Nije bilo lako, zar ne? Ova kuga nikako da prođe, ali mislim da je još tragičnije što je to zaista postala neka nova normalnost, što budi ubeđenje da su scenariji u kojima čovečanstvo egzistira u postapokalipsi zaista mogući. Nećemo pak puštati mašti na volju, jer ovo nije apokaliptični scenario – zasad.

Ali činjenica je da je i ovo godina fizičke distance i ređeg (iako ne i nepostojećeg) neposrednog dodira čitalaca sa strip industrijom. Te mere predostrožnosti – čitaj maske, fajtanje alkoholom, propusnice i distanca – su ta nova normalnost, a evidentno je da onlajn prodaja izdanja polako zamenjuje manifestacije, evente, sajmove i ostale neposrednije susrete. Ali, jebi ga, sine (pardon my French), to je svet u kome živimo. Fali taj kontakt autora i publike, da se nacrta neka posveta, potpiše pokoje izdanje. Živi se dalje, i to je to. 

Godina za nama je zanimljiva, to se ne može poreći. Na samom početku godine jedna naslovnica „Tintina“ prodata je za neverovatnih 3,2 miliona evra. Da stvar bude čudnija, to je naslovnica „Plavog lotosa“ koju je izdavač odbio. Koji mesec kasnije, u aprilu, prvi broj Supermena (Action comics 1) oborio je rekord od pre nekoliko godina i prodat je za 3,25 miliona dolara na onlajn aukciji. Onda je 9. septembra Spajdermen udario kontru, i prvi broj mlađahnog penjača po zidovima prodat je za 3,6 miliona dolara.

Japanci su pak u martu odštampali zaista kolosalno izdanje „Napada Titana“ visoko čak 15 metara, čime su oborili svaki rekord – u apsurdnosti. Ali ko smo mi da pričamo, kad pravimo isto tolike pljeskavice.

No, u junu se odigrao zanimljiv događaj – više od 300 učesnika bojkotovalo je festival stripa u Barseloni, jer je za dobitnika gran prija proglašen izvesni Antonio Martin, koji je niti umetnik niti scenarista, već istoričar stripa i izdavač. Razumem apsurdnost, a Martin je kao poštovalac devete umetnosti mogao da kaže: „Hvala ljudi, ali malo ste se preračunali.“ Ali, nije.

U avgustu je DC izazvao sveopšti vapaj retrogradnih umova kada je objavljeno da će u predstojećem izdanju Robin da se autuje kao biseksualac. Krik homofoba se čuo do Alfa Kentaurija, pretilo se paljenjem stripova (kao da bi bio prvi put), otkazivanjem pretplate i nizale su se uvrede na društvenim mrežama. A DC je već dva meseca kasnije pokazao koliko ga boli genitalna regija za pretnje i uvrede kada su najavili da će Džon Kent, sin i naslednik Kal-Ela sa Kriptona, iliti budući Supermen, da se u predstojećoj priči autuje kao biseksualac.

No, bila je ovo godina kada su nas zauvek ostavili neki od vrsnih autora – ovaj deo retrospektive je, avaj, neizbežan.

Među prvima u 2021, u januaru nas je napustio Marsel Uderzo, brat čuvenijeg Albera, ali i tihi umetnik koji je pomogao na brojnim albumima „Asteriksa“. Onda je 7. marta otišao Frenk Torn, a 1. maja, sasvim neočekivano, preminuo je Džon Pol Leon. Imao je samo 49 godina, i to je bio svojevrsni šok. Tada smo radili na „Helblejzeru“ Saja Spurijera, za koji je naslovnice radio baš DžPL, i u tom izdanju se Draško Roganović posvetom dodatom u poslednjem trenutku u ime svih oprostio od prerano preminulog izvrsnog umetnika.

Samo 6 dana nakon smrti DžPL, napustio nas je – takođe prerano – i Kentauro Miura u 54. godini, mangaka iza kojeg je ostao genijalni „Berserk“.

