Dragan Ambrozić, odgovorni urednik programa Doma omladine Beograda, počeo je da piše za muzičke časopise polovinom osamdesetih godina prošlog veka, a početkom devedesetih i da se bavi promocijom i organizacijom događaja. Bio je jedan od osnivača kultnog magazina „Ritam“, pisao je ili još uvek piše za „Vreme“, „Novu S“, „Popboks“, „Student“, „Rock“, „Beoramu“... Do sada je objavio više od 2000 članaka, recenzija i intervjua, a organizovao ili učestvovao u realizaciji više od 3000 događaja. Dolaskom na mesto programskog urednika DOB 2005. godine, vodio je tim koji je obnovio i Beogradski džez festival. Od 2003. radi na uređivanju programa Main Stagea Exit festivala. Dragan je nesumnjivo jedan od stubova ne samo domaće, već i regionalne muzičke scene i danas nam priča svoju priču...

foto: Iva Tanacković
Odrastao sam u sedamdesetim godinama, u zemlji Jugoslaviji, pa će tom vremenu i lokaciji biti posvećen i ovaj tekst. Ničemu posle 1980. ovde nema mesta, osim jednoj stvari.

Bendovi, muzičari i albumi


Diskografsko tržište krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih godina činili su uglavnom singlovi, album je bio potpuno nova kategorija. Srećom pa se moj otac do tad nakupovao raznih singlova, dovoljno da napuni nekoliko kutija, te sam imao od koga da naučim da ih volim. U starijim razredima osnovne škole počeli smo da idemo jedni drugima na rođendanske žurke, pa su se singlovi poklanjali (otud sam vlasnik manje kolekcije Slade singlova, a da nijedan nisam sam nabavio). Među najranijima koje sam svojom rukom kupio, svakako su The Sparks i „This Town Ain’t Big Enough For Both of Us“ – jako sam voleo dramu u toj pesmi.

Ipak, još pre toga, prelomni trenutak svakako je onaj kad sam prvi put otišao da kupim neki album – bile su to čuvene kompilacije The Beatlesa, poznate kao „crveni“ i „plavi Bitlsi“. Ne samo što su to možda najbolje njihove kompilacije – one su otvarale vrata jednog nepoznatog, očigledno velikog sveta, u kome je muzika bila najvažniji deo pogleda kome sam osećao da mogu da pripadam. Prosto se osvestiš slušajući taj koncentrat njihovih ideja, doživiš muziku kao jednu veliku stvar, umetnost uz koju naučiš da osećaš kako stvari stoje oko tebe. Ne znam za druge, ja sam u društvu The Beatlesa uvek postajao siguran u sebe, i svakako se bolje snalazio nego u društvu u kome sam tad bio. Tim putem sam verovatno shvatio da kroz muziku možeš da biraš svoje društvo. Da ne pričam koliko mi je pomoglo to što su uradili sa svojom kosom – tako sam shvatio kako želim sebe da vidim. Bilo je stvarno odavno, ali od tad se nisam ništa posebno promenio, pa bi ovaj tekst mogli ovde i da završimo.

Međutim, u gimnaziji sam preko prijatelja i prijateljica otkrio muziku drugačijeg, nežnijeg kova, ali jednako ludu: Nil Jang + CSNY + Džoni Mičel + Bob Dilan + Leonard Koen. Prosto je neverovatno kakve su se slike krile u tim kompozicijama, koje su išle od jednostavnih i toplih, do najčudnijih struktura zabeleženih u roku. Nil Jang je neko koga sam u to vreme pratio do te mere da sam bio siguran kako ceo život staje u njegove pesme – u njima sam susretao ljude za koje sam bio siguran da stanuju negde ovde i da ću ih kad-tad sresti. Hipi Beograd bio je zahvalno mesto za odrastanje. Mogao si da shvatiš kako je svet veliki, a da ne putuješ nigde, samo da sanjariš trista na sat.

