako kako i treba živeti, svestan mesta koje mu je zadato i granice koju ne sme da prekorači, pomiren s tim što ima, tu gde je, umesto da žudi za onim što mu ne pripada.”

U prozirnom gradu živi se potpuno spokojno. Sve je besplatno, nema bolesti, nasilja, korupcije, ide se na posao koji se radi sa uživanjem zato što se radi za dobrobit zajednice, a kada se sa poslom završi, može se otići na (besplatno) pivo, ili kući da se čita neka zanimljiva knjiga, ili da se igra sa decom. Možete takođe učestvovati u raznim aktivnostima poput stonog tenisa (što naš bezimeni lik i radi u jednom trenutku).

Snovi i ciljevi ne postoje, potpuno su obesmišljeni.

Polako zaboravljamo odakle smo došli, kao i ljude i bližnje sa kojima smo ranije komunicirali. Uključujući i decu koja su izgubljena u ratu.

ŠTA DALJE?

Možete se pobuniti, ali nema smisla. Možete da pokušate da plačete, ali suze prosto neće da krenu. Nemate šta da poželite što nije već na spisku stvari koje imate. Ostaje samo da se smejete, nekad i grohotom, zajedno sa ljudima koji praktikuju naizgled savršeno sklopljen život.

Nekada je svaki čovek bio knjiga za sebe, neistražen, unikatan, uvek sa praznim stranama koje sam dopisuje, a sada je čitava jedna zajednica popunila svega nekoliko već ispisanih strana jedne knjige.

Oči prostog bezimenog čoveka kroz koje posmatramo čitavu situaciju nisu slučajno njegove. On je s namerom bezimen, isto kao i rat, država i grad u kojima se radnja odvija. Taj čovek možete biti baš vi ili neko koga poznajete, taj rat se može odigravati na bilo kom mestu na planeti, a taj grad može biti baš vaš grad, kao i pogled na svet.

Predaja je izvanredna alegorija za 9-17h životni stil, korporativnu kulturu, mentalitet prostog čoveka, državno uređenje, trenutni duh vremena, kao i za pregršt drugih stvari koje nas okružuju.

Na vama je da li ćete im se predati.

Dušan Prvački