Ričard Doner je preminuo 5. jula. A bez Donera ne bi bilo onih divnih filmova o Supermenu. Nekako neprimetno i nepropraćeno prošla je ova smrt, ili ja nisam primetio da se nešto posebno o tome pisalo i govorilo.

Onda je 19. avgusta otišao Raul Kovin, scenarista neverovatno bogatog humorističkog opusa frankofonog stripa. Da bi već pet dana kasnije preminuo i Čarli Vots, poznatiji kao bubnjar Roligstonsa ali i strip crtač u slobodno vreme.

Ima tu još imena, nažalost, i ovom prilikom im svima upućujemo poslednji pozdrav.

Što se srpske strip scene tiče, ona je i ove godine prošla pod biohazard znakom korone. Manje okupljanja, ali čini se nikad više stripova. I ovaj vaš skromni hroničar je dočekao jedan preokret, ali reč-dve o tome malo kasnije.

Prvo treba reći da se pojavilo i par novih izdavača. Na prvom mestu Stalker, nekadašnjeg urednika iz Darkwooda Milana Jovanovića, a potom i Najkula, takođe nekadašnjeg Darkwood urednika Dejana Savića. Dobro došli i mnogo sreće!

Ovu godinu je najviše obeležila Čarobna knjiga sa stotinu izdanja, i to samo ako gledamo produkciju stripa. Ostali izdavači su u manjoj ili većoj meri održali produkciju prethodnih godina, a primetno je da se Darkwood pomalo trgao iz katatonije i izbacio (a i najavio) neke zaista zanimljive naslove.

Ali, da ne bih dužio sa nabrajanjem pojedinačnih izdanja, za šta bi nam trebalo oko deset stranica skrolovanja (pa vi guglajte), vreme je da ispoštujemo još jednu novogodišnju tradiciju kad je reč o ovoj retrospektivi – koja su to najbolja izdanja u 2021. godini. Ipak, ovog puta (i svakog sledećeg, bože zdravlja), pristupamo drugačijem konceptu. Desilo se da sam ove godine iz udobne fotelje novinara i strip kritičara, a najviše hroničara strip dešavanja na lokalnoj sceni, prešao u (meni) mnogo udobniju fotelju izvršnog urednika u Čarobnoj knjizi. Tako da je top lista kakva je prezentovana prethodnih godina u ovom slučaju nemoguća, jer nisam toliki čovek da u potpunosti isključim pristrasnost, posebno jer se neka izdanja još više zavole kada u njih uneseš nedelje i mesece rada. Pa sam došao na sledeću ideju – da zamolim sve urednike relevantnih izdavačkih kuća u Srbiji da nam napišu koje izdanje iz svoje produkcije smatraju najvažnijim/najboljim/najdražim, i zašto. A istom prilikom i da napišu koje izdanje iz tuđe (da ne kažem „konkurentske“) izdavačke kuće smatraju značajnim za našu scenu. Tako svi imaju jednako pravo da prezentuju sebe, ali i da hvale druge. Širimo zajedništvo i kolegijalnost u ova praznična vremena – bravo Nikola na ideji.

Da probijem led, a i ne znam gde da se drugde udenem, od svih stripova na kojima sam ove godine radio izdvojio bih „Helblejzera“ 1-2 Sajmona Spurijera, celovitu priču u kojoj mogu da uživaju podjednako oni koji su stari fanovi ovog junaka, ali i oni koji se sa njim nisu susretali. To je jedna moderna i moćna priča o savremenim demonima zapadnog sveta, u ovom slučaju Britanije – ksenofobija, strah, nacionalizam i ponos. A kao najbolje izdanje neke druge izdavačke kuće istakao bih „Noć“ Filipa Drijea izdavačke kuće Stalker, jedinstveno delo koje materijalizuje autorov bol zbog ličnog gubitka. Kriptično ostvarenje, koje je nastalo u trenutku ličnog pakla, i koje na čitaoca prenosi tu snažnu emociju nelagode, beznađa i haosa u duši.