Nekako u isto vreme pojavljuju se na radio stanicama i pank i novi talas, predvođeni Džonom Lidonom i gomilom likova koji su izgledali onako kako smo maštali da bi trebalo da izgledaju preuzimljivi mladi ljudi, spremni na sve. Da li si hteo da se priključiš ili ne, bilo je pitanje za svakoga. Ja sam se priključio tako što sam krenuo sistematski da kupujem ploče (to jest, da ih naručujem iz inostranstva od famoznog Cob Records iz Portmadoga u Velsu), i da čitam sve što sam mogao o tom pokretu, u kome su uglavnom bili ljudi istih godina kao i ja tada. Malo je reći da sam osećao kako pripadam nečemu većem od sebe, i nisam nikad više prestao da pripadam tom nečem većem od sebe. Verovatno me je taj osećaj naučio svemu što i danas praktikujem – od pisanja o muzici preko organizacije koncerata do odgovornosti prema zajednici i solidarnosti sa svakim.

Tu se negde umetnuo i Dejvid Bouvi, koji je u periodu što se završio sa „Scary Monsters...“ (1980), zadobio za mene status ličnog kulta, jer sam neprestano, iz ploče u ploču, imao taj neobjašnjiv osećaj da on nas klince totalno razume, da odnekud zna šta se sa nama dešava i prati nas u svojim pesmama. Jer, svi smo prvobitno slušali i The Doorse i Pink Floyd kad smo poželeli da se uozbiljimo, ali samo je Bouvi nekako odrastao zajedno sa nama.

Konačno, elektronska muzika kao fenomen obeležila je svakog ko se zanimao za ozbiljno slušanje u to doba, i ne bih hteo niko da mi je dira. Od ranih Tangerine Dream do Kraftwerk, bilo je jasno da je to zvuk budućnosti, a tad smo se svi ložili na budućnost, koja će, naravno, biti bolja, ukoliko nas ne bude spržila atomska bomba. Teško je danas opisati pomešano oduševljenje svemirskim istraživanjima (simbol: rakete), sa strepnjom da konačan rat među supersilama može početi sutra i zbrisati nas sve sa lica Zemlje (simbol: iste te rakete). Na kraju se ispostavilo da nam za to rat nije ni bio potreban, dovoljno je bilo to što smo ložili ugalj i vozili sve više automobila. A elektronska muzika je postala jedna od najpopularnijih muzika današnjice, baš zato što joj onomad niko nije davao ni par promila šanse da to postane.

Pisci i knjige


Moje najomiljenije knjige bile su uvek enciklopedije. Mislim da čovek, ako piše, uvek treba da piše enciklopediju. Jednako omiljeni su mi bili atlasi, jer čovek uvek treba da zna kako neki drugi žive negde drugde. Čisto da nas ovde neko ne zaludi.

Ali prava istina je da sam od vremena kad sam naučio da čitam – čitao bukvalno sve što je bilo štampano, naročito novine i magazine... sve sam hteo bar malo da probam i vidim kakav je utisak. Od literature, najvažnija mi je bila takozvana omladinska književnost (u koju bih ovo prilikom uključio i Remarka, Hemingveja i Kafku). Teško da neko može da me uveri da „Kroz pustinju i prašumu“, „Deca kapetana Granta“ ili „Beli očnjak“ nisu neke od najboljih ikad napisanih knjiga, a u bibliotekama Kadok, Plava ptica i Zlatna knjiga, mogla se naći gomila takvih bisera. Zahvaljujući ocu koji je uz njih odrastao i potom ih sistematski skupljao, moj brat i ja smo imali svoje malo blago. Na neki način se to nastavilo sa Kentaur edicijom značajnih naučnofantastičnih romana, koje smo, opet, sve skupili i pročitali, te su Bredberi, Lem, Asimov, Klark i Orvel bili opštepoznata prezimena u našoj kući. A odatle nije dalek put i do Beketa, ako hoćete da se pravite pametni.

