Krajem jula dve hiljade petnaeste godine, imali smo zakazanu svirku u Nikšiću, kao Mister No, naravno. To je bio još jedan doživljaj vredan pomena. Krenuli smo sa Novog Beograda ranom zorom u cilju da stignemo u Nikšić na vreme, tamo prespavamo i vratimo se sutradan u Beograd.

Neko je nagovestio da je bolje ići preko Bosne nego normalno, auto-putem, pa smo odlučili da promenimo pristup i krenemo u avanturu. Proklete serpentine su nas pojele, ali na kraju smo stigli unezvereni zbog ideje da blejimo u opelu kockici koji je jedva putovao. Ali išli smo nekako, razmišljajući da je svaka krivina poslednja u nizu.

Tokom puta, na glas smo psovali lika koji nas je ubedio da je ići preko Bosne dobra ideja. Svakako nismo planirali da se vratimo istim putem, naravno ako budemo stigli pre svega. Trebalo nam je malo više nego što smo očekivali, no došli smo do utvrđenja.

U stvari, kada se bolje setim, svratili smo do kafića da se nađemo sa pevačem benda Pankreas. Oni su nas i zvali da sviramo. A svirka je bila na tvrđavi, što je bila savršena kombinacija. Bio je kraj jula, pa smo lagano pičili napred želeći da oživimo lepe trenutke.

A publika je bila neverovatna. Sad kad se setim, svirke u Beogradu su mi oduvek delovale najnezahvalnije. Nekako su ljudi nadobudni, posmatraju sa strane, pogotovo ako je nov bend u pitanju. Ako klimnu par puta glavom to je maksimum proživljene energije. Jer kada si na bini, stvari ne funkcionišu jednosmerno. Već dobijaš ono što daješ. Naravno, potrebno je razdrmati ih, probuditi publiku, mada nekada je to nemoguće. Nekada ljudi dođu uznemireni, nervozni, nadrkani, sede za barskim stolicama i posmatraju pank koncert kao da je došla bečka filharmonija. Dok mi skačemo polugoli, znojimo se i pravimo štimung koji je tu da bi ljude pokrenuo, oni nas gledaju razmišljajući koje smo mi budale jer tripujemo da smo Pistolsi…

Mada sve zavisi i od muzičara. Postoje ljudi koji jednostavno nisu stvoreni da sviraju, već su silom prilika naučili da to rade, te većinu slučajeva stoje po strani i ne postoje. Uvek sam ih nazivao muzikantima. To su oni koji skidaju čitave solaže samo da bi kasnije pokazali kolegama muzičarima kako su skinuli zajebani deo i odsvirali kao u originalu. A kada im pustiš improvizaciju u bluz shemi, gledaju bledo i u fazonu su: „Nisam ovo naučio…“

„Burazeru, samo vrtiš A, pa se onda spustiš u D sa nama, pa se vratiš u A. Onda ide zaključak u E pa D i vratiš se u A. Možda odradiš krešendo na kraju da povežeš sva tri tona i idemo dalje. Nema stajanja“.

„Ali brate, što mi nisi rekao da provežbam“, kaže on, a ja razmišljam, jebote čovek svira deset godina, kakav li je bio kada je tek počinjao.

Nažalost, takvi u većini slučajeva ili završavaju kao tezgaroši ili kao prodavci instrumenata koji se lože pred početnicima svirajući neverovatne fraze a sve u cilju da prodaju instrument. Oni malo bolji počnu da rade svadbe ili pop rok fazon, tipa sviram akustik veče sa drugaricom ili još bolje sami, ako znaju da pevaju. I onda kada sviraš sa njima, potrebno je da odsviraš pesmu od A do Š, nema improvizacije, produžavanja. Već kako je GitarPro pokazao, tako mora biti….

Nemam ništa protiv njih, naprotiv samo pravim klasifikaciju.

Sa druge strane, postoje muzičari, ljudi koji osećaju i na osnovu tog osećaja daju sve od sebe. Istina, ponekad i oni ostanu kod kuće da bi skinuli celu solažu, ali ubace nešto svoje u čitav darmar. Oni ne moraju dobro da sviraju, a mogu postati i virtuozni. Ali virtuoznost se kod njih ne ogleda po tome što su odsvirali celog Satrijanija ili Pastorijusa, već po mogućnosti da se uklope u sve varijante, jer jednostavno znaju kako da naprave nešto. U principu, ti muzičari ne moraju da prave svoje pesme, ali imaju potrebu da iskažu svoj stil, da stvore nešto autentično.