Dakle, bez daljeg otezanja, evo šta su rekli oni koji su se odazvali pozivu (a moram da pohvalim da se odazvala velika većina – ko nije, njemu na štetu; citate prenosim u celosti): 


Borislav Pantić, glavni urednik Čarobne knjige, od stotinu naslova ove izdavačke kuće u 2021. godini kao favorita odabrao je „Drakulu“ Žorža Besa, uz obrazloženje: „Izuzetna adaptacija klasičnog istoimenog romana. Autor je ostao veran originalu, a da je pri tome, zahvaljujući izuzetnom crtežu i neverovatnoj atmosferi, stvorio delo koje je samosvojno i predstavlja vrhunsko ostvarenje u stripskoj umetnosti.“ A za najbolje izdanje iz druge izdavačke kuće opredelio se za Makondov „Životinjski zamak“ Delepa i Dorisona: „Početak obećavajućeg serijala, koji za osnovu uzima klasično Orvelovo delo ’Životinjska farma’, ali ga nadograđuje novim momentima. Rezultat je ostvarenje koje upečatljivo govori o prirodi diktature i postavlja pitanje da li se nasilni režim može srušiti mirnim putem.“

Kolega urednik Čarobne knjige Darko Tuševljaković je na postavljeno pitanje rekao sledeće: „U godini u kojoj se pojavio veliki broj zanimljivih stripova, od izdanja drugih izdavača izdvojio bih Makondovog integralnog ’Elrika’, stripa koji vrlo uspelo dočarava izmaštani svet i upečatljivog junaka slavnog Majkla Murkoka. Uvek je rizično uzimati postojeće umetničko delo kao osnovu za novo umetničko delo, ali ponekad ta kombinacija uspe i mislim da je ovaj strip dobar primer za to. Iz praktično istog razloga, od ovogodišnjih izdanja Čarobne knjige izdvojio bih naslov ’Frankenštajn’ Žorža Besa, vernu i raskošnu stripsku adaptaciju čuvenog romana Meri Šeli. Bes nije samo ponudio vizuelni prikaz romana, već ga je svojom umetnošću nadogradio, stvorivši nešto što nam je istovremeno poznato i novo.“

Dušan Mladenović, urednik Veselog četvrtka, kao najbolji strip iz svoje izdavačke kuće navodi novi broj „Planete mrtvih“, Bilotinih priča o paralelnom univerzumu u kome su mrtvi preplavili svet, pod nazivom „Smeh će vas dići iz mrtvih“: „Reč je o duboko potresnom delu scenariste Alesandra Bilote i crtača Serđa Đerazija, koji su se uhvatili u koštac sa temom kojom niko do sada u serijalu nije smeo ili bio u stanju da se izbori na ovakav način i pružili odgovor na pitanje ko je zapravo (bio?) Dilanov pomoćnik, osoba koja se predstavlja i izgleda kao Gručo Marks. Ovaj strip objavljen je u Italiji pre samo nekoliko meseci i nalazi se na svim njihovim relevantnim godišnjim top listama najboljih grafičkih romana objavljenih u godini za nama.“ A za izdanje druge kuće koje mu je najviše priraslo srcu kaže: „To je svakako prva knjiga čuvenog serijala ’Cisko Kid’. Momci iz Makonda napravili su fenomenalno izdanje kakvo i dolikuje ovom klasiku svetske baštine, s istom kreativnom energijom kojom pristupaju njihovoj ediciji u kojoj objavljuju sabrana dela Đorđa Lobačeva. Svaka čast!“