Sledeća stvar koja mi se jako dopala bile su biografije svih umetnika: naročito slikara i pisaca, jer o rok muzičarima nije bilo knjiga, tek ih je trebalo napisati (a i mnoge važne stvari su se upravo dešavale ili su tek trebale da se dese). Kad pomislim koliko sam pročitao biografija slikara i pisaca, i sam se zapitam zašto li se time nisam bavio – no, to je samo jedna od stvari kojima nisam stigao da se posvetim, u onoj meri koliko sam ih voleo.

U to vreme kad je politika curila svuda iz medija oko nas, ali smo pravi smisao dešavanja morali da čitamo između redova, normalno je bilo da istorijska politička literatura, pamfleti, analize, programi akcija – postanu moje redovno štivo. Sve što sam mogao da proučim, da se obavestim, svaki životni scenario zapisan u političkim programima i akcijama, bili su mi kao otvaranje prozora ka nepoznatim stvarnostima, u kojima su se neki drugi ljudi nalazili i snalazili, baš kao mi danas. Toliko toga se moglo naučiti iz tog spiska tuđih snova. Iz nekog razloga, najviše me je fascinirao svakodnevni život u nacističkoj Nemačkoj, jer sam u toj banalnosti gadosti prepoznavao sve moguće pogrešne stvari koje su se dešavale i kod nas, i u svetu.

Moj put u akciju išao je preko psihološke literature, posebno socijalne psihologije i psihologije ličnosti – to su bile teme koje su u sebi skrivale pravu mogućnost delovanja na okolinu i promene u društvu, koja bi zaista bile od značaja za konkretnog pojedinca. Sve mimo psihologije, moglo je biti samo revolucija ili umetnost, ukoliko ste hteli da bavite društvenim okolnostima u kojima ste se našli. Žao mi je psihologa u meni, ali odustao sam pred sam kraj studija, jer više nisam imao unutrašnje snage da budem dobar učenik po ceo dan i dobro dete do kraja života, te sam počeo da se bavim zadacima koje sam samom sebi zadavao (tako sam na kraju postao komunikolog), jer sam u ispunjavanju zadatih zadataka uvek bio solidan – samo što su se oni ubuduće uglavnom ticali sveta umetnosti. Na neki način, u umetnosti sam našao jezik revolucije koji sam tražio.

Konačno, vaše znatiželje radi, navešću i par meni u to vreme najdražih knjiga na srpskohrvatskom, posle kojih sam poverovao da se nešto može i na tom jeziku reći, a da opisuje naš trenutak: Biljana Jovanović i „Pada Avala“, kao najava „novog talasa“, samoupravne memle puna „Čubura negde u Kaliforniji“, Svetozara Vlajkovića, uz učešće Milana Oklopdžića, čiji „CA Blues“ ćemo uskoro čitati kao travelogue kog smo priželjkivali da i sami jednog dana iskusimo. Dodajte na to domaće prevode beat poezije, i imaćete pred sobom štivo koje najbolje čuva u sebi gradsku atmosferu kraja sedamdesetih.

Reditelji i filmovi


Neću ništa novo reći, ako kažem da se nekad redovno išlo u bioskop, svakog vikenda – kad su me vodili roditelji, to su uglavnom bili Diznijevi crtani filmovi, zaključno sa „Mačkama iz visokog društva“, ali i blokovi kratkih američkih crtanih filmova, od Toma i Džerija, preko Duška Dugouška i Patka Dače do Brzog Gonzalesa (među kojima su bila i remek-dela Teksa Averija). Kasnije, kad sam ja vodio njih, bila je u pitanju „2001: Odiseja u svemiru“. Do tad su sjajni umetnički filmovi počeli da se prikazuju i na televiziji, koja je uvođenjem Drugog programa JRT, tokom sedamdesetih postala naš veliki prozor u istoriju filma, praćen sjajnim emisijama kao što su „3, 2, 1, kreni“ i „Kino oko“. Svakako je veliko platno nešto drugo, ali drag mi je uvek bio i filmski doživljaj u privatnosti svoje sobe, kad se nekako još više utopiš u njega, i podeliš sudbinu junaka kao da ih poznaješ lično.