Među njima postoje oni koji na keca naprave pesmu. Njima proces stvaranja nije stran. Sećam se kada smo uzeli gitare prvi put u ruke, napravio sam bas liniju gde sam udarao u sve žice. Bila je očajna linija, ali bila je moja.

Još ako su daroviti po pitanju pisanja, oni mogu da drže ceo bend na nogama. Bez problema. Ali takođe očekuju od publike neku vrstu emocije, pa makar ona bila i loša. Tako sam ja, gde god da sam svirao ostavljao svoj trag. Ne u smislu da sam se trudio da ostavim, nego mi je to dolazilo samo od sebe. Onda bih u nekom momentu ili od samog početka pokazao pesmu, koju bismo obično smislili tokom džema tj. improvizacije. Uzmeš i sviraš, većinu vremena se tražite, pa se onda uklopite i taj osećaj je fantastičan. Menjaš pesme na samoj bini, stvaraš novu od dve različite, spajaš ih na taj način na koji nisi mogao ni da zamisliš.

Ali za sve što sam prethodno nagovestio, potrebna je publika, koja je odjednom postala previše zahtevna. Odjednom su svi naslušani, preslušali su Boga-Oca, te svakog puta kada se odsvira neka autorska pesma, neko od njih dođe i kaže: „Brate, podseća me na Ac/Dc“ ili „Brate, ukrao si Bajagu, ladno.“ A ja nisam ni razmišljao o ta dva benda dok sam smišljao, samo sam hteo da stvorim svoj izraz. Zato sam obožavao i uvek ću obožavati pank. Jer on ti daje potpunu slobodu u svojoj jednostavnosti, ali uvek možeš da sklopiš pesmu tako da bude drugačije. A pankeri su takvi da znaju šta da očekuju. Oni nisu tu da čuju nešto novo, već da uživaju u pravom panku, tj. rokenrolu sa stavom. Ne da bi plesali uz balade, već da bi doživeli životinjsko-agresivnu energiju od benda, podelili je sa svojim ortacima i drugaricama, i vratili je nazad.

Da bi se stvorio specifičan ekosistem koji okružuje muzičare i publiku u isto vreme. Svaki bend je obično sastavljen od muzičara ili muzikanata. Te dve struje se ne mogu mešati u jednoj priči. Mislim mogu, ali ta varijanta je onda osuđena na propast. I uvek postoji makar jedan pokretač, osoba koja je tu da stvori slagalicu da bi je onda svi zajedno sklopili u sliku, u pesmu, u ideju.

Nekada postoji više pokretača, pa bendovi ne mogu da opstanu jer svako od njih vuče na svoju stranu. Još ako se unesu ego i sujeta u priču, ode sve u tri lepe materine. Ali jednom se desi da se pokretačke struje poklope; da postoji više ljudi koji stvaraju u istom smeru; i onda proces sviranja, smišljanja i koncerata bude uživanje, a ne konstantna napetost.

E to je onda efikasan bend koji može uspeti u današnje vreme.

Mister No je bio to. Nikada ranije, a ni kasnije nisam svirao u takvoj vrsti sklada među ljudima, muzičarima i ortacima, rekao bih, bez preterivanja, prijateljima. Zato smo, čim smo došli u Nikšić funkcionisali kao jedan organizam, sa raznim delovima, ali ipak kao jedan. 

Mister No u Nikšiću, fotografija dobijena ljubaznošću autora teksta

Stajali smo pred publikom, posmatrali starije kako cimaju klince da ustanu i uđu u publiku. Taj momenat će mi oduvek ostati ucrtan, jer to se nikada ne bi desilo u Beogradu. Ovog puta i publika je funkcionisala kao jedan organizam. Sklopili su se želja i ideja; strast i ljubav i nastao je pozitivni haos, anarhija koja nas je povezala zauvek. Jer u tom trenutku, na tom koncertu, u toj publici, niko drugi nije postojao sem nas i njih; benda i publike; energije su se preplitale, stvarale flešbekove, električne orgazme koje smo doživljavali iznova i iznova.

Ta vrsta orgazma je uspela da nadjača Nikšić; da nadjača Crnu Goru, Srbiju i ceo svet.

Taj dan je bio dokaz da pank nikada neće umreti!

Stefan Megić