Milan Jovanović, iz novoosnovanog Stalkera, kao najbolji strip iz svoje produkcije izdvaja „Noć“ Filipa Drijea jer je to „vrlo intiman strip francuskog klasika koji nikada ranije nije prevođen na srpski. Hermetični katarzični poetski delirijum koji poziva čitaoca da učestvuje u autorovoj patnji.“ Dok kao favorita drugog izdavača izdvaja Komikovu „Anahoretu“ Borisa Stanića: „Boris je uspeo da se izgradi kao autentičan i upečatljiv autor koji je, iako se prevashodno bavi motivima iz narodne starine i srpske književnosti i istorije, publiku stekao čak i među hipsterskom buržoazijom koja uobičajeno na takve teme gleda sa podsmehom“, i dodaje da na dva nestripska izdanja treba obratiti pažnju: „Posebno su važne dve teorijske knjige u saradnji Makonda i Modesty stripova – Zupanova monografija o Lobačevu i zbirka Đurićevih eseja Kvadrati koji govore.“

Kristijan Relić iz Makonda je na isti upit izjavio sledeće: „Ja još uvek čitam izdanja iz prethodne godine. Od ovogodišnjih izdanja stigao sam da pročitam samo ona na kojima sam sam radio, pa mi je izbor samim tim znatno sužen. Ipak, i da nije tako siguran sam da bih odabrao za mene lično najiščekivanije izdanje godine – ’Prokletu zemlju’ sagu iz serijala o Sudiji Dredu izdavačke kuće Komiko. Zbog ove priče sam, još u doba ’Lasera’, zavoleo ovog futurističkog Prljavog Harija, a kada se konačno u Britaniji pojavila necenzurisana, kompletna, verzija priče, nisam silazio s grbače Vuku Markoviću da je što pre otkupi i izda i kod nas. Što se Makonda tiče, bez sumnje, za srpsku kulturu najznačajnija naša ovogodišnja izdanja su ona vezana za Đorđa Lobačeva – Treći tom Sabranih dela, a tu je i koprodukcija sa izdavačkom kućom Modesti stripovi, poslednje knjige neprežaljenog Zdravka Zupana, njegove monografije o Čika-Đorđu pod sasvim odgovarajućim imenom ’Čardak i na nebu i na zemlji’. Ipak, meni lično najvažniji trenutak bio je onaj kada je iz štampe konačno izašao dugo priželjkivani prvi tom ’Cisko Kida’, baš onako kako je prvobitno zamišljen, u odličnoj tehničkoj izvedbi, sa prvih šest epizoda, prevodom izvorne priče O. Henrija u kojoj se prvi put pojavljuje lik Cisko Kida i izvrsnim pogovorom Zorana Đukanovića.“

Kristijanov kolega iz Makonda Bojan Bosnić je pak za najbolje izdanje ove kuće izabrao integral „Elrika“: „Ako sam autor za ovu adaptaciju kaže da je ne samo najbolja ikada, već da u mnogo čemu nadmašuje književni predložak, jasno je da se govori o remek-delu. A korica koju je Stevan Subić uradio ekskluzivno za ovo izdanje daje mu nemerljivu dodatnu vrednost.“ A za favorite iz drugih kuća izdvaja integrale „Iznoguda“ Čarobne knjige i „Zagor: Duh sa Sekirom“ Veselog četvrtka: „Od mnogih značajnih serijala koje je Čarobna započela (i odličnim tempom to gura) meni je ovaj najdraži, a verujem i velikom broju drugih poklonika. U sjajnom integralnom izdanju kako i dolikuje, omiljeni vezir dobija počasno mesto u mojoj biblioteci. A Zagor? Samo mi je jedna misao u glavi dok čitam ovo izdanje – kako bismo reagovali 80-ih godina da nam je ovakvo izdanje dopalo šaka! Sigurno najbolje Zagorovo izdanje, sa odličnim nostalgičnim odabirom priča za rimejk.“