Sve što sam gledao na FEST-u i sve što sam gledao u Kinoteci, gde sam namenski odlazio na neke retrospektive, postalo je deo opšteg odrastanja. Kao da smo, uprkos otkrićima u svemiru, kroz filmsku umetnost otkrivali ono što smo trebali prvo da otkrijemo – Zemlju i nas na njoj, onakve kakvi stvarno jesmo. Filmovi su bilo kao produžena i produbljena televizija, koja je tada počinjala da bude naš vizuelni prioritet – oni se nisu dali poplavi bržih i kraćih slika, i nudili su ugodnost jednog paralelnog sveta u kome su herojstva, velika i mala, još uvek bila moguća, a ljubav se stvarno nekom dešavala.

Oslanjao sam se uvek na reditelje koje sam voleo, jer sam verovao u priče koje su donosili, pa ću ih samo navesti, bez pominjanja konkretnih filmova, onako kako sam ih tih godina upoznavao: Luis Bunjuel, Mikelanđelo Antonioni, Stenli Kjubrik, Andrej Tarkovski, Žan Pjer Melvil, Žak Tati, Čarli Čaplin, Baster Kiton, Džon Hjuston, Elija Kazan, i onaj krajnje uvrnuti Orson Vels.

Televizija


TV je bila sveprisutna, malo je reći da smo uz nju postali ovakvi ljudi kakvi smo, pa je moramo pomenuti uz filmove. Serija „Osvetnici“ („The Avengers“) sa Dajanom Rig, tačka je na kojoj sam shvatio kako se u ženu može zaljubiti. „Nesalomivi“ („The Untouchables“) sa Robertom Stakom, bili su primer da se vredi boriti za pravdu, mada nikad ništa ne ide na ruku onima koji se na to odvaže, i uvek su manjina u moru opšte ravnodušnosti i čistog kukavičluka. „Leteći cirkus Montija Pajtona“ („Monty Python’s Flying Circus“) pretvorio je humor u stav prema svetu oko sebe, i sredstvo društvene kritike od koje ste se zacenjivali od smeha, prepričavajući, pa i glumeći skečeve sutra u školi. „Leteći tanjiri“ („UFO’s“) i „Svemir 1999“ („Space 1999“) uveli su naučnu fantastiku na velika vrata u naše domove, kao da živimo u nekom budućem dobu.

Bilo je sjajnih domaćih dramskih televizijskih programa koji su se ticali Drugog svetskog rata – „Kuda idu divlje svinje“ ostaju neprevaziđene – ali iz nekog meni nepoznatog razloga, od tih ratnih, istočnih i zapadnih, u srce mi je ostala urezana poljska serija „Važnije od života“. U njoj se agent J-23 (Stanislav Mikulski) uvlači u redove okupacione vojske i, pretvarajući se da je Nemac, obavlja razne zadatke, spašavajući živote i izveštavajući svoje o predstojećim nacističkim akcijama. Sličnu temu je razradila kasnije i sovjetska „17 trenutaka proleća“, kod nas jako popularna (inače obe zasnovane na stvarnim likovima), ali je ona poljska meni teskobnija i realnija – prosto se rat mogao snažnije osetiti iz nje. Ko bi u tom trenutku rekao da će ga i moja generacija doživeti iz prve ruke. Da ne pričam o životu iza neprijateljskih redova.

Stripovi


Zahvaljujući mom ocu Đorđu (još jednom!), naša kuća je bila puna stripova, i oni su se redovno kupovali. Kao redovni čitalac „Politikog zabavnika“ od pre rata, imao je veliko poverenje u Diznija, a naročito je cenio (i ja sa njim) – one fenomenalne avanture Mikija Mausa iz tridesetih i četrdesetih, ponekad smešne, ponekad blago jezive, iz vremena u kome je on bio radoznali, smeli „mali čovek“, uvek spreman za neki poduhvat. Zato smo pojavu časopisa „Miki“ 1968. dočekali sa oduševljenjem, kao i pokretanje „Mikijevog zabavnika“ kasnije – zvuči paradoksalno, ali tu su objavljene skoro sve najvažnije epizode začudnih pustolovina Paje Patka i njegovih sestrića iz pedesetih i šezdesetih, u kojima se on pokazao kao stožer posleratnog diznijevskog univerzuma, novi „mali čovek“ za novo oportunističko doba, postajući najomiljeniji animirani junak na globalnom nivou.

