Ko ne veruje u čuda, krajnje bi vreme bilo da počne. Izdavač "300 čuda" nam posle, sada naveliko kultnog" Helboja, donosi "Gideon Falls", ostvarenje koje po mišljenju mnogih zaslužuje da se nađe u samom vrhu devete umetnosti. Ovo fenomenalno delo, donosi nam dvojac, Lemir i Sorentino, koji su svoju reputaciju zacementirali u radovima poput "Old Man Logan" i "Green Arrow". Džef Lemir, koji je zadužen za scenario i kreativni je mozak iza sveta Gideona je izgradio lepu reputaciju i zaradio još lepše poštovanje u svetu stripa. Trenutno, aktivna je serija "Sweet tooth" o avanturama malog rogonje, rađena po njegovoj kreaciji.

Elemm vratimo se na temu... 

Gideon Falls je koktel horora, misterije i naučne fantastike... i na kraju krajeva samo "običan grad". A takav koktel zaista ne može da bude loš. Cela priča se sastoji od 27 brojeva, koji bi kod nas, ako se ne varam trebali da izađu u 4 ili 5 svesaka. Prve dve, možete poručiti putem FB stranice 300 čuda ili uzeti lično u bolje snabdevenim striparnicama. Treća je trenutno u razvoju.

Ono što svaki strip čini malim umetničkim delom jesu priča i crtež. Svako ko je pratio moje pisanje, zna da mi je prvenstveno ideja bitna, pa tek onda izvedba. Poštujem onoga ko misli obrnuto. Zato, najpre par reči o samoj radnji pa onda o Sorentinovoj umetnosti.

Radnja Gideona počinje u istoimenom gradu i prati opsesivnog čoveka po imenu Norton, koji kad nije kod psihijatra, svoju opsesiju nalazi u đubretu. Ali... ne bilo kakvom. Norton, koji se kao devetogodišnjak pojavio na ulicama Gideona, ne seća se ničega osim svog imena. Njegova potreba da ispuni svrhu sopsvenog postojanja je neobjašnjiv poriv koji ga vuče ka đubretu da nađe deliće slagalice. Sitne komadiće drveta, eksere... slagalice koju on od malena viđa u snovima. Deliće crnog ambara. Ne zna šta zapravo ambar predstavlja, ali oseća da je u njemu nešto zlo i izopačeno.

Paralelno sa njegovom pričom, pratimo i starog katoličkog pastora koji dolazi u ruralni deo Gideona kao zamena nastradalom prethodniku. Tu kreće paralela između mladog Nortona i pastora Frenka, a jedino što ih spaja jeste priviđanje crnog ambara, ludačke nasmejane figure koja u njemu obitava... i smrt koja sve to pomno prati. Ruralni i urbani deo su naizgled dve totalno zasebne realnosti, ali su povezane mnogo bliže nego što naizgled deluje. Za sada. Kako priča odmiče, saznajemo da postoji još ljudi koji znaju ili naslućuju postojanje crnog ambara. Neki više, neki manje, neki tek postaju vernici, a neki ljudi iz senke su poprilično dobro upućeni u pakao koji je u njemu pohranjen. Pitanja je i previše. Ko je Norton zapravo? Šta se desilo prethodnom pastoru i zašto je Frenk tu gde jeste? Ko još zna za ambar? Da li su oni na neki način povezani? Da li je Norton totalno lud? Činjenica je da ljudi brutalno umiru, a odgovora trenutno nema.

Cela priča oko Gideona možda nije sto posto originalna, ali je vraški dobro sprovedena u delo. Imamo isprepletane realnosti, vremena i likove. Cela priča se može posmatrati kao borba odabranog tima ljudi protiv zla kako bi spasli celu planetu od zaraze istim. Međutim, nije baš toliko prosto. Recimo da postoji Morfeus, bišop dobra, koji zna šta se krije u Matriksu. Ostatak planete i "normalnih" ljudi je totalno neupućen i slep za ono sa čime se oni susreću. Samo što, za razliku od junaka pomenute franšize, protagonisti, zastupnici dobra u Gideonu su na smrt prestrašeni, jer ne znaju sa čime se suočavaju i poput svakog normalnog ljudskog bića, odbijaju da prihvate košmar kao nešto što se njima događa.