Petar Jandrić, urednik Darkwooda, kao posebno izdanje ove kuće u 2021. izdvaja „Konan hronike 6“: „Konan se nakon nekoliko godina pauze vraća u dugo iščekivanom šestom tomu ’Hronika’. Čitaoce čeka dramatična završnica sage o Belit, najbolje priče koju ovaj serijal ima da pruži i ujedno kreativni vrhunac autorskog tandema Roja Tomasa i Džona Bjuseme.“ Kao favorita iz kataloga drugih izdavača izdvaja „Taličnog Toma 1“ Čarobne knjige: „Za razliku od Taličnog Toma, naše strip izdavaštvo nije brže od svoje senke, ali je srećom dostižno. Hronološki sakupljeni albumi pustolovina omiljenog nam kauboja čine da se malo njegove čuvene talije prelije i na nas.“ Ali dodaje kao posebno važan izdavački poduhvat i „Sabrana dela Đorđa Lobačeva 3“ Makonda: „Divna edicija dobija krunu u vidu najiščekivanijeg toma. Božanstvene adaptacije ’Baš Čelika’, ’Ženidbe Cara Dušana’, ’Barona Minhauzena’ i druge priče iz ove knjige su štivo koje treba da krasi svaki dom i obogati svačiji život.“

Vladimir Ćuk iz 300 čuda kao svoje najbolje izdanje izdvaja „Helboj 2: Čudna mesta“: „Svaki Heliša je sjajan, tu priča teče prirodno (za natprirodni strip), nije naporan ali to mu ne umanjuje kvalitet jer je narativ takav da ide sjajno uz takvu vrstu crteža, i u nijednom trenutku nije dosadan.“ A kao najbolji strip drugog izdavača navodi „Noć“ Filipa Drijea (Stalker): „To je strip koji te tako uvlači u taj fantazmagorični svet da posle ne znaš gde se nalaziš. Drije je majstor i tu crtež priča priču sam za sebe uz prateći tekst.“

Vuk Marković iz Komika od svojih izdanja izdvaja „Sudiju Dreda: Prokletu zemlju“: „Nakon ovoliko godina, konačno je pred nama ovaj strip, koji je u rodnoj Britaniji izazvao brojne kontroverze i dugo vremena bi cenzurisan. Ponosan sam na ovo izdanje, necenzurisano i snažno kao što je bilo u trenutku nastanka.“ A kao najbolje izdanje drugog izdavača navodi „Viling“ Huga Prata u izdanju Čarobne knjige: „Omiljeni rad Huga Prata koji sam od detinjstva čitao u 10. i 11. broju revije EKS, napokon je dobio i svoje albumsko izdanje.“


Goran Lakićević iz Besne kobile je svoj izbor obrazložio na sledeći način: „U ovoj godini smo objavili samo jedan strip, budući da Šabuteov ’Yellow cab’. Ali, i da je izašao na vreme, opet bih svoj urednički glas dao grafičkom romanu ’Zec’ Saše Jovanovića. Impresivan je po sjajnom crtežu, složenosti scenarija i, uopšte, zamašnosti samog dela. Za druge izdavače preveo sam popriličan broj stripova a sa tim stripovima se najviše srodim, pa mi budu i najbolji. Ali da ne ispadnem pristrasan, jedan nisam preveo a najviše sam čekao njegov izlazak: Jasonov strip ’Živi i mrtvi’, u izdanju Komika. Takav mi je ukus, pa makar ne bio i najbolji.“

Igor Marković iz System comicsa je kao najdraže izdanje svoje izdavačke kuće naveo „Dobro došli na Kosovo“ Simone Mogavino i Đuzepea Kvatročija: „Potresna porodična i ljubavna priča malih ljudi smeštena na mesto i u vreme koje i posle toliko godina, priznali mi to ili ne, još uvek ne shvatamo i ne razumemo. Ovaj album ne nudi nikakve odgovore već podseća i opominje.“ A kao najbolji strip iz tuđe kuhinje navodi „Zatamnjenje“ Eda Brubejkera i Šona Filipsa u izdanju Čarobne knjige: „Dobar i kompleksan krimić s interesantnim likovima i dobrom atmosferom. Višeslojna krimi priča u kojoj sam uživao na svakoj stranici, a ima ih poprilično.“

Ilija Mirović iz Forme B navodi kao svoje najznačajnije izdanje „Luču mikrokozmu“ Geze Šeteta kao „prvi pokušaj i to uspešan da se ovo filozofsko delo P.P. Njegoša prestavi u formi stripa. Ujedno je to i nastavak rada na stripovanju Njegoševih dela.“ Kao najbolje izdanje drugih izdavača navodi integral „Taličnog Toma“ od Čarobne knjige „jer smo najzad dočekali (posle čekanja od preko 70 godina) da u rukama držimo kompletne avanture kauboja omiljenog u svim generacijama i to od prvih epizoda.“


Goran Zečević iz Phoenix pressa izdvaja za ovu godinu strip „Kapetan Amerika: Belo“ svoje produkcije: „Četvrti i poslednji strip iz Marvelove kolorne edicije čija su još izdanja ’Derdevil: Žuto’, ’Spajdermen: Plavo’ i ’Hulk: Sivo’. ’Kapetan Amerika: Belo’ spaja Marvelov univerzum i dobro poznatu tematiku učešća Sjedinjenih Americkih Država u Drugom svetskom ratu. U ovom stripu se upoznaju i zajedno ratuju naslovni junak Stiv Rodžers i Džejms ’Baki’ Barns, kojeg ćemo kasnije pratiti pod superherojskim imenom Zimski vojnik.“ A kao najbolje izdanje drugog izdavača izdvaja integral „Elrika“ od Makonda: „Glavni junak je kralj Elrik od Melnibonea, koji je istovremeno i čarobnjak i sledbenik Demona Haosa ali i izuzetno načitan i obrazovan vladar koji, za razliku od svojih sunarodnika – poseduje savest. Sve to zbog čega odskače iz mase ga, naravno, čini metom zavere.“

Najčuveniji strip prevodilac i jedan od najvećih stručnjaka za devetu umetnost na ovim prostorima Draško Roganović imao je tri zadatka pred sobom – da odabere jedan strip koji je prevodio a koji smatra najboljim, zatim da predloži jedan koji nije prevodio a da ga smatra vrhunskim, i da bude sažet na par rečenica. Pa, makar je dva od tri zadatka izvršio: „Za najbolji strip koji sam preveo 2021. (a u ovoj godini sam prevodio i klasike Alana Mura i Garta Enisa) izdvojio bih Buleove ’Skice iz života #1’ (Lavirint), nepravedno zanemarenu zbirku kratkih humorističkih web-stripova probranih specijalno za srpsko izdanje, koji opisuju svakodnevicu i razmišljanja jednog strip-autora, a ponajviše kratku priču ’Mračnjak’, nastalu u sklopu ’24-časovnog crtanja stripova 2012.’ To malo remek-delo pokazuje šta je sve – u naletu te opake kombinacije nadahnuća i rokova – moguće učiniti u devetoj umetnosti, što crtački, što scenaristički. Od zanimljivih putopisa, preko životnih blamova, gegova i gafova, pa sve do zaumnih maštarija i dirljivih reminiscencija, ova zbirka najboljih krateža nastalih u pauzama rada na ’ozbiljnim’ stripskim projektima nikad ne podleže patetici, pretencioznosti, pa ni pesimizmu. Iako zbog tematike ne izlazi toliko u susret široj publici kao neki srodni humoristički web-comics autori (Shen, The Oatmeal, Sara Andersen, Zerokalkare), u meni je pogodio tu žicu stripskog fanatika koji želi da zna više o (ne)glamuroznom životu stripskih autora, ali bez smaračkih i nadobudnih pametovanja i ego-tripova. Da se poslužim dežurnom krilaticom s ovih prostora: ’Da se ja pitam...’ svi strip-autori koji rade na velikim mejnstrimaškim projektima bili bi zakonom obavezani da u pauzama, kao kakav vid auto-psihoterapije, stvaraju ovakve autorefleksije i maštarije. Tako bi sebe manje ozbiljno shvatali, a mnogo bolje razumeli.

Najbolji strip 2021. koji nisam ja prevodio opet je izdanje čačanskog Lavirinta (ne, nisam plaćen da ih reklamiram, naprotiv), prošireno i dorađeno izdanje Zerokalkareovog ’Armadilovog proročanstva’ – delo koje je neurotičnog ilustratora Mikelea Reka vinulo u sam vrh italijanske, a zatim i evropske stripske scene. Nadahnuti, razigrani i neviđeno promišljeni prevod kolege Vlade Tadića uspeva da dodatno izdigne ovaj budući klasik u samu stratosferu domaćeg prevodilaštva – što stripskog, što književnog – pa se i više no zasluženo pominje u istoj rečenici sa učincima Duška Radovića, Đorđa Dimitrijevića i Nenada Briksija.

Sam strip je kolaž autobiografskih humorističkih vinjeta koje su ličnom tragedijom povezane u iskonski dirljivu celinu. Adaptirani humor uspeva da prenese lokalne fore rimskog predgrađa Rebibija domaćim čitaocima, dodajući pritom slojeve značenja prekrojene i prilagođene za naše podneblje. I baš kada vas niz smešnih zgoda i nezgoda ovog živčanog zgubidana opusti dovoljno da spustite gard, iza ćoška vas sačeka teški sudar sa stvarnošću kakav od pamtiveka i donosi taj ubitačni dvojac – ljubav i smrt.

Osim pomalo bizarne igrane adaptacije iz 2018. nedavno se pojavila i Netfliksova mnogo slobodnija, animirana, ’Strappare lungo i bordi’, koja je sada u potpunosti proizvod ovog autora, ali koja tu osnovnu, ličnu priču pripoveda iz sasvim druge perspektive, jer je – smatram – i sam Zerokalkare shvatio kako je ovakvo delo nemoguće ponoviti, već njime samo treba biti dodatno inspirisan.“


Dušan Majkić, slučajnim odabirom prvi iz tandema iza odličnog serijala o stripu „Stripovedač“ (ko ih nije zapratio na Jutjubu, neka to učini), kao najbolji strip u 2021. godini proglasio je „Rojal Siti“ Džefa Lemira u izdanju 300 čuda jer „volim tu ’indi’ naraciju malog mesta koje skriva duhove prošlosti i neostvarene snove. Odličan kolorit i atmosfera.“

Dušanov kolega Stripovedač Petar Klaić je pak odabrao „Zlatno doba“ u izdanju Komika jer „je ep koji u srednjovekovni svet unosi savremene ideje jednakosti i bratstva među ljudima, ali pojačane feminističkim pitanjima o mestu žene u tipično muškom društvenom uređenju. Surov je to svet koji ti ne dozvoljava da menjaš i da se menjaš. Pedrosin crtež je u ovoj noveli maestralan.“

I za kraj, ali daleko najrelevantniji glas u ovoj retrospektivi, Marko Milenković iz knjižare „Alan Ford“ je neko kroz čije su ruke prošla doslovno sva izdanja domaćih i regionalnih izdavača tokom 2021. godine. Na pitanje za kojim je stripom vladala najveća pomama kupaca u 2021. godini, Marko je nedvosmisleno rekao da je to „Talični Tom 1“ od Čarobne knjige. A kada je upitan koje se izdanje njemu lično najviše dopalo u svakom pogledu, Marko je malo duže razmišljao, ali je na kraju ipak prelomio – bio je to „Sendmen 1“ od istog izdavača.

To je to, verni moji strip fanovi! Donesite sami sud šta vam se od svih ovih naslova najviše dopada i čiji ćete sud poslušati. Ovo su favoriti svih najrelevantnijih faktora domaćeg strip izdavaštva, a oni sigurno znaju o čemu govore. Jedno je sigurno – sledeća godina bude možda još uzbudljivija od ove!

Srećni praznici i budite mi dobro!

Nikola Dragomirović