„Stripoteku“ smo kupovali bukvalno od prvog broja, pa sve do pre neku godinu objavljenog broja 1500 (koji je za sad poslednji). Ne samo da nam je na pravi način servirala otkriće francusko-belgijskog stripa, nego je u pravilnoj meri među nas puštala i američke rodonačelnike. Tu smo se smejali parodijama istorijskih dešavanja u kalamburskoj verziji Asteriksa i Obeliksa, pratili urnebesnu istoriju Divljeg zapada kroz okršaje Taličnog Toma sa Daltonovima, brinuli se nad sudbinom pravdoljubivog Bluberija, i jednom za sva vremena utvrdili svoje znanje o crno-belim klasicima, otkrivajući iz meseca u mesec koliko volimo stil Aleksa Rejmonda, stil Hala Fostera, i stil Miltona Kanifa, bez kojih više nismo znali da maštamo. Ali, uz sva dragocena otkrića koja je „Stripoteka“ priuštila našoj kulturi, meni je Gaša Šeprtlja ostao definišući doživljaj – kao i Monti Pajton, on je imao svoj moral, koji je tako dobro razobličavao ovaj svet u kome su lažovi i zločinci ujedinjeni sa ljudskim prosekom, da običnom čoveku ne daju mira dok ga ne dokusure. Srećom, pa se Gašina anarhična priroda ni u šta nije mogla uklopiti, i sama po sebi je razgrađivala sve pokušaje da se ugura u bilo kakav sistem. Bilo je to najlepše ohrabrenje koje je jedan strip mogao da nam ponudi. Nikad nisam bio uveren da je njegov autor Franken na kraju dobio ono mesto u panteonu strip legendi, koje mu po svemu pripada.

Jednog dana je moj otac dovukao kući novo izdanje: nešto što se zvalo „Pegaz“, a predstavljalo kao stručan časopis, u kome se bavilo teorijom stripa – a gle čuda – tu je bilo i kompletnih epizoda nama do tad nepoznatih stripova. Izdavač Žika Bogdanović je u ovoj ediciji nadmašio sebe i napravio u pravom trenutku ogromnu stvar za jugoslovensku kulturu: strip je tek od tad počeo polako da se shvata kao umetnički izraz. Kako i ne bi kad nam je prvi predstavio romantičnog mornara svh mora, Korta Maltezea, ni manje ni više, potom Krazy Kat (iliti Macu Šizu), uz prateću studiju koja nam je objašnjavala poreklo, kontekst i poetsku suštinu najslavnije i najotkačenije pojave u istoriji crtanih likova, te besmrtne Svemirone našeg Lazara Stanojevića, jedan od najboljih apstraktnih stripova koje sam ikad video. Moji drugovi su čitali Alana Forda, što je OK, svako zna koliko je on istovremeno satiričan i zeznuto realan. Ja sam čitao da je strip sedma umetnost. Za mene je on uvek ostao polje primenjene fantazije, još jedna serija paralelnih svetova, kao muzika i film.

Događaji


Događaj koji nas je sve obeležio kao generaciju, svakako je sletanje na Mesec 1969. Tu prosto nema šta da se doda ili oduzme. Ko god je to gledao na televiziji, svestan je koliko smo promašili temu u međuvremenu.