Jedan čovek, ekscentrični genije, davnih dana, rovareći po vremenu i onome što ljudima nije namenjeno da vide, nabasao je na dimenziju iz koje ga je nešto pogledalo i uzelo mu razum, totalno ga zaposevši. Tada, rodio se i "crni ambar" u kome se nalazi sadašnjost, prošlost, paralela, budućnost, apokalipsa sa svim svojim odvratnim nožicama i smrt sa ludačkim osmehom. Smrt je zarazna i smrt je prelazna. Lemir je fenomenalno skrojio priču tako da sa svakim brojem donosi nešto novo i svojim završetkom tera čitaoca u iščekivanje sledećeg broja. Kao da je sa namerom pravio da bude scenario za buduću seriju, a ako sam dobro saznao, prava za ekranizaciju su već otkupljena. Koncept vremena, likova, kao i njihove povezanosti u istom univerzumu može biti vrlo konfuzan, ali na kraju svi delovi slagalice dođu na svoje i stoga je bitno ispratiti sve, bez preskakanja. Pored farme, grada, ovde imamo prošlost sa gotskim elementima, budućnost sa SF, steampunk prizvukom, kao i post-apokaliptično, tribalno utočište ljudi, koji su na svojoj koži osetili ukus poraza.

Naravno, kao i u svakoj priči gde više ljudi deli istu sudbinu i ovde su zastupljeni međuljudski odnosi. Ljubav, nada, tuga, žrtva, sve je tu. Ali, opet... nije toliko isforsirano, ipak je u prvom planu razrešenje misterije zla i borbe protiv istog. Ne sumnjam da će se to radikalno promeniti prilikom ekranizacije Gideona, ali u stripu, emocije su sveprisutne, ali ispadoše sekundarne jer priča vuče i tera protagoniste samo ka jednom cilju, ne dajući im vremena da se i sami oporave od šoka. A cilje je zaustaviti zlo i ludilo.

Ono što ovaj stip čini specifičnim je Sorentinov crtež. Apsolutno razumem zašto se nekome ne sviđa pristup. Kao u "Ludnici Arkam", za koju sam čuo iznenađujuće podeljena mišljenja i ovde mi je crtež sjajan. Haotičan, mračan... baš onakav kakav treba da bude. Sorentino eksperimentiše sa tablama, pa imamo okrenute table, reprezentujući paralelnost dimenzija, iseckane, nabacane sličice, ali sve je zarad toga kako se priča odvija. Kao što Lemir vodi tekstom, Sorentino pokušava da prati kadriranjem. U njihovoj verziji "Starca Logana", možete videti isti primer eksperimentisanja kadrovima. Crtež je 80 posto istog stila, ali u momentima varira. Unutar košmara postaje haotičniji, kao da je crtan u strahu, a unutar ambara prelazi u šareniji, Mebijusovski stil, kako bi jednu realnost odvojio od druge. Originalne, crno bele table, deluju kao škola Frenka Milera, ali boja mu dodaje potpuno nov smisao. U nekim momentima, dobija čak i monohromatski prizvuk. Ne znam koliko sam ljubitelj digitalne boje u ovom ruhu, da je crtež drugačiji, možda se i ne bi toliko "primila", ali uzevši u obzir detalje samog tuša, ova kombinacija funkcioniše sasvim okej.

Gotovo da je nemoguće izmisliti nešto novo. Pogotovo u svetu digitalizacije gde je svaka ideja, svaki crtež, svaka misao, na drugoj strani sveta za svega par sekundi. Međutim, samo dobra ideja ne garantuje dobar proizvod. Moraju se poklopiti sve kockice. Gideon možda nije ultimativno delo devete umetnosti, ali delo, koje svakako morate imati na svojim policama.

Milan Simić