Da li sam zaboravio da naglasim do koje mere volim fudbal? Toliko da još uvek za svako Svetsko fudbalsko prvenstvo sam upisujem rezultate i dajem ocene reprezentativcima raznih zemalja. Na ono u Zapadnoj Nemačkoj 1974, odvele su nas dve pobede – u poslednjem kolu kvalifikacija, bila je to ona istovremeno očajnička i herojska nad Grčkom od 2:4, u Atini, na stadionu Karaiskaki, posle samoubilačke predstave koja je uključivala autogol Katalinskog, našeg tadašnjeg stuba odbrane, te igranje sa deset igrača, da bi se sve povoljno razrešilo u poslednjem minutu (a kako drugačije?), pogotkom rezerve Karasija; ona nas je dovela do majstorice Jugoslavija – Španija, dobijene sa 1:0, neočekivanim osvetničkim golom istog onog Katalinskog, koji kao da je hteo da kaže da se nikad nećemo predati.

Na Svetskom prvenstvu smo bili dosta dobri, osmi, mada je za javnost to bilo razočarenje. Ono što svima ostaje u pamćenju iz tog perioda, svakako je prvo poluvreme fudbalske reprezentacije Jugoslavije odigrano protiv svetskog prvaka Zapadne Nemačke, u Beogradu 1976 – bilo je to polufinale Evropskog prvenstva, dokle više nikad nećemo dogurati, a igra je bila vanvremenski lepa, verovatno najlepša ikad u plavim dresovima – naravno, ono što smo tad postigli odlazeći na odmor sa prednošću od 2:0, prosuli smo u drugom poluvremenu kad su Nemci izjednačili, i potom u produžecima pobedili sa 2:4. Nema veze, i tako smo svi zapamtili da Nemce možemo da pobedimo, koliko god jaki bili – verujem da je tu temelj slavne pobede Antićeve ekipe Srbije nad istim protivnikom na Svetskom prvenstvu 2010. Isti fudbalski stručnjak koji je te večeri bio selektor, Ante Mladinić (inače odmah otpušten, jer nam nije bilo dovoljno ni to što smo završili četvrti u Evropi), kasnije je kao trener Partizana više nego zasluženo uzeo prvenstvo SFRJ 1977/78, razbivši ligu sa rekordom u broju bodova, demonstrirajući oduševljavajuće napadačku, jednostavnu igru, koja je sa jedne strane bila definitivno otelotvorenje identiteta Partizana u fudbalu, a sa druge je pripadala vizionarskom evropskom shvatanju igre. Nezaboravne godine, kad se i uz fudbal smelo maštati.

Sledeće dešavanje bilo je političke prirode i pratili smo ga iz štampe – još čuvam sve isečke iz tog doba o kampanji Frakcije Crvene Armije sredinom sedamdesetih i potom ubistvima u zatvoru Štamhajm (guglaj). Možda nisu bili u svemu u pravu, ali kad samo pogledate protiv koga i čega su oni bili i s kim su ratovali, samo po sebi postaje jasno da su radili na ispravnoj strani. Više puta je pominjano kako možda postoji duhovna paralela između krajnje levog terorizma i panka, pa ja čisto želim da potvrdim da je za neke od nas zaista tako bilo.

Za mene su događaji od posebnog značaja bila otkrića i potom praćenje časopisa „Džuboks“ i kasnije „Poleta“. Tim putem sam shvatio šta sve štampana reč može, naročito u kombinaciji sa dobrom fotografijom: da stvori i održi još jedan paralelan svet, što može imati direktne posledice po svaku pogrešnu stvarnost.

I onda je došao događaj koji ne spada u ovaj niz. Pobuna na Kosovu 1981. U vojsku sam otišao sa 18 godina, 7. 10. 1980, a vratio se 1. 9. 1981. Bio sam u Puli, u JRM, Obalska služba osmatranja i javljanja, gde sam završio telegrafiju, što mi je jedini pisani dokaz da imam sluha. Na času moralno-političke nastave tog marta, zastavnik nam je rekao da to što smo čuli nešto o nekim neredima na Kosovu – nije ništa više od protesta u studentskoj menzi zbog loše hrane. Pošto je već svako od kuće čuo da ima preko 100 mrtvih i da je u pitanju pokušaj ustanka, bilo je jasno da još jednom neko misli da će uspeti da progura laž. No, ona je ovaj put bila prevelika. Prvi put sam pomislio da je jugoslovenski san, možda ipak samo